.

Злочин је злочин чинио га Србин, Хрват или Бошњак 

Милан Тасовац аутор запажене књиге Очи у очи (2016.) која се бави збивањима у селу Пребиловци у два последња рата, у ауторском тексту за портал Пребиловци-село на интернету анализира рад или боље речено нерад правосудних органа Босне и Херцеговине када је ријеч о ратним злочинима против грађана ове државе српске националности а који су живјели у долини Неретве. Кључно питање је: Када ће Тужилаштво Босне и Херцеговине одговорно истражити ратне злочине против грађана БиХ српске националности са подручја општине Чапљина почињене у времену од 1992. фо 1995. године?

Прије скоро три године, 1. јуна 2016. године, Тужилаштво Босне и Херцеговине, односно Посебно одјељење за ратне злочине је подигло оптужнице против укупно 606 лица. Ово се наводи на сајту Тужилаштва БиХ, уз дадатак да је овим бројем оптужних лица то Тужилаштво постало институција са највишим бројем оптужених за ратне злочине након Другог свјетског рата и трибунала у Нинбергу и Токију.

Три године након што је Тужилаштво БиХ постало институција са највишим бројем оптужених лица након Другог свијетског рата ти резултати су сигурно значајно увећани. Према доступним подацима Тужилаштво БиХ је, након више од 14 година од почетка рада Посебног одјељења за ратне злочине и наведених резултата у броју оптужених лица, за ратне злочине учињене на штету лица српске националности на подручју општине Чапљина оптужило укупно седам лица. Пет лица је оптужено због злочина почињених против српских цивила у логору „Дретељ“ и Војној амбуланти у Мостару. По тој оптужници четири лица су правоснажно осуђена: Иван Зеленика, Иван Медић, Едиб Буљубашића и Марина Грубишић – Фејзић, а Срећко Херцег је ослобођен од оптужбе да је као замјеник управника логора учествовао у злостављању затвореника. Оптужница за злочине у логору „Дретељ“ подигнута је пред Судом БиХ пет година након што су надлежна тужилаштва у Норвешкој и Шведској, због почињених злочина у томе логору, подигли оптужнице против Мирсада Репка и Ахмета Макитана, који су се касније доселили у те држава. Един Сакоч је, након протеривања из САД, оптужен и осуђен за помагања у убиству двије старице српске националности, Чучак Цвијете и Екмечић Василије у Почитељу, које је према пресуди извршио НН припадник ХВО-а, а ослобођен је оптужбе за силовање. Одлуком Суда БиХ поступак против једног лица оптуженог за убиство заробљеног српског војника је пренјето на мјесно надлежан Кантонални суд у Мостару. Ово су, за сада, укупни познати резултати досадашњег ангажовања Тужилаштва БиХ у процесуирању лица одговорних за почињене ратне злочине над лицима српске националности на подручју Чапљине.

Да Тужилаштво БиХ ни у кривичном предмету злостављања затворених српских цивила у логору „Дретељ“, у коме је подигло оптужницу и исходовало правоснажне пресуде за 4 лица, није провело цјеловиту истрагу закључило је и Судско вијеће у том предмету. Предсједавајућа Судског вијећа у предмету „Дретељ“ Енида Хаџиомеровић је у образлагању пресуде, између осталог, рекла да је током суђења једна свиједокиња навела имена више лица која су је силовала, а да је Тужилаштво за силовање у томе логору процесуирало само једно лице. То је само један пример за тврдњу пресједавајуће Судског вијећа да су током суђења за злочине у логору „Дретељ“ откривени индетитети других починилаца злочина у томе логору и да Судском вијећу није јасно зашто и они нису обухваћени оптужницом. Образлажући ослобађајућу пресуду Срећку Херцегу, који се теретио да је био замјеник управника логора, предсједавајућа Судског вијећа је навела да је разлог за то што Тужилаштво није доказало ко је био управник логора „Дретељ“.

Ако је и Судском вијећу Суда Бих у суђењу за злочине у логору „Дретељ“ остало нејасно због чега Тужилаштво БиХ није оптужило и неке друга лица која су злостављала Србе бесправно затворене у томе логору, Србима из општине Чапљина, којих сада на подручју те општине живи мање него што их након њиховог етничког чишћења живи у Требињу, или у Београду, је сигурно још мање јасно због чега се Тужилаштво БиХ није одговорно позабавило злочинима против човјечности и међународног права почињених против грађана Босне и Херцеговине српске националности са подручја Чапљине. Овакав закључак темељимо првенствено на чињеницама о почињеним злочинима против српског становништва на подручју општине Чапљина, које је током ратног сукоба у БиХ, посебно у преиоду од априла 1992. до краје те године, било изложено организованим и систематским нападима на животе, слободу, културно-историјско наслијеђе и личну имовину. Поред тих чињеница, на које делом подсјећамо и у овом тексту, ово закључујемо и на основу тога што је СНД Пребиловци прије 12 година Тужилаштву БиХ поднијело кривичну пријаву, у којој су наведене бројне инкримисане радње почињене на штету српског становништва на подручју општине Чапљина, које представљају неко од кривичних дијела ратног злочина, а резултати поступања по тој пријави су до сада невидљиви.

Поступајући тужиоци Тужилаштва БиХ у предмету „Дретељ“ и њихови сарадници могли су да се из садржаја изјава српских затвореника у логору „Дретељ“ упознају са чињеницом да су у тај логор Срби са подручја Чапљине затварани само због своје националне припадности, па су затварани и мушкарци и жене, запослени свих врста занимања, домаћице и пензионери. Да је једини критериј за њихово затварање била њихова српска националност најубедљивије потврђује чињеница да су у логору у Дретељу била затворена и четири љекара из Дома здравља у Чапљини, супружници Никола и Душанка Кузман, који су одведени са радног мјеста, Олга Драшко и Срећко Марић.

Затворени су и супружници просвјетни радници Љубиша и Јелена Мркић и Миливоје Елезовић, који су се претходно одазвали позиву за радну обавезу. У овај логор одведени су пензионисани професор и дугогодишњи директор Гимназије Момчило Екмечић, домаћице Анђа Војиновић и Радојка Жужа, које су затворене заједно прва са мужем Гојком а друга са сином Радомиром. Срби из Чапљине нису хапшени на радном мјесту да би били доведени у логор у Дретељу само у овој општини и на територији Босне и Херцеговине него и у Метковићима у Републици Хрватској, одакле су са радног мјеста у тај логор одведени Перо Перишић и Крсто Мандрапа.

Логор у Дретељу није основан од стране лица које је Тужилаштво БиХ оптужило за злостављање затворених жена и мушкараца, или оних који на исти начин учествовали у злостављању а нису оптужени. Овај логор није био само логор Хрватских оружаних снага (ХОС-а), које су објекте ЈНА на тој локацији претворили у своју касарну и чији припадници су обављали командне, „исљедничке“ и стражарске дужности у томе логору. ХОС је, према одлуци Предсједништва БиХ од 9. априла 1992. године, био дио Оружаних снага БиХ под јединственом командом, које су још чиниле Патриотска лига БиХ, Зелене беретке, Територијална одбрана БиХ и ХВО. Према свему шта се дешавало Србима на подручју Чапљине ХОС је била само највидљивија формација у систематским нападима на слободу и животе припаднике ове нације. Између осталог и због тога што су послије сукоба ХВО-а и ХОС-а, односно убиства генерала ХОС-а Блажа Краљевића тој формацији и њеним припадницима приписивани скоро сви злочини почињени према српском народу у Чапљини. На тој основи изграђен је и наратив да је логор у Дретељу био једино мјесто злостављања Срба и да су убиства српских цивила чинили припадници ХОС-а, углавном муслимани, односно Бошњаци, што се наводи и у неким извјештајима челника ХВО-а у Чапљини.

Према неким познатим чињеницама о злочинима над српским становништвом у Чапљини, СИПА и полицијски органи задужени за откривање ратних злочина, имају кадровске и материјалне могућности да утврде те чињенице, по налозима Тужилаштва БиХ ХОС-е су у нападима на Србе одлично сарађивале са ХВО-ом, цивилном полицијом и другим органима у општини Чапљина, или тачније сви су у односу према Србима били на истом задатку. То потврђују чињенице да су неки затвореници у логору Дретељ претходно ислеђивани од стране војне полиције ХВО-а, да су привођени и у зграду Скупштине општине, Полицијску станицу, или зграду Дуванске станице, да су припадници ХОС-а имали свој простор и у касарни ХВО-а у Грабовини. Припадници ХОС-а су несметано улазили у логорски простор касарне ХВО-а у којем су били затворени Срби, а неки одатле изведени затвореници су нестали. „Неки муслимани“, који се у документима ХВО-а наводе као починиоци убистава српских цивила у Чапљини, односно нека конкретна лица који се помињу у информацијама сачињеним од стране војнобезбједносних органа Херцег-Босне су све до октобра 1993. године били у саставу ХВО-а.

Од Срба са подручја Чапљине, који су били затворени у логору „Дретељ“, према нама познатим подацима, убијени су супружници Душанка и Никола Кузман и то након што су пуштени из тог логора па одведени из стана и убијени. На основу те чињенице и познатих података о убијању других српских цивила са подручја Чапљине могло би да се закључи да је Србе из Чапљине затварање у логору „Дретељ“, у коме су на сваки начин били понижавани и злостављани, било већа гаранција да неће да буду убијени него ако остану изван тог логора. Већа опасност по живот им је пријетила уколико би били приведени на информативни разговор у зграду Скупштине општине у којој би требали да се осјећају безбједно од било каквог самовољног поступања, на радном мјесту према радној обавези, или чак ако су били укључени у цивилну заштиту, а посебно ако су мислили да и за њих важи слобода кретања па изашли на улицу.

Отац и син Сретен и Дражен Трипић су приведени у зграду Скупштине општине Чапљина, гдје су виђени од стране других Срба који су у исто вријеме били привођени у ту зграду, а неки од њих су чули и њихова запомагања због мучења. Из зграде Скупштине општине Сретен Трипић и његов сина Дражен су одведени и убијени. Борислав Ивковић је био укључен у цивилну заштиту и у униформи те организације, која је била дио јединственог система одбране Босне и Херцеговине, је нестао. Радник Електро Чапљине Предраг Митровић је био избегао у мајчино родно место Пребиловце, али се одазвао јавном позиву емитованом преко Радио - Чапљине да због проглашеног ратног стања сви радници тог предузећа треба да се јаве на посао због уведене радне обавезе и након тога био убијен. Славојка Елезовић је сматрала да нема никаквог разлога да негдје бјежи и да се скрива него да може слободно да иде улицама свог родног мјеста, али је са улице одвена од стране униформисаних лица и убијена. Дивна Пудар није хтјела да одс из града као скоро сва њена родбина, јер није могла да напусти болесну и непокретну мајку, али је убрзо била силом одвојена од мајке и убијена. Невенка Елезовић није отишла у избјеглиштво са мужем и дјецом, јер јој је сестра била тешко болесна, њу нико није хапсио и преживјела је најтеже вријеме за Србе у Чапљини, а онда била убијена на спавању у свом кревету. Из свога стана у Чапљини је и Милош Муратовић одведен у лгор ХВО у бившој касарни ЈНА у Грабовини, одакле је убрзо изведен и убијен. Зоран Николић, једини од убијених српских цивила из Чапљине који није рођен у Чапљини ни у Босни и Херцеговини него у Хрватској као дјете из српско-хрватског брака одведен је из стана и убијен, а његово тијело је бачено у Неретву.

Велика већина Срба из Габеле, једног од највећих насеља у општини Чапљина, благовремено је пребјегла на лијеву обалу Неретве и кренула даље у избјеглиштво, а они који су одлучили да остану били су изложени истим нападима као и малобројно српско становништво које је остало у граду. Наоружани припадници ХВО-а и ХОС-а упадали су у њихове куће, тукли затечене мушкарце и одводили на саслушање у Полицијску станицу, зграду Скупштине општине Чапљина, или у Дуванску станицу одакле су одвођени углавном у логор ХВО-а у Грабовини, гдје су према суду претходно затворених у логору у Дретељу затвореници нешто мање тучени и малтретирани. У Габели су убијене двије Српкиње, Ана Мандрапа и Неђа Голо и два Србина, најприје Милан Вулић, а касније његов отац Никола Вулић.

У многим случајевима, на основу чињеница о томе шта се дешавало мањем броју цивила припадника једног народа, различитог пола, животне доби и професије, може ваљано да се закључи шта се дешавало са већином припадника тога народа у некој општини у Босни и Херцеговини у вријеме ратног сукоба. У случају Срба из Чапљине, који су након 6. априла 1992. године остали у местима становања на територији десне обале ријеке Неретве доста може да се закључи на основу судбине поменутих лица српске националности из овог дијела општине који су убијени, или били затворени у логору Дретељ.

За закључивање, а када је у питању Тужилаштво БиХ, за постицај у циљу одговорног бављења ратним злочинима на штету српског становништва на подручју Чапљине посебно је илустративна судбина Слободана Зуровца. Слободан Зуровац је, према коалиционом споразуму три националне странке изабран за подпредсједника Извршног одбора СО Чапљина, као једини представник српског народа у општинским органима. На тој дужности био је и на почетку оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, није разријешен те дужности, а од стране власти у Чапљини је ухапшен и одведен на територију Републике Хрватске у логор „Лора“ код Сплита, да би послије голготе у том логору био враћен у Босну и Херцеговину, поново у затвор у Љубушком. О дешавањима у Чапљини прије његовог пребацивања у „Лору“, околностима хапшења и поступања према њему Слободан Зуровац је опширно свједочио у ауторској књизи Црна Лора издатој у Београду 2016. године.

За вијеме док су малобројни српски цивили, који су након 6. априла 1992.године остали у својим становима и кућама на територији општине Чапљина десно од ријеке Неретве, били систематски нападани на тој територији су потпуну контролу имале оружане формације које су у складу са наведеном Одлуком Предсједништва БиХ биле под јединственом командом Оружаних снага БиХ. Једна чета ЈНА стационирана у касарни „Народни херој Миро Попара“ у Грабовини, која је била потпуно блокирана већ од марта 1992. године, евакуисана је хеликоптерским десантом 23. априла 1992.године, заједно са неким члановима породица старјешина. Објекти ЈНА у Дретељу и Габели заузети су раније, а 16 припадника ЈНА затечених у складишту минско-експлозивних средстава у Габели одведено је на територију Хрватске, у логор „Лора“ код Сплита, у које су тадашње власти општине Чапљина послале још најмање седам српских цивила.

Послије преласка здружених снага Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а на територију општине Чапљина, у офанзивној операцији „Чагаљ“, која је почела 7. јуна 1992. године под командом генерала Хрватске војске Јанка Бобетка, напади на српско становништво у овој општини прешли су у фазу довршавања етничког чишћења Срба. У том циљу малобројни затечени цивили, већином старице и старци су убијани и затварани у логоре у Дретељу и Грабовини, скоро сви стамбени и економски објекти у власништву Срба су запаљени и разрушени, као и вјерски и просвјетно-културни објекти.

Срби не траже од Тужилаштва БиХ да се бави свим аспектима офанзивне акције „Чагаљ“, или „Липањске зоре“, него да се бави само чињеницама о злочинима против човјечности и међународног права почињеним на штету српског становништва са подручја Чапљине током те офанзиве и послије ње. Питање откуда је Хрватска војска могла да предузима офанзивну војну акцију у дубини територије међународно признате државе Босне и Херцеговине су за неке друге адресе, као и питање како је та акција била „одбрана од агресије“ када је то био напад на локално српско становништво, на грађане Босне и Херцеговине уз ангажовање војске друге државе у главној улози.

Ако се засједни напад на путу Чапљина-Столац на локалитету Муминовача на возила којима су неки Срби из Тасовчића бјежали из села након артиљеријске паљбе Хрватске војске, којим је почела офанзивна акција „Чагаљ“, може подвести под војну акцију на „непријатеље у повлачењу“, иако су у том нападу у возилима убијене и рањене и жене и малољетна лица, убијање затечених лица српске националности након потпуног овладавања тим простором је ратни злочин против цивилног становништва. Према ономе што се, за сада, зна Тужилаштво БиХ је само загребало по површини тих злочина подижући оптужницу за убиство двије старице у Почитељу, јер је одавно располагало изјавом једне силоване жене и затворенице логора Дретељ да је на лицу мјеста убиства тих старица препознала глас Едина Сакоча, који је протјеран из САД.

Непосредно послије офанзиве „Чагаљ“, у Тасовчићима су убијене старице Даница Мркоњић, Стана Дошен, Сока Прело и Цвија Драшко и старци Војко Ијачић и Илија Мисита, као и заробљени припадник српске ТО Милан Мисита. На подручју Дубрава убијени су Драго Ијачић, Невенка Ијачић, Милева Шакота, Радославка Ждралић, Зора Делић, Здравко Симић и Биљана Глоговац, од којих је само Биљана Глоговац имала мање од 60 година. Жртва напада на Србе послије офанзиве „Чагаљ“ у Пребиловцима била је Драгиња Медић, једна од пет дјевојчица из Пребиловаца које су преживјеле страдање дјеце и њихових мајки из Пребиловаца у јами у Шурманцима августа 1941.године, а у Клепцима Симана Ћуктераш.

У кривичној пријави СНД Пребиловци поднијетој Тужилаштву БиХ наведене су размјере паљења и рушења свега што је било везано за вјековно битисање српског народа на подручју Чапљине и живот Срба до почетка оружаних сукоба у Босни и Херцеговини, од објеката српске-православне цркве, просвјетних и културних објеката, споменика до кућа и економских објеката у српском власништву. Паљење и рушење објеката који припадају другој, односно „непријатељској“ националној или вјерској заједници и појединцима из тих заједница било је уобичајено током ратног сукоба у Босни и Херцеговини, али то нигдје није урађено са толиком свеобухватношћу као у случају Срба из Чапљине. Посебно ако се има на уму чињеница да су Срби у општини Чапљина, према попису из 1991.године били по бројности трећа национална заједница са удјелом од 14% укупног становништва.

Са коликом одлучности и организованости су предузете акције на брисању трагова постојања Срба на подручју Чапљине најилустративније показује разарање цркве Српских светитеља и Пребиловачких новомученика, која је била у изградњи са изграђеном криптом у којој су послије педесет година сахрањене кости српских жртава злочина НДХ ексхумираних из 12 јама. Крипта са костима српских жртава и зидови Храма, изграђени до 3 метра висине разорени су употребом велике количине јаког експлозива и кориштењем машина за рушење и рашчишћавање терена. Прво разарање извршено је активирањем авионске бомбе од 250 килограма познату под именом крмача. Након разарања скоро све је уклоњено са лица мјеста, укључујући и фрагментиране дјелове сахрањених костију, а на мјесту Храма почело је да ниче сметљиште. Везано за разарање Спомен цркве са посмртним остацима жртава злочина НДХ познато нам је само једно поступање од стране било којег тужилаштва на територији Босне и Херцеговине, које је резултирало забраном започетог посла на прикупљању малобројних дјелова сахрањених посмртних остатака који су остали на лицу мјеста испод земљ. Уз кривичну пријаву поднијету Тужилаштву БиХ приложена је касета на којој се виде припадници ХВО на крипти и око Храма, међу којима су и лица чији је индетитет познат и наведен. Тужилаштво БиХ има све кадровске и материјалне ресусре да расвјетли најбитније чињенице везане за овај нечувени вандалски чин, који поред разарања вјерског објекта за хиљаде Срба порјеклом са подручја Чапљине и Стоца, али и многих других, представља чин поновног убијања њихових сродника убијених 1941. године. Међу њима су и Срби из Пребиловаца рођени послије Другог свијетског рата, којима су у разрушеној крипти били сахрањени посмртни остаци браће и сестара уморених у јами у Шурманцима. Павле Булут, један од неколико дјечака из Пребиловаца који су преживјели август 1941.године а сада са 92 године најстарији Пребиловчанин, прије 13 година је дао изјаву у којој је навео да су му у разрушеној крипти били сахрањени посмртни остаци мајке, двије сестре, баке, стрине, брата и сестре од стрица и најмање 130 дјеце и жена из породица племена Булут које је било најбројније у Пребиловцима.

Да је разарање и уклањање обиљежја која су подсјећала на злочине НДХ над српским народом на подручју Чапљине био један од приоритетних борбених задатака оружаних снага које су званично браниле Босну и Херцеговину од агресије показују разарања спомен обиљежја обелиска на јами на Бивољем брду, која је мјесто страдања највећег броја Срба на подручју Херцеговине, као и спомен обиљежја на Модричу изнад Тасовчића, на мјесту бившег житног силоса у који је 1941.године претворен у сабирни логор из којега су Срби вођени на више губилишта. Поред разарања Храма у Пребиловцима је у центру села срушен споменик жртвама усташког терора и борцима НОБ-а, споменик народног хероја код гробља у овом селу и уништен је спомен гај подигнут у знак сећања на усташке жртве. У Клепцима су срушени споменици страдалим Србима из овог села у оба свјетска рата. 

Осим Храма Успенија Пресвете Богородице у Габели, који је остао неоштећен и поред већ припремљеног минирања, мимо борбених дејстава, су оштећени или потпуно уништени сви објекти Српске православне цркве на подручју Чапљине. Саборни храм Вазнесења Господњег у Чапљини тешко је оштећен након паљења звоника послије чега се урушио цијели кров Храма, а Парохијски дом је разрушен и опустошен. Црква Преображења Гсподњег у Клепцима, која је саграђена још у 16 вијеку, а обновљена 1875.године, исте године када је непосредно уз црквену зграду са сјеверне стране почела да ради српска школа, разорена је експлозивом. Експлозивом је потпуно разрушен и Храм Покрова Пресвете Богородице на Петровнику у Опличићима. Гробљанска црква Светог Константина и царице Јелене у Локвама девестирана је на крају рата, а капела у гробљу у Речицама разрушена је 1992.године када и други објекти српско-православне цркве. У Пребиловцима и Клепцима су запаљени домови културе и школе као и школа у Тасовчићима. Школа у Тасовчићима се и извјештају ХВО-а из 1994. године помиње као једини од наведних објеката који је изгорио, очекиавано без објашњења ко је то учинио и како је учињено, уз напомену да та зграда треба да се обнови, али је на том мјесту подигнута Католичка црква.

Нема сазнања о томе да ли се Тужилаштво БиХ бавило масовним паљењем и разарањем кућа и економских објеката у власништву грађана српске националности са подручја општине Чапљина и у насељима заузетим у офанзиви „Чагаљ“ Тасовчићима, Клепцима, Пребиловцима, Речицама, Локвама и Опличићима и Габели, која је стално била под контролом ХВО-а и ХОС-а. Међутим, имамо сазнања како се Кантонално тужилаштво у Мостару дословно наругало према најмање хиљаду некадашњих становника Чапљине српске националности оштећених овим масовним и организованим паљењем и разарањем. То Тужилаштво је симулирало истрагу о рушењу и паљењу кућа у српском власништву не трудећи се да та симулација буде иоле увјерљива. Умјесто било какве истраге пред тим Тужилаштвом, на основу навода из изјава пет грађана српске националности са подручја Чапљине пред Судом у Требињу, који су знали да су им куће запаљене или срушене и чули да су то учинила нека лица, начињена је конструкција да су они саслушани у истрази. Након што су наведени оштећени умрли Кантонално тужилаштво у Мостару је донијело наредбу о обустави истраге против осумњичених, односно оних које су оштећени навели као могуће извршиоце.

Из садржаја наведене наредбе Кантоналног Тужилаштва у Мостару о обустављању истраге неупућени би могли да закључе да се паљење и рушење кућа у српском власништву на подручју Чапљине десило као резултат самовољног чина неких појединаца и да се, како је „у истрази испитано пет оштећених“ ради о мањем броју кућа. Сваки до почетка ратних сукоба у Босни и Херцеговини пунољетан припадник српског народа из наведених насеља могао би да наброји десетине запаљених и разрушених кућа само у том насељу, јер су куће у српском власништву које су остале читаве изузетак од правила да су редом паљене и рушене. То није могло да буде учињено од стране појединаца и групица које су дјеловали самовољно, изван воље војних и цивилних власти у Чапљини, јер су све куће, као и станови чијим станарским правом су располагали Срби, организовано пљачкане уз возила на која су товарене вриједније ствари, а све куће које нису могле да се униште паљењем су, миниране кориштењем разних експлозивних напарава. Трагови тога организованог и масовног напада на имовину српског народа су видљиви и 27 година послије, иако су неки покривени изградњом из донација, по правилу мањих кућа него што су биле предратне, а неки трагови били су уклоњени одмах након рушења јер је шут од срушених кућа из темеља педантно очишћен. Ти трагови су највидљивији у Пребиловцима, једином селу у општини Чапљина у којем су живјели само Срби, у којем је и даље више зидова запаљених кућа без крова него оних који су добили нови кров.

Резултат почињених ратних злочина на штету српског становништва општине Чапљина је њихово етничко чишћење послије којег је ова општина изгубила својство вишенационалне средине. Овакав закључак не могу да промјене ни чињенице да је већина српског становништва из дјела општине западно од Неретве избјегла непосредно прије 6. априла 1992.године, а да они који су били у насељима на источној страни углавном нису чекали да их ту затекну војници Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а. Од оних који су остали, само малобројни, ако нису убијени, нису прошли затварања и логорске тортуре – онда су протјерани у размјенама на подручју Херцеговине, или отпремљени бродом из Плоча у у Хрватској у Зеленику у Црну Гору.

Према подацима са сајта Тужилаштва БиХ за злочине над српским становништвом на подручју Чапљине, као и за ратне злочине почињене на штету припадника других народа у овој општини, задужен је Одсјек I за Одјељења за ратне злочине. Превасходна задужења овог одсјека су подручје града Сарајева, дио источне Босне укључујући и Фочу, Херцеговина и долина Неретве.

Питање када ће Тужилаштво БиХ одговорно да истражи ратне злочине почињене против грађана БиХ српске националности у општини Чапљина у периоду од 1992. до 1995. године односи се најприје на Главног тужиоца Тужилаштва БиХ Гордану Тадић, затим на Одјељења за ратне злочине, а тек онда на тужиоце у Одсјеку I Одјељења за ратне злочине.

Право питање је има ли изгледа да се високи циљеви којима је 2003. године тадашњи Високи представник у БиХ Педи Ешдаун образложио потребу доношења закона о Суду и Тужилаштву БиХ потвде и у случају процесуирања ратних злочина почињених против српског становништва на подручју Чапљине, или за то не постоји политичка воља и интерес да се неко бави тим злочинима, јер је српски народ у општини Чапљина по бројности већ у категорији „осталих“.

---------------

Публиковано у јулу 2019. године