Како сам, по властитој жељи, постала учитељица на селу
Сјећање учитељице Ксеније Екмечић рођена Ковачевић на вријеме послије Другог свјетског рата које је провела у Пребиловцима
|
Сена Екмечић |
Покушаћу да у неколико реченица опишем боравак у Пребиловцима. По завршетку школовања за учитеља, по налогу Министарства просвјете, како је то тада функционисало, добила сам мјесто учитеља у основној школи у Чапљини. У Чапљини сам радила годину дана када је учитељица у Пребиловцима била Деса Андријашевић из Требиња која ми се жалила да не може да се прилагоди животу на селу. Као дијете рођено и одрасло на селу предложила сам Деси да замјенимо радно мјесто. То је Деса радо прихватила а и директор се сложио. Тако сам, по властитој жељи, постала учитељица на селу.
Дочек у Пребиловцима био је више него срдачан. Окупили су се скоро сви мјештани, а доведен је и тамбурашки оркестар. Била сам смјештена у стану поред саме учионице, у којем су се налазила два кревета, шпорет на чврста горива, сто и пар столица. Мјештани су предлагали да, на почетку, спава код мене нека од дјевојчица из села, док се не привикнем. Али, ја сам то одбила, истичући да нема потребе, јер сам се већ навикла да живим сама.
Наредног дана ђаци су дошли у школу. Била је пуна учионица. Заједно су били ученици сва четири разреда, па је требало пронаћи метод за ефикаснију наставу.
О стравичним злочинима који који су се у селу догодили, гдје је жртва била и предратна учитељица Стана Арнаут, доласком у Пребиловце ништа нисам знала.
|
Ксенија Сена са супругом Димитријом, Мићом Екмечићем |
Дјеца су била јако бистра, и веома лако су упијали знање. Највише пажње сам посветила дјеци из Мрвића и Ријеваца, јер сам стекла утисак да се осјећају помало инфериорним у односу на осталу дјецу. Пребиловчани су чинили све да ми олакшају боравак у селу. Редовно су доносили и цјепали дрва, иако ми је било помало неугодно, нудили су сир, суво месо, смокве па и вино.
--------
У школи смо имали и Домаћинство. Предавао нам је Неђо Трипић. Много смо што-шта научили што нам је користило касније у животу. Сјећам се, једном смо ја и Мица Невенкина припремале, уз Неђину помоћ, гулаш. Користили смо кухињу подворкиње Невенке. И кад смо завршиле са припремом гулаша, без меса, стигла су, држећи се са ручице, друга дјеца и пробали су наш гулаш.
Сјећање Славојке Трипковић Мандрапа, рођене 1943. године
-------
Школу је одржавала подворкиња Невенка Ћирић која се максимално трудила да у зимском периоду буде топло. Редовно је мјењала воду и одржавала максималну хигијену. Често сам била позивана на ручак код родитеља, а најчешће сам била гост код Петрице Булут. Родитељски састанци су одржавани сваког мјесеца, гдје смо заједнички рјешавали питања везана за успјешнији рад са дјецом.
Једном приликом дошли су у школу новинари који су написали чланак о школи. Када су мојој мајци у Црној Гори рекли да пишу новине о мени, мноого се уплашила. Када су јој рекли да ме хвале рекла је ”у зао час је хвалили.”
Све у свему, у селу сам провела дивне године. Била сам поштована и пажена, а као резултат заједничког рада многи тада мали Драгићевићи, Сухићи, Брњашићи, Ждракановићи, Надаждини, Трипковићи... постали су угледни и поштовани људи, што је за сваког просвјетног радника највећа награда.
Круг, мој круг са Пребиловцима и Пребиловчанима затворио се када је један од мојих ученика Бранислав Трипковић помогао да се моја кћерка, која живи у Нишу, запосли и послије оснује своју породицу.
Сматрам да су те моје године у Пребиловцима биле предивне.
------
Публиковано на порталу Пребиловци – село на интернету у марту 2023. године
