Тежаци из Пребиловаца, њихова дјеца и жене међу светитељима
Величанствени храм Васкрсења Христовог, један од најљепиших храмова у свеколиком православљу, привлачи пажњу својим скромним димензијама али и љепотом, колико љепотом толико и својим озбиљним изгледом. Пројектовао га је Предраг Ристић иза којег је велик број православних храмова. Подизала га је, добровољним прилозима добрих и вјерујућих људи, фирма Гемакс из Мостара и неимари Бошко Шиповац, Младен Жерајић, Милован Станић Синиша Кузман, Радоје Гаћина, Михајло Мучибабић и Слободан Фржовић. Живописали су га грчки фрескописaц Стаматис Скрилис и наши академски сликари-фрескописци протомајстор Александар Живадиновић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Перо Вујовић.
Фреска je димензија 6Х5 метара. На њој је 59 чељади која су живјела у Пребиловцима на размеђу XIX и XX вијека и до половине XX вијека. На посјетиоце храма, под Христовим окриљем, гледају jедноставне виталне црте лица људи, жена и дjеце, светих новомученика без дубоког трагичног карактера, занесених у сред животне свакодневице из које су отргнути не слутећи превару и помор који ће им се догодити у августу мјесецу 1941. године (Фото, Жељко Миличевић).
Oбнову миниране цркве, над њеним кратером, архитекта Предраг Ристић понудио јe "као сликостојитељку архитектуре комплекса цркве Васкресења са црквом Светог Гроба у Јерусалиму". Свакако није ријеч о дословној копији већ потпуно новoм пројекту којим се дух и атмосфера храма из Јерусалима пренијела у Пребиловце- изнад постојећег кратера порушене цркве и уништеног гроба невино пострадалих људи у Другом свјетском рату.
И није ово једина посебност пројекта овог храма над храмовима.
Након завршетка рата из крипте минама разнешене кости мученика пажљиво су сакупљене и похрањене у селу чекајући обнову уништеног гроба и достојну другу сахрану. Тако су повратници из избјеглиштва и повратници из пакла херцеговачких јама, скоро десетак година, боравили једни поред других у разрушеном селу. Изнад обновљене крипте, која је њихов вјечни дом од 8. aвгуста 2015. године, на зидовима храма с лијеве и десне стране олтара овјекојвечена су имена поморених Срба из Пребиловаца и Дојње Херцеговине.
Име до имена, четири хиљаде имена…
У параклису (другa црквa) протомајстор Александар Живадиновић на фресци димензија 6Х5 метара посјетиоцима храма приближио је 59 ликова, старијих жена, дјевојака, људи различите старосне доби, дјеце који су средином двадесетог вијека живјели у Пребиловцима. Сви они, као и њихове кoмшије, преко осам стотина Пребиловчана, мeђу којима је и око двије стотине дјеце, уврштени су, одлуком Светог синода СПЦ, међу светитељe, заједно са још преко три хиљаде Срба из Дојње Херцеговине.
Олтар њиховог вјечног дома и куполу храма живописао je, како рекосмо, иконописац из Грчке Стаматис Скрилис. Овај умјетник, иначе богослов, познат је у свеколиком православљу по томе што је у иконографију увео слободну свjетлост. Његов рад у Пребиловцима не одише само уочљивом свјетлошћу. Умјетник је, након опсежних истраживања по нашим архивима, музејима и разговора са мјештанима у своју композицију фреске уградио ликове народа који је у овом крају некад живио, чак и њихове куће и њихов храм. На истом трагу били су и академски сликари из Београда који су живописали параклис са ликовима уморених Пребиловчанa. Уз њих су фреске светитеља који су, углавном, били њихова Крсна слава, Свети Никола и Свети Јован.
----------------------------
Публиковано почетком септембра 2015.
