Пeро с Кошћеле
Перо Булут 1892. – 25.2.1976.
Нема ко да прича о њему. O Пери с Кошћеле. Они који су знали и требали то учинити још давно, заборавили су на Перу. Заборавили су оног дана кад им није више требао. Они који су хтјели- нису имали прилику нити доступан медиј гдје би оставили писани траг о том човјеку који је зрачио добротом и скромношћу.
Упамтио сам га само по добру. Био је то диван и мудар старац. Мало je причao a његова прича је казивала пуно.
Перо (Лазара-Лазе) Булут. Перо Лазин, како смо га познавали и звали. Рођен је 1892. године на Кошћели. Када је постао младић јавио се са Митром Булутом Вилсоном као добровољац и отишао у Црну Гору, да се са црногорском војском бори против турака у балканским ратовима. У Првом свјетском рату опет је добровољац. Солуски борац. По повратку на своју Кошћелу од државе добива поклон – земљу у Банату. Није хтјео да остави Кошћелу.
Женио се два пута. Први пут био се ожењен Станом Ивеља са Хргуда. Убиле су је усташе 10. августа 1941. године на Приблаћу код Ораховог дола. Други пут оженио је Јоку Кајго из Затона код Буне.
Дјеце није имао.
Учесник је Народноослободилачког рата од 1941. године. Његова кућа на Кошћели била је сигурно уточиште за партизанске илегалце. На Кошћели су формиране и неке партизанске јединице. Многи партизани боравили су код њега и по неколико мјесеци, Гојко Михић који је био комесар Столачког батаљона био је смјештен код Пере. Код њега живио. За истом синијом ручавали и вечеравали. Како Гојко тако и многи други које су туда преко Кошћеле водили путеви.
Пршао је и трећи рат за Перу с Кошћеле а он се одатле није хтјео помјерати.
Често смо се као млађи окупљали на језеру Јелим испод Кошћеле. Рибу ловили и роштиљали. Никад без Пере. Стално је био са нама (фотографија која илуструје овај текст и на којој је сачуван лик Перe с Кошћеле, снимљена је на Јелиму. Прим. web-тима).
Једне недјеље, шездесетих година, стиже на Јелим Гојко Михић са друштвом. Тада је био важан и значајан функционер у Херцеговини. То је онај исти Гојко којег малочас споменух што је у ратно вријеме боравио и хранио се код Пере. Приђе Пери који је сједио под смоквом и пушио лулу. С висине, препотентно и безобразно обрати се Пери.
- Знаш ли ти стари мене?
- Јок! Узврати Перо и ушути. Потраја та Перина шутња и минут. А онда ће старац
- Кад ти не познајеш мене, не познајем ни ја тебе:
Послије оваквог Периног одговора настало је гроходно смијање нас двадесетак млађих који смо се ту затекли.
Тај догађај када је Перо надвисио некадашњег партизанског комесара столачког среза радо смо препричавали и увијек се смијали до суза.
Перо је био шаљивџија и шерет, мудар и интелигентан човјек. Ево још једне његове која се препричава.
Питали неки Перу:
- "Шта има Перо на Кошћели?".
Перо, схвативши да тај што га пита не зна шта ће од дангубе па пита да би га потцјeнио, одговори истом мјером.
- "Има, знаш шта? Окотила се Марковића гуда!"
Перо (Лазара-Лазе) Булут, умро је седамдесетих година на Кошћели. Сахрањен је на гробљу у Пребиловцима у породичној гробници. Послије његове смрти угасила се поштена фамилија Перина. Остао је упамћен по најдужем добровољачком и патриотском стажу у ослободилачким ратовима које је водио српски и црногорски народ пуних десет година.
Често се сјетим старца Пере. Памтим га таквог, са сједом, косом и обавезном лулом.
Кад помислим на Шкрку, Хутово блато и Јелим дође и помисао на доброг старину Перу с Кошћеле.
Манојло- Ацо (Трише) Екмечић
_____________
Написано и објављено на www.prebilovci.net у јануару 2009. године
