.

Боривојe Борозан: ДОЛИНА НЕРЕТВЕ 1914-1918
Просвета Ниш, 1992.

Драгоцјена књига

За састављање слике догађаја у долини Неретве у прохујалим временима значајна је појава сваког документа, поготово оних за којe се није ни зналo да постоје. Посебно је задовољство још ако се објаве у књизи каквог сасвјесног и упућеног аутора. Књига БоривојаБорозана ДОЛИНА НЕРЕТВЕ 1914- 1918 у документима и литератури једна је од таквих књига и свакако је пријатно изненађење и драгоцјена за потомке српског народа из долине Неретве. Издата je још 1992, „вавилонске“ године Срба из долине Неретве, у издању нишке Просвете. Потписник ових редова пронашао је у једној антикварници у Београду.

Професор Борозан, у предговору, упозорава читаоца: „Пролазе испред тебе дуге поворке несталих лица, жртава у ланцима, и њихових џелата, зликоваца, силника и разуларених пустахија; јаук и хроптање страдалника и псовке и халабука неиспаваних и понапитих самовољника; са немиром залазиш међу умрле, изгинуле и мученике који вапе за помоћ, и поимаш смисао добра и зла, разазнајеш шта је праведно, а шта неправедно, шта је храброст, јунаштво, стид, пријатељство и самилост, а шта насиље и кукавичлук.“

Боривојe Борозан рођен je 1935. године у Мостару, гдје je провео дјетињство, младост и читав радни вијек. У истом граду је завршио основну школу и гимназију, а у Сарајеву Филозофски факултет, група југословенске књижевности и српскохрватски језик. Радио је као професор, односно директор у Гимназији „Алекса Шантић“ и Музичкој школи „Анте Јамницки“, потом у Радио-Мостару као директор и главни и одговорни уредник. Био је и директор Народног позоришта у Мостару. Аутор је многих вриједних публицистичких радова. У вријеме издања књиге живио је и радио у избјеглиштву.

Књига је саткана од значајних и занимљивих, литерарних и документарних дијелова о прошлости Босне и Херцеговине, са главном темом датом у наслову. Она је подјељена на ратна збивања у долини Неретве, у времену Првог свјетског рата, на подручјима Мостара, Чапљине и Коњица. Чапљини је посвећено 30 страна, а почињу реченицом: „Патње, муке и прогони српско-православног становништва у чапљинском крају језиви су, јер је циљ био да се уништи један народ и збрише са лица земље. На челу зулумћара био је злумћар над зулумћарима Абдулрезак Диздаревић, управитељ Котарске испоставе у Чапљини, свршени правник из Љубушког.“
Диздаревић је имао 7 конфидената, једног православног Србина, и по тројицу католика и муслимана. Са њима је ишао по селима око Чапљине, захтјевајући да му спремају„господски и обилат објед, да га дворе и испуњавају сваку његову жељу“. Ко се овоме покушао успротивити, проглашаван је таоцем и од шуцкора одвођен у Чапљину.

Управитељ је благонаклоно гледао на антисрпске демонстације у Чапљини, одржане 29. јуна 1914. и дан касније у Габели. У њима су брутално демолиране, опљачкане или уништене многе српске радње, куће и институције. Страдале су и православне цркве у оба мјеста. Диздаревић је наредио и пљенидбу „Српске читаонице“, „Српског сокола“ и „Српске земљорадничке задруге“ у Чапљини, као и српског друштва „Побратимство“ у Клепцима. Организатор је и бојкота православних Срба у Чапљини, на темељу „слоге муслимана и католика“. Ово су у живот спроводили муслиманско-католички франковци.

„Више пута су вршене преметачине свих српских кућа у Чапљини и пљачкaње, књиге штампане ћирилицом уништаване, а становништво нападано, тучено, везано, одвођено. Главне вође шуцкора, који су најчешће чинили ове злочине су Илија Ногулица, католик из Речица, и Алија Шуко, муслиман из Чапљине“- наводи се на стр.129. Земаљска влада из Сарајева је Диздаревићу наредила да са подручја испоставе Чапљина узме три таоца, а он их је узео преко осамдесет. Требало би доста простора да се опишу све патње талаца и тортура власти над њима. Данима и недјељама нису спавали, путујући жељезницом у пратњи војника. Неки су стрељани, многи умрли од батињања или послије патњи у логорима у које су интернирана и дјеца. Посебно је страшно понижаван свештеник Васо Медан, парох чапљински.

Таоци из Пребиловаца су били¹:

Сви су означени као „тежаци“, с тим што је уз Симу Шарића наведено и да је сеоски кнез. Он је једини од Пребиловчанин који је био интерниран у логор Арад и једина жртва од талаца из села. Из Арада се вратио кући болестан и умро осмог дана². (стр. 146.). На страни 127, се наводи: „Ристи Трипковићу, тежаку из Пребиловаца, управитељ Диздаревић ударио је два шамара, а затим су га тукли Аган Кудра, шуцкор из Тасовчића, Томо Марковина, полицијски вакмајстор из из Чапљине, и неки војник Јанда³.“ На списку талаца из Чапљине (стр. 138) је и „Којо Булут, крчмар“⁴.

„Аустријски војници, које је предводио кадет Игњац Кеслер, син љекара у Чапљини, повезали су и тукли ове грађане Чапљине: Ђуру Витковића, Ристу Пудара, Коју Булута, Шћепана Шкору, дјечака Исаила Михића, те Марка Спахића из Тасовчића. Тукли су их толико дуго и бездушно док Ђуру Витковића и Коју Булута не однијеше изнемогле у болницу...“(стр. 129). На истој страни наведен је списак ухапшених Срба послије погибије Фрање Фердинанда, међу којима су и Пребиловчани Новица Булут, Симо Булут, Ристо Медић и Ђоко Драгићевић⁵. На сљедећој 130. страни, наводи се да су због неовлашћеног ношења оружја били у логору Огњен и Драго Драгићевић из Пребиловаца⁶.

На страни 148, наведено је да је за вријеме Првог свјетског рата у чапљинском крају причињена штета од 8.979.910,67 круна. Из Пребиловаца, штету су пријавили:

Материјал из књиге профеосора Боривоја Борозана је драгоцјен прилог историји Срба из долине Неретве па и Пребиловаца. Ипак, највећи дио мука и патњи нашег народа у Првом свјетском рату, остао је незабиљежен. Поред наведених жртава, треба имати на уму и оне који су погинули, у окупациној Аустријској војсци или као добровољци у Српској и Црногорској војсци, или у грађанском рату у Русији, умрле од глади и ратних болести. Пребиловци немају списак умрлих у рату од глади и епидемија, а било га је могуће саставити- све до прије двадесетак година. Mеђутим, списак погинулих постоји у књизи Ђуре Екмечића „ПРЕБИЛОВЦИ непреболна рана српска“. Професор Борозан у књигу je унио солунске добровољце из Мостара, док податке за Чапљину, вјероватно, није имао. Узећемо слободу да, позивајући се на већ споменуту Екмечићеву књигу, објавимо списак солунских добровољаца из наших Пребиловаца.

У српској војсци погинуо је 1915, код Качаника, Лазар (Симе) Брњашић. Поред њега добровољци, који су се предали српској војсци и преко Албаније, Крфа, Јонског и Егејског мора стигли на солунски фронт су: Булут (Николе) Милан, Булут (Николе) Новица, Драгићевић (Марка) Михо, Драгићевић- Ждракановић (Јове) Михо и Шарић (Спасоја) Душан. Из Русије, преко Сибира, Манџурије, Сингапура, Бомбаја и Суеца у Солун су стигли: Екмечић (Ђуре) Лазар, Булут (Ристе) Јово- „Хорација“, Сухић (Јове) Обрен, Драгићевић- Брњашић (Симе) Ћетко, Екмечић (Шћепана) Војин и Шарић (Митра) Павле. Из Русије, али преко Мурманска, Атлнтика, Гибралтара и Средоземног мора, у Солун је дошао Ћирић (Шћепана) Тодор- „Брајо“. Из Италије су стигли Медан (Душана) Никола, Ћирић (Шћепана) Милан и Ћук Данило- „Шаре“. Булут (Лазара) Перо и Булут (Николе) Митар- „Вилсон“ били су добровољци у црногорској војсци, у Балканском и Свјетском рату⁸.

Од посљедица логорске тортуре умро је Симо Видојев Шарић (1882-1918). Зна се да су на бојиштима Соче, Карпата и Ердеља, погинули: Булут (Ристе- „Смајића“) Никола, Булут (Лазара) Војко, Булут (Стојана) Новица, Брњашић (Трипка) Перо, Драгићевић (Трифка) Новица, Ждракановић (Ристе) Сава, Трипковић (Јована) Гаврило, Трипковић (Стевана) Јевто, Трипковић (Ристе) Сава, Екмечић (Михе) Јово, Ћирић (Стојана) Сава, Шарић (Спасоја) Лазар и Шарић (Видоја) Ристо.

Борозанова књига која свједочи о току догађаја у долини Неретве који су претходили Првом свјетском рату као и о догађајима у самом рату, нема сумње драгоцјена је и као литерарно штиво и као незаобилазан извор података о догађајима и људима из долине Неретве у тим догађајима. Свакако има још доста архивског материјала aли и објављених књига које тек треба пронаћи- да би се наша сазнања употпунила, а жртве спасиле од заборава.

На посљедњој страници драгоцјене књиге профeсора Борозанa пише:

„Ово није крај књиге, јер књиге са безброј свједока и свједочанстава о томе ко смо били, шта смо били и чији смо потомци и немају краја.
Зато поштовани читаоче, настави њено писање биљежењем гласног казивања својих предака, јер је говорење мртвих најгласније и најпотпуније свједочанство о томе ко смо били и чији смо потомци.“

Миленко Јахура

Публиковано, 28. октобра 2010.