Слово о Драгану и Милораду, двојици џинова српске мисли
''Скрхао се један велики грм. Срушио се један џин. Преминуо је један велики човек.'' Тим речима је Јован Миодраговић 1908. обавестио јавност да се упокојио Милан Ђ. Милићевић, истакнути научник и друштвени радник оног доба.
Пише: Немања Девић
Данас, таквих ''џинова'' све је мање, а посебан разлог за забринутост јесте и одговор на питање – ко долази на њихово место, ко ће их наследити. Чини се да сувише тихо одлазе најбољи међу нама; ове године изгубили смо бар двојицу. Богу хвала, и један и други поживели су на овом свету толико да кажу и напишу довољно да свако ко пожели да чује и види Истину о себи, свом народу и својој земљи - може то да учини читајући њихове књиге или слушајући њихова предавања преко интернета. Како ми, тако и будуће генерације...
Најпре нас је, у јуну, напустио Драган Недељковић, један од кључних људи због којих сам и сам изоштрио и утврдио своје српско становиште. Његове есеје често сам цитирао у својим говорима, а као упечатљива ми је остала у памћењу дефиниција да ''када се и тело народа умори, дух не сме да клоне''. Сматрао је да је Србија неодвојиви део Европе, али да не треба да срља у ЕУ, творевину у којој ће она бити тек загађена периферија. А тај човек је морао да зна шта је Европа, морао је будући да је у Француској стекао два доктората, а на универзитетима у Стразбуру и на Сорбони успео да оснује катедре за српски језик, књижевност и цивилизацију - и зато сам његов став и прихватао и делио. Нико није морао да ми било шта плати - ја сам веровао Драгану Недељковићу, Милораду Екмечићу, Драгославу Бокану, Милошу Ковићу... И у позним годинама Драган Недељковић је остављао утисак изванредног интелектуалца и ерудите, а уједно и непоколебљивог хришћанина, скромног човека који је заувек остао одан свом завичају. Милина га је било слушати. Остало ми је у сећању како је сликовито представио свој улазак у ''српски круг'', још као дечак, слушајући од своје баке приче о Косову и песму која је тада била популарна у његовом Срему: ''Што ћутиш, Србине тужни''. За свој највећи успех сматрао је то што су му деца, без роптања, одабрала да живе и раде у Србији. Нажалост, мало је људи знало за Драгана Недељковића у нашој средини, иако су његове благе речи многима могле да буду мелем на рану.
-------
Милорад Екмечић
Рођен у Пребиловцима, општина Чапљина, 4.октобра 1928.године, од оца Илије и мајке Крстиње. Основну школу (четири разреда) завршио је у Чапљини, а гимназију у Мостару 1947, уз ослобађање од матуре. Рат је провео до 1943. У Чапљини, а након губитка и другог родитеља - у Пребиловцима на слободном територију. Од октобра 1944. до јула 1945. био у НОВ. Уписао општу историју на Свеучилишту у Загребу, где дипломира 1952. године. Исте је године изабран за асистента на новоотвореном Филозофском факултету у Сарајеву, али је због болести на дужност ступио неколико месеци касније. Провео годину дана на истраживачком раду у архивима у Загребу, Београду, Задру, као и неколико месеци у Бечу.
Докторску дисертацију ''Устанак у Босни 1875-1878''. одбранио је на
Свеучилишту у Загребу 1958. и она је до сада доживела три издања и непотпун превод на немачки језик (у издању Института за историју југоисточне Европе у Грацу). Након специјализације у Принстону (САД) од годину дана, наставио са радом на Филозофском факултету у Сарајеву све до избијања грађанског рата 1992. године. У мају 1992. ухапшен од стране муслиманских "Зелених беретки " заједно са породицом, пуштен у кућни притвор ( из основне школе Вратник ), успео да тајно пребегне на територију Републике Српске. Након тога од септембра 1992. до пензионисања 1. октобра 1994. био редовни професор Филозофског факултета у Београду. За дописног члана Академије наука и умјетности БиХ изабран 1973, а за редовног 1981. године. Члан Српске академије наука и уметности ван радог састава постао 16. новембра 1978; у радни састав преведен 1. јула 1992 године. Дописни члан је и Црногорске академије наука и умјетности од 1993, као и члан ван радног састава Академије наука и умјетности Републике Српске од 1996.
Милорад Екмечић преминуо је 29. августа у 88. години. Cахрањен je у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду 2. септембра 2015. године.
----------
Данас нас је напустио и највећи међу припадницима мог заната - историчар Милорад Екмечић. Сваки иоле информисанији човек зна за његова дела и њихову вредност - од анализе југословенске идеје, преко српских ратних циљева 1914, есеја о Великој Србији, о Источном питању, Босни и Херцеговини... док је његово чувено ''Дуго кретање између клања и орања'', како је окарактерисао српску историју 1492-1992, било попут лектире и мени и целом кругу мојих различито мислећих пријатеља. Познато је да је Екмечић рођен у Пребиловцима, најстрадалнијем српском селу у Херцеговини, и да је овом селу посветио најлепше речи - да је себе исказао пишући о његовом мучеништву. Од ране младости је био препознат као даровит историчар - и баш га је тако, као ''младог даровитог историчара о којем ће се тек много чути'' мом пријатељу, професору Ненаду Кецмановићу, тада дечаку, описивао његов деда, чувени доктор Војислав - Ђедо, док су, уз сладолед, шетали Баш-Чаршијом, где је Екмечић 1950-их година започињао богат академски живот...
И (про)чуло се.
Ја не бих писао о општепознатим стварима везаним за Милорада Екмечића. Описао бих наш сусрет, који је за мене био незабораван, и који ми је много рекао о овом Човеку. Пре три године, боравећи први пут у Херцеговини, упознао сам његову сестру Анђу, која ме је сестрински, брижно замолила да ''њеном Милораду'' понесем у Београд херцеговачког сира из мјеха и кука које ''он много воли да поједе, а тамо нема где да их купи''. Прихватио сам са радошћу, мада су ме наши заједнички пријатељи упозорили да ако успем да ''од старца отмем 20 минута - одлично сам прошао''. Већ сутрадан, био сам у њиховом топлом дому на Врачару, где ме је љубазно примила његова супруга и послужила тек сазрелим раним јагодама. Ускоро се појавио и велики Милорад Екмечић, погурен али жилав и жустар старац, чије су живе очи, како је један велики човек говорио о свом великом учитељу, ''памтиле векове''. Захвалио ми се и заиста обрадовао дару. Упитао ме о Пребиловцима и затим дуго и стрпљиво слушао... упијао је сваку реч о свом селу, као да је то најважнија тема која се тиче судбине човечанства. Потом је, чувши да сам и ја историчар, почео да говори и он... о Босни, Сарајеву, Херцеговини... правећи такве осврте и рукавце на по неколико векова уназад, да нисам могао да верујем да човек у 85. години може да има такву меморију. Један колега окарактерисао га је као ''највећег живог читача у српској историографији''. Остали смо у разговору готово два сата... а онда сам га прекинуо, правдајући се да морам да кренем. Разуме се, никуда ми се није журило и тај злата вредан разговор, чији сваки детаљ и сада памтим, прекинуо сам само да бих старог Учитеља, који је тада припремао одговоре на питања за интервју, поштедео обавеза бар са своје стране...
Милорад Екмечић је до самог краја свог овоземаљског живота био понајпре храбар човек, који се није устручавао да каже попу да је поп и бобу да је боб. Како то рече професор Милош Ковић, он ''није седео крај бујице која носи све пред собом, као што то покушава да учини већина историчара; он је у њу скакао, кроз њу се пробијао и у њој је пливао.'' Несумњиво, професор Екмечић, рођен у селу које најречитије на планети говори о тријумфу живота над смрћу, научио је од малих ногу, још откад је постао ратно сироче, да се носи са свим таласима и вировима, озбиљнијим од оних првих какве је упознао на Брегави и Неретви. Српски национални и државни интереси били су његова прва брига - због чега се нашао и у руководству Српске демократске странке 1990. Зато замало није изгубио главу у узаврелом Сарајеву, када му је познати сарајевски криминалац Ћело, предводник Зелених беретки, упао у стан и брутално га претукао. Професор и његова супруга морали су у избеглиштво...
До последњег атома снаге, снажним аргументима борио се и против Новог светског поретка. Ни у томе није одступио... а красио га је дух – живост и ведрина – какви не поседују ни они који би по годинама могли да му буду праунуци. У једном од последњих интеврјуа извео је суморан закључак о струци историчара: ''Давно сам написао да је историја учитељица живота, али да увек учи са закашњењем, када та подука ником не треба''. Могли би још много тога да причамо о данас упокојеном академику Екмечићу. Биће добро ако за годишњицу његове смрти САНУ припреми и зборник текстова његових и о њему. Тако ће му се бар делом одужити, а то ће остати и својеврстан споменик за далека нека поколења. Неки нови Српчићи ће зацело моћи да говоре - био једном један Екмечић. Нека нам као сан и стремљење остане и да његова родна кућа, као и друге спаљене куће у његовом родном засеоку Грлићу, буде обновљена као српски светионик и предстража.
Нека је вечна слава и хвала двојици великих људи, који су нас много задужили. Узвратићемо им добрим ако их будемо памтили, поштовали, слушали и следили. Да њихово дело не дамо забораву, и да се надамо да међу нама живи или расте неки нови Екмечић или Недељковић.
Биљешка о аутору
Историчар Немања Девић први пут боравио је у Пребиловцима априлa 2013. као апсолвент историје на Филозофском факултету у Београду. Импресије из Пребиловаца младoг историчарa објављене су на порталу Академски српски круг.
Девић се науком почео да бави као матурант гимназије. Обавио је на терену исцрпна истраживања жртава Другог свјетског рата у Шумадији. О томе говори његова прва књига Смедерево у Другом светском рату. Сфере интересовања везане су му за националну историју новог вијека и савременог доба, српско друштво и културу.
Академик Екмечић на порталу Пребиловци село на интернету
Милорадово слово у Пребиловцима
Падање Берлинског зида још није довршено
Интервју академика Екмечића који је дао књижевнику Радославу Братћу за обновљени чувени Шантићев и Дучићев часопис Зора
Прије десетак година, када се кренуло са подизањем Пребиловаца села на интернету, урeденик портала Ацо Драгићевић обратио се Милораду Екмечићу с молбом да обогати завичајну витруалну грађевину о његовом односу према мјесту у којем је рођен.
- Моj однос према Пребиловцима jе однос jедног човjека коjи jе у Пребиловцима све изгубио. Ви врло добро знате да jе 78 особа под именом Екмечић у Пребилвцима убиjено 1941. Наjмлађа jе кћерка мог стрица стара 4 месеца а наjстариjи моj ђед Шћепан коjи jе имао 78 година кад jе убиjен, тачно колико jа сад имам година.
Чапљински краj jе приjе Другог свjетског рата имао 38 % Срба, послиjе рата 18 %, данас врло мало- симбилоичан броj. У Пребиловце се вратило неколико људи коjи покушаваjу да обнове село али та ће обнова траjати jако дуго да се то постигне. Моj однос према завичаjу jе однос према изгубљеном срцу, однос према нечему с чиме jа стално живим. Не често, као што се каже, него сваки дан jа мислим на Пребиловце.
------------
Публиковано у септембру 2015. године
Аутор фотографија, Ацо Драгићевић
