Др Арсен Булут: Човјек са много дарова у себи

Др Арсен Булут: Човјек са много дарова у себи

Код нашег народа веома је снажна духовна вертикала између живих и њихових упокојених сродника. Посебно је то уочљиво у Пребиловцима који су на почетку Другог свјетског рата, у Независној Држави Хрватској, доживјели библијску трагедију. Тада је у августу 1941., према познатим имену и презимену, погинуло чак 284 дјеце, угашено је 36 огњишта, из 57 породица нико није преживио. У другој половини, друге ратне године, 43 Пребиловчанина поново је формирало породицу па је до краја рата рођено, у другом браку, 18 дјевојчица и 19 дјечака. Понијели су имена уморене браће и сестара. Тако су у фамилији Јове Булута - Црног, у првој и другој генерацији, обновњена имена, Арсена, Миленка, Милене, Данице, Миладина и Манојла.

Јово Булут -Црни и његово потомство значајно су присутни у историји Пребиловаца. Још од времена Аустро-угарске владавине над Босном и Херцеговином, у публисистици а још и више у народном предању, сусрећемо се са Јовом,а касније и са његовим синовима Арсеном и Манојлом. Арсен је био један од првих студената из Пребиловаца док је Манојло био задужен за спортске активности соколске организације у насељу која је, између два рата, била једна од успјешнијих у Херцеговини.

Јово је, каже народно предање, често биран као старјешина села а налазио се, приликом пуштања у саобраћај ускотрачне пруге Сарајево-Метковић (1. август 1891.), као представник села, у свечаном возу. У оскудној али сачуваној литератури сусрећемо се са Јовом као предсједником одбора Црквено-школскеопштине (габеоскапарохија) Клепци- Чапљина, какојеносилаиметедалеке 1928. године, стоји у Споменици Епархије Херцеговачко-захумске. (страна 157). Као старјешина села Јово је пресудно утицао на трасу макадамског пута до Пребиловаца од моста на ријеци Брегави.

Током Другог свјетског рата библијску трагедију Пребиловаца преживјели су само глава породице Јово и његови синови Максим и Манојло. Арсен, који се налазио у Београду, био је илегалац у окупираном Београду. Био је члан илегалне групе младих у Београду чије је дјеловање у рату, у слободној земљи, инспирисало ауторе чувене телевизијске серије ”Отписани”. Погинуо је 1944. године на планини Космај.

Припремајући документарну емисију за Радио ТВ Београд, Милошу Марковићу о злочину у Пребиловцима свједочила је пред микрофоном 1989. године, Анђа Трипковић, ”како се једна млада мајка из Пребиловаца Љубица Булут (27) рођена Брњашић, нашла пред јамом са своје троје деце; кћерка Миленa (1), синови Миладин (5) и Миленко (7). Гледала је како усташе отимљу децу од мајки, бацају их увис и дочекују на бајонете, или им разбијају главе од стене. Видевши шта је чека, та трагична мајка је нашла начин да својој деци олакша пут у смрт. Загрлила их је и узвикнула Анђели моји, хајде да летимо и сама се, са својом децом бацила у јаму”, забиљежио је микрфон РТБ Милоша Марковића. Тај призор, сјећа се Марковић, ”заувек ми се угравирао у памћење”. Tа млада мајка била је прва жена Манојла Булута.

Манојло, Јовин најстарији син као и још 42 Пребиловчанина, по други пут, формирао је породицу. Оженио се са Цвијом Солдо из села Сузина код Берковића. Упознао је док је 1944-45 године био командант мјеста Столац. У другом браку обновио је име сина Миленка и брата Арсена. Треће дијете Цвије и Манојла, које су добили, је кћерка Дивна.

Др Арсен Булут (1947-1994) родио се као друго дијете Цвије и Манојла. Непосредно пред Арсеново рођење фамилија се са сином Миленком (1946-2010) као бебом, из Пребиоваца преселила у Чапљину. Једно вријеме, почетком педесетих година, Булути су живјели у Мостару, гдје је Манојло радио у Основном суду,да би се поново вратили у Чапљину, гдје ће све до пензионисања Арсенов отац радити као као судија. Основну и средњу школу Арсен језавршио у Чапљини. Био је одличан ученик. Након завршетка гимназије 1966. године одлази на студије у Београд. Завршио је стоматологију на Медицинском факултету. Дипломирао је јануара 1973. За вријеме студија живио је у студентском дому на Вождовцу.

На радни ангажман, као стоматолог, није дуго чекао- до априла 1973. када почиње радити у Дому здравља у Чапљини и подручној амбуланти на Домановићима. Оженио се са Радмилом Пудар, фебруара 1974. године. Те године, у августу, добили су прво дјете, кћерку Бојану а касније на свијет су дошле још двије кћерке Милена (1978.) и Бранислава (1985.).

---------

Пред сами овај потoњи рат, у зубарској ординацији Дома здравља у Чапљини, са др Арсеном Булутом сjедили су и ћаскали, уз потаман охлађену млаћеницу, Манојло Ацо Екмечић – који је испричао ову догодовштину - и др Славиша Бошковић, иначе пребиловачки зет, ожењен Екмечушом.
Кад, ето ти Гојka -Гojана Драгићевића који, онако напречац банувши, још с врата, повика:
- Вади, не могу више издржати!
Зуб је био под тешком упалом и Арсен није могао да му даде инекцију са анестетиком.
А кад је кварњак, да зло буде веће, јаким кореном добрано ураслим у вилицу, почео кљештима чупати, овоме уз бол ударише потоцима сузе на очи.
- Боли ли Драгићу? – упита га Арсен у очигледној и искреној бризи.
- Е, нећеш знати Булуту! – добио је, кроз окрвављена и од боли искривљена уста заклоњена шаком, одавно знани одговор а који још увијек свједочи о некдашњим и одавно превазиђеним зађевицама између два најбројнија братства у Пребиловцима.

--------

Кад је почео рат 1992. године, послије јунског повлачењаСрба и војскеиз долине Неретве, др Арсен одлази са фамилијом за Београд. Запошљава се у приватној ординацији колеге са факултета гдје ради све до преране смрти 8. јануара 1994. године.

У вријеме када је изабран за предсједника Одбора за изградњу храма у Пребиловцима, у чијој су крипти сахрањени посмтрни остаци Срба из Доње Херцеговине који су претходно екскумирани из херцеговачких јама, до пуног изражаја су дошле све људске и организацијске способности др Арсена Булта. Стрпљив у разговору са људима, одмјерен са рјечима. Уважавао је колеге из Одбора за изградњу храма. Поред осталих и његовом заслугом највише, изградња храма је напредовала. Крипта је већ била завршена и 4. августа 1991. у њој су вјечни мир требали наћи уморени Срби у Другом свјетском рату. Непуну годину касније припадници ХВО и Хрватске војске минирали су храм разорним експлозивом, са посмртним остацима невиних жртава, иистисравнили са земљом. Треба ли рећи да за то нико није одговарао!? А зна се и која јединица и који су војници то учинили. Постоје и видео снимци.

Арсен је, са својом фамилијом, сачувао значајан дио снимљеног архивског материјала и неутрошених средстава, која су се могла ангажовати и ангажована су, послије рата, на обнови храма у селу који се данас убраја међу најљепше храмове у свеколиком православљу.

Иза Арсена остала је супруга Радмила и три кћерке (aд).