.

Ацо Драгићевић и Младен Булут

ВИЈЕК (НЕКАДАШЊЕ) ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ

Одмах по оснивању новосаздана школа у Пребиловцима је постала главно средиште просвјетног, културног и духовног живота и стјециште саборовања мјештана. Протекао је вијек од њене изградње и исто толико времена како је школа понијела име „Краљ Милутин”. Празник ће бити обиљежен 9. новембра 2024, два дана пред прослављане светог краља,  гусларском вечери. Зграда школе била је двапут паљена у два посљедња рата. Послије Другог свјетског рата била је Дом културе. Зграду, која је запаљена 7. јуна 1992. обновило је СНД „Пребиовци“ из Београда 2008. године. Од 8. августа 2015. носи име „Духовни и културни центар Свети краљ Милутин“ у којем се налази и библиотека „Света Стана Арнаут“. Oд 5. августа 2024, у данашњем обновљеном здању, налази се стална поставка изложбе Музеја жртава геноцида из Београда о злочину који су доживјели Пребиловци у НДХ.

Када је 15. јуна 1919. основан огранак ”Побратимства” у Пребиловцима, убрзо и организација ”Соко”, a посебно након почетка дjеловања огранка ”Просвјете” од 1921, друштвени живот у селу из темеља се промјенио. Чланови ове три организације су били већином млађи људи који су, уз један број старијих, кренули са радом посвећеном селу и његовим житељима. 

Оснивање „Побратимства“, „Сокола“ и „Просвјете“

Видоје Банђур 1894-1944

Огњен Ждракановић 1901-1941

Печат организације ”Соко”

За предсједника Управног одбора ”Побратимства” изабран је Видоје (Спасоја) Банђур, подпредсједник је био Марко (Саве) Надаждин, секретар Лазар (Саве) Надаждин, благајник Сава (Симе) Брњашић, дужност да организује рад у библиотеци повјерена је Огњену (Николе) Ждракановићу. Како је временом библиотека уз подршку централе ”Просвјете” из Сарајева нарасла на 500 књига Огњена ће замјенити Јово (Илије) Драгићевић. Одборници су били Јово (Јове) Надаждин и Илија (Ђуре) Ждракановић,  а чланови Надзорног одбораа Милан  (Спасоја) Шарић - Рус, Јово (Симе) Булут - Црни и Лазар (Николе) Булут. Оснивачка Скупштина одржана је под отвореним небом и уз масовно учешће Пребиловчана. 

Слично је било и приликом формирања организације ”Соко”. За старјешину је изабран Видоје (Николе) Шарић, за његовог замјеника изабран је Огњен (Николе) Ждракановић, секретар је био Анђелко (Митра) Булут, његов замјеник Анђелко (Илије) Ждракановић, дужност благајника обављао је Данило (Бошка) Булут - Барон, за питања просвјете био је задужен Душан (Марка) Надаждин, улогу да популарише штедњу и задругарство имао је Милан (Спасоја) Шарић - Рус, о развоју пољопривреде бринуо је Илија (Тодора) Ћук, Коста (Шћепана) Екмечић о здравству, а Бранко (Бошка) Булут био је задужен за рад са омладином. Манојло (Јове) Булут и Михајло - Михо (Илије) Булут водили су бригу о спортском животу у селу.

Изградња пута до села

Уз свакодневни рад пребиловачких тежака посвећеног пословима у пољу, на њиви и домаћинству, од чега су породице живјеле бавећи се пољопривредом, сточарством и рибарством, хтјело се и радило се и на ономе што је доносило  општу корист селу. Један од првих послова од општег значаја била је изградња пута ка селу. Начињена је дионица  од старог турског моста на ријеци Бегави до успона на Краварици. На камену међашу код Гркова дола остао је биљег да је то било 1923. Било је немогуће, без механизације, наставити градити пут уз успон до села. 

Уз развијање активности „Сокола“ и „Просвјете“, одлучено је да се подигне школска зграда, да дјеца не пјешаче до школе у Клепцима.  Наставило се са упућивањем дјечака на изучавањем разних заната. Први ученици упућени су 1908. године. Највећи број, међутим, упућен је од 1925. до 1927. године. Захваљујући подршци и препоруци свештеника Васе Медана и тадашњих учитеља, дванаест дјечака из Пребиловаца је посредством „Привредника“ упућено на изучавање заната. 

Замах у раду огранка „Просвјете“

Остварена је веома добра сарадња са Српским културним и просвјетним друштвом „Просвјета” из Сарајева. Писмо ”Просвјети” библиотекара Јове Драгићевића из 1923. године

Огранак „Просвјете” је 1921. имао 32 члана и од почетка је остварио добру сарадњу са Српским културним и просвјетним друштвом „Просвјета” из Сарајева. Село је убрзо добило читаоницу и библиотеку. 

Земљорадничку задругу је прихватило свако домаћинство. 

Док се задруга бринула за економски напредак, а „Просвјета” имала задаћу да сељане одухови, пробуди и духовно уздине, дотле су „Соко” и „Побратимство” физички челичили и морално јачали нарочито младост села. 

Свестране активности мјештана биле су могуће, јер је село економски јачало. Пребиловци су израстали у највеће и најмногољудније српско насеље у долини Неретве и јужној Херцеговини. Младост села тог времена, под утицајем огранка „Просвјете”, засновала је дилетантску (позоришну) групу која је припремала сеоске забраве.

Гдје градити школу?

Митар Булут Вилсон 1896-1927

Двадесетих година минулог вијека почела су договарања око подизање школске зграде, да све већи број дјеце школског узраста не пјешачи до школе у сусједним Клепцима. 

Пословима припреме и изградње школске зграде руководио је Митар Булут Волсон, повратник из Америке. На сеоским скуповима прво је требало одлучити о локацији зграде. Људи из засеока Кулине предлагали су да се гради на Краварици, близу гробља. Из другог већег засеока Грлић тражили су да школа буде у близини Гојановог дола. Већина је била за то да се школска зграда подигне у центру села, гдје су се Пребиловчани окупљали недjељом и свечаним данима под стољетном кошћелом зарад људског разговора. 

"Ено, гдjе су сад степенице коjе воде на позорницу ондjе jе била jедна велика кошћела. [Данас један од два улаза у „Духовни и културни центар Свети краљ Милутин“ прим. аут]. У хладовини те кошћеле с прољећа и љета окупљали су се људи годинама и годинама, можда и виjековима. Лиjепо су jоj биле жиле испливале из земље. Људи су на њима сjедили. Биле су дебеле као рука у одраслог човjека. Памтим ту кошћелу" - причао је својевремено Вељко Драгићевић Максимов, а завичајни портал „Пребиловци село на интернету“ сачувао од заборава. 

Ту под разгранатом кошћелом окупљали су се Драгићевићи, Ћирићи, Брњашићи, Шарићи, Трипковићи, Мирковићи, Ждракановићи, Jокићи, Надаждини, Булути, Банђури и Шоше из села, Булути из Кулина, Медани, Ђулићи и Стиглићи са Краварице, Драгићевићи из Мрвића и Трипковићи из Риjеваца, Екмечићи и Крунићи из Грлића, Сухићи и Драгићевићи са Брда. Чак су долазили и Булути са Кошћеле иако, ова насеобина ниjе била, као ових шест побројаних, засеока Пребиловаца.

Превладао је приједлог за који је била већина да се школска зграда подигне у центру села. Здушно и сложно кренуло се на посао. На приједлог Вилсона Булута, Видоје Шарић и Ђорђо - Ђока Булут добили су задужење „да иду у народ” и прикупљају новац и остале прилоге. Мобом је младост села на косини Бијеле влаке, а у близини Надаждинове плошнице припремила терен за будућу грађевину, затим се приступило копању темеља. У Попову пољу су пронађени мајстори зидари. И почела је градња. Све што је покретано око будуће школе у селу је са радошћу, уз неизоставан одзив, прихватано и подржавано од сељана. Сваки посао пратиле су масовне мобе, паљена клачина за креч, довлачења камена мајсторима Поповцима, изгон пржине из Брегаве, допремања воде у бурилима на коњима и магарадима са врела уз језеро Шкрка.

Сеоске мобе уз масовно учешће

Како колског пута уз Краварицу још није било, чекало се љето да Брегава пресуши и да се грађа довезе коњским колима пољским путем уз Нереза до Сухића Парнице на Раставцима. Ангажована је кириџијска фирма породице Трише Бекана из Тасовчића. Са кириџијама је био и четрнаестогодишни Никола који ће у раној младости стећи надимак „Газда“ и носити га кроз цијели живот. Управо захваљујући Николином сјећању могуће је данас свједочити о епској моби тадашње пребиловачке младости и преносу грађевинског материјала из Брегаве до градилишта. 

Висинска разлика, од мјеста истовара грађевинског материјала до Гојановог дола је око 80 метара, док је раздаљина од Парнице до Гојановог дола ближа километру него пет стотина метара, а одатле нешто је мање пута до градилишта. ”Прије него се ми вратимо са новим теретом, претходно истоварени грађевински материјал већ се налазио на градилишту док су учесници мобе чекали на нас и нови истовар“ – сјећао се Никола Бекан. 

Помоћ Солунских добровољаца из Руског села

На приједлог чланова дилетантске (позоришне) групе која је приређивала сеоске забаве под отвореним небом, а уз разумјевање пододбора „Просвјете“ и Митра Булута Вилсона, предвиђено је и остварено да се у згради намјењеној као школски објекат изгради позорница. 

Вијест да се у селу подиже школа стигла је и до Руског села у Војводини  гдје се настанио један број Солунских добровољаца из Пребиловаца. Добровољци су новчано подржавали акцију у завичају, а када су сазнали да ће школа имати позорнцу ангажовали су руског сликара и емигранта Владимира Зелинског да ослика завјесу која ће пространу учионицу одвојити од позорнице. По захтјеву дародаваца Пребиловчана у Руском селу Владимир Зелински је на платну намјењеном као завјеса сликао Девет Југовића и старог Југ Богдана. Израду су финансирали Милан Ћирић, Данило Ћук, Ћетко и Михајло Драгићевић, Војислав Екмечић и Никола Медан, добровољци који су у Руско село стигли од 1. маја до 22. јуна 1922. 

Никољданска забава

Пред школску 1924/1925 годину радови на изградњи школе приведени су крају. Уз пространу учионицу и позорницу изграђена је и једна просторија за учитеља. Варљиво сјећање на то вријеме, ипак, сачувало је презимена првих учитеља; ”учо Голубић и учо Леовац” чијих се имена, нажалост, нису сјећали стари Пребиловчани. Године 1940. премјештење из Габеле је добила учитељица Стана Арнаут. Школска учионица у којој је Стана радила, уз два реда скамија (школских клупа), била је опремљена  картом краљевине Југославије, сликама Светог Саве и Јосипа Јураја Штросмајера. 

Сваке школске године повећавао се број првачића, тако да су разреди нарастали и до 35 ученика. Љубо Ждракановић памти да је у његовом трећем разреду почетком 1941. било толико ученика. У сва четри разреда било је 120 ученика.

Прва велика приредба организована у новоизграђеној школској згради је била Никољданска забава. Митар Шарић у причи „Никољдан у Пребиловцима 1941.“ описао је атмосферу која је, у то вријеме, владала у селу уочи  Никољдана: 

”Људи, родбина и приjатељи, коjи долазе на славу зову се пићари. Они из удаљениjих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народноj ношњи. Понеки jе обучен у црногорску народну ношњу, коjа због своjе лепоте и дивних боjа изазива дивљење свих, а посебно дјеце. Село jе пуно пићара из многих места Херцеговине. При пролазу кроз село, пићари се гласно поздрављаjу са домаћинима и опходе се jедни према другима благонаклоно и срдачно - да jе милина видети такву срдачност и чути толико лепих и топлих речи при поздрављању. На Никољдан вече одржавала се традиционална Никољданска забава у основноj школи `Краљ Милутин` коjу су посећивали поред пићара и домаћих и наjугледниjи људи Херцеговине”.

Осокољени подизањем највеће грађевине у селу међу Пребиловчанима ковани су планови о наредним акцијама. Није се више састајало под отвореним небом него у школи. То је посебно подстакло рад пододбора „Просвјете“ и дилетантске (позоришне) групе која је од те 1924. наступе, умјесто на „Резервоару“ у Шарића махали, пред Брњашевим дућаном и на другим мјестима, замјенила на правој позорници. Ту су врсни гуслари из села доносили пјесму и преносили је широм српских земаља, како је у књизи Гријех чутања је прекинут, записао Митар Шарић. Са позорнице чуле су се пошалице на рачун појава у селу, играни су кратки скечеви, држане здравице.  

Алекса Спахић, чија је мајка била Пребиловка наступао је за соколску екипу из Пребиловаца

Соколска организација редовно се припремала за спортска такмичења у Чапљини, Мостару и Сарајеву. На тим такмичењима посебно су имали успјеха у бацању камена с рамена, бацању копља, скоку у даљ са мјеста, навлачењу конопа... Запажени су били резултати Новице Шарића - Шопа, Васе Ждракановића и Аћима Драгићевића. Алекса Спахић - иако из Тасовчића, пошто му је мајка била из Пребиловаца, придружио се овдашњој соколској чети - доцније је постао државни рекордер у скоку у даљ и трчању на 100 метара, а као репрезентативац у петобоју је био учесник Олимпијских игара 1924. у Паризу. 

Соколи из Пребиловаца су 1940. проглашени су за најуспјешнију чету у мостарској жупи. У финалу су побједили екипу из Наданића код Гацка. Освојили су ловоров вијенац којем се радовало цијело село, а који је постављен крај улаза у школу.

Други свјетски рат и трагедија Пребиловаца

Рат ће ускоро захватити и Краљевину Југославију. У сусретима са комшијама друге вјере и нације Пребиловчани су увјеравани да им се промјеном власти неће ништа лоше догодити. То су обећавале и патроле новоуспостављене НДХ које су први пут дошле у село o Илиндану. Међутим није било тако. Бар 3000 усташа 4. августа 1941. опколило је село са свих страна. У мјесну школу сакупили су жене и дјецу, док су одрасли мушкарци склониште налазили у околним брдима или мочварама Хутова блата гдје се људи „загњуре у воду и дишући на трску, којом је обрастао рит, сатима не излазе на површину - баш као што су се стари Словени склањали од непријатеља”. 

Велика школска зграда са пространом учионицом била је премалена да прихвати све жене и дјецу из многољудног села па су усташе одлучиле да прву групу одведу у „Силос“ у Тасовчићима, а сљедећу 6. августа директно на жељезничку станицу, да би одатле обе групе сточним вагонима превезли до Шурманаца. 

На суђењу усташама-јамарима утврђено је да је у јами Голубинки код Шурманаца уморено 570 пребиловачких жена и дјеце. Убијено је према познатом имену и презимену 284 дјеце. У селу и његовој околини, на 48 мјеста убијани су невини људи. Партизански и један докуменат Хрватске надзорне службе из 1941. подударају се у броју страдалих - убијено је  826 стаовника овог села које је доживјело библијску трагедију. 

На примјеру страдалничких Пребиловаца и уопште страдању Срба током Другог свјетског рата, јапански новинар Наборо Нагаока у токијском листу милионског тиража Асахи Шимбун је записао 12. октобра 1998: ”Трагедија Срба у Независној Држави Хрватској 1941. једно је од обиљежја  глобалне историје XX вијека”. 

Васкрснуће Пребиловаца

Ратне страхоте преживјело је тек 172 чељди. Село је послије страдања, до краја рата било слободна територија. 

Први знакови васкрснућа села појавили су се још у другој ратној години, када су се преживјели мушкарци по други пут женили. Током рата склопљена су 43 брака. На свијет су долазила дјеца из другог брака која су добијала имена погинуле браће и сестара. Било је неколико примјера да су жене, које су се, такође, други пут удавале собом доводиле дјецу из првог брака. 

Из Другог свјетског рата село је изашло само са 255 становника.

У слободној земљи започето је са обновом. Куће нису, као у посљедњем рату паљене и рушене. Уз један мањи број домова ни зграда школе се није могла одмах користити. Обнова школе преживјелима је био један од најпречих послова. Први малобројни  послијератни ученици, на прозивке учитеља - што је јединствен примјер у српској историји - одазивали су се именима своје браће, која су одавде испред школе, са својим мајкама, кренули на посљедњи пут. 

Одрастала су дјеца из другог брака и пристизали су за школу која ће временом постати претјесна да прими све ученике. У другој половини педесетих година минулог вијека почело се са изградњом нове школске зграде која је завршена 1957. Изграђене су двије учионице, зборница и стан за учитеља. И данас је у рушевном стању. 

Стара школа постала је Дом културе, позорница је добила кулисе са два лица. Биле су прилагођене, једним лицем као соба, док је друго лице кулиса, које је урадио академски сликар Милорад Марковић, билo успјешан мотив из природе. 

Формирано је и Културно-умјетничко друштво које је понијело име Пребиловчанина Душана Булута Лоле, а новоформирана или боље речено обновљена земљорадничка задруга названа је именом Милка Булута. У селу испуњеном младости оснива се и омладинска организација, заредале су приредбе, а након њих и забаве. Гостује омладина из Пребиловаца у Баћевићима код Мостара, на Берковићима, на Банчићима у граду Љубињу, а њихове вршњаке угошћују у Пребиловцима. 

Индустријализацију Југославије, Пребиловци ће платити превеликом цијеном. Из села се одлази у Чапљину и насеља ближа граду, у Тасовчиће и Клепца, као и у Мостар и још даље. 

Све малобројнији мјештани, кад се, чекајући почетак састанка, окупе пред Домом културе, редовно су знали заподјениту причу о селу и његовој будућности. Заговарало се да се планира подизање кућа од мјесног гробља ка селу и уз пут за Кулине. Трагало се и за одговором на питање: како то да село има мање од двије стотине житеља, а некад је у њему било скоро хиљаду душа? Зашто све мање младих није видјело Пребиловце као погодно мјесто за пристојан живот?

  Једна гласно изречена опаска Данила Надаждина из разговора са једним од потписника ових редова деведесетих година минулог вијека наговјестиће одговор на ово болно питање: ”Раније, чекајући састанак, као ми данас, и чекајући представнике из друштвено-политичког живота општине, након здрављења они би знали стати на зид испред нас, бацити поглед на село, и прокоментарисали би како је овдје јако тежак живот. Та прича се понављала исувише често и није остала без одјека и поразног резултата”.

Изградњом цркве у селу 1990 наново су оживљене и пређашње замисли о подизању кућа уз пут за Кулине и од мјесног гробља ка селу. Чак је и издато 20 дозвола за градњу уз пут до села , али су само четири куће биле започете. 

Нови рат је зајахао над земљом у расулу и њеним људима 1991. У јуну 1992, дана седмог по реду, здружене хрватско-муслиманске паравојне снаге, потпомогнуте Хрватском војском, протјерале су станоништво, сваку кућу опљачкали и запалили, храм са криптом мученика разнијели експлозивом и разорним бомбама.

Пребиловци су после најновијег разарања скоро пуну деценију били пусто село. Прва кућа обновљена је тек 1999. 

Данас у Пребиловцима стално живе  34 повратника на своја вијековна огњишта. 

Извори: Шарић, Митар - Грех ћутања је прекинут, Београд, Минитарство за културу Републике Србије 1992; Соколски гласник за 1934/35;
Гласник Историјског архива у Кикинди број 12/2016;
Војиновић, Илија - члаанак, „Дневник“, Нови Сад, 1969;
Дијаспора/Diaspora - број 35, година VII, Стокхолм, 2003;
Екмечић, Ђуро - Пребиловци непреболна рана српска, „Култура“, Београд, 1994:
Радичевић, В. Бранко - И стари се женили ради порода, репортажа, „Дуга“, Београд 1959;
Јахура, Миленко - Пребиловци-насеље и породице, СНД „Пребиловци”, Београд, 2015;
Нагаока, Наборо - Асахи Шимбун, Токио, 12. октобар 1998;
Гојачић, Марко - Страдање Срба у Првом свјетском рату по документима проте Васе Медана, „Видослов“, Требиње, 2021;
Бугарски, Астрида - Традиционаални облици стамбених зграда и култура становања у Пребиловцима, Завичајни портал, 2014;
Спомен књига српског привредног друштва `Привредник` 1897-1947“, Београд, 1984; 
Зборник радова о Пребиловцима – „Прометеј“, Нови Сад, „Огњиште“, Пребиловци 2024.