Новица Војиновић
Партизанска тврђава
Нешто више од стотине Пребиловчана који су преживјели усташке покоље у љето 1941 године вратило се крајем августа у своје село. Сами, без породица, једино су под оружјем могли да се одрже ту, на домаку усташа и Талијана. Почели су одмах куповати и на друге начине прибављати оружје. Већ у септембру већином су имали пушке и по коју бомбу.
Истовремено с набавком оружја почело се радити на формирању партизанске чете. У ту сврху отишао је Максим Булут у Далмацију и ступио у везу са комунистима из Метковића (Антом Маровићем и Живком Матићем) који с њим дошли у Пребиловце. Крајем септембра дошао је и Станко Бурић кога је ОК КПЈ упутио у Пребиловце. Послије неколико састанака договорено је да се у селу формира партизанска чета.
Чета у коју су ушли сви борци формирана је 15.октобра 1941. Она је у почетку припадала Столачком, а послије Ситничком партизанском батаљону, али је била дубоко у окупираној територији, 30 километара далеко од најближе партизанске јединице. Па иако под врло тешким условима чета је одржавала сталну везу са најближим јединицама и Оперативном штабом за Херцеговину.
Поред Пребиловчана, у чети се налазио извјестан број бораца из сусједних села, који су се послије усташких покоља ту склонили.
Одмах послије формирања чете усташе су формирале жандармериску станицу у Лозници и даноноћно одржавале стражу према Пребиловцима. Овдје је стање увијек било напето, а у новембру је дошло до мањег окршаја између усташких и партизанских стража. У току 1941 године партизани су још у два наврата припуцали и на талијанске патроле које су се биле упутиле према Пребиловцима.
За то вријеме је у селу дошло до живе политичке активности: дјељени су леци, билтени, слушане и штампане радио вијести. Крајем 1941 формирана је и партијска организација од три члана, а нешто касније и први народноослободилачки одбор.
Двадесет деветог априла 1942 су јединице Јужнохерцеговачког одреда извршиле продор од Љубиња до Пребиловаца. Два дана касније ове јединице су заједно с Пребиловачком четом извршиле напад у правцу Чапљине и заузеле усташка упоришта Гњилишта, Клепца и Лозницу. „... У току читаве акције, што се могло тачно утврдити, погинула су 42 усташа. Њихови губици су још већи, али их неможемо утврдити јер су све рањенике, а вјероватно и доста мртвих, успјели да евакуишу на десну обалу Неретве...“
Послије ових операција према Чапљини дио партизанских снага се пребацио на терен Храсна, а Пребиловачкој чети је дато у задатак да штити свој терен.
Талијани су истог дана предузели мјере да одбаце наше снаге с овог терена. Тако је „ 1 маја из Чапљине у правцу Пребиловаца кренула је непријатљска колона са 4 тенка. Дочекала их је Пребиловачка чета ојачана водом Ударне чете Столачког батаљона. Борба је трајала 2 сата. Убијено је 20 Талијана, а већи број рањених је одвучен у Чапљину. Предвече истог дана Талијани су поново покушали напад из Чапљине, али су и овога пута одбијени оставивши 7 мртвих. Они су 2 маја поново покушали напад тенковима али су и овог пута одбијени уз губитке од 10 мртвих.“
У Чапљини су затим нешто касније стигле нове талијанске снаге које су 16 маја предузели нов напад на Пребиловце. Ево што о тој борби каже један наш извјештај : „...Талијани су почели жестоко да бомбардују топовима и бацачима из Чапљине наше положаје код Пребиловаца. Послије артиљериске и минобацачке припреме, око 7 часова, кренула је према нашим положајима талијанска колона од око 500 војника, развијени у стрелце, а за њима су ишле још две колоне од око 700 људи и међу њима 10 тенкова. Артиљериска ватра којом је непријатељ засипао наше положаје била је страшна. Ипак наше снаге сачувале су присебност и напустиле непријатеља на око 100 до 150 метара. Око 9 сати отпочела је борба која је трајала пуних 10 сати. Борба је била страшна. На нашој страни у борби је учествовала Пребиловачка чета, вод Столачког ударног батаљона и делови 6 ударног батаљона, укупно око 150 бораца. У току најжешће борбе Данило Солдатић и Манојло Булут са неколико бораца зашли су на лијево крило непријатеља, отворили ватру и тиме га присилили на повлачење. Талијани су се почели повлачити читавим фронтом, а наши су прешли у јуриш и натерали их на брисани простор... Ова акција по непријатљским губицима и по јуначком држању наших бораца спада међу најважније акције које су се извеле на територији Херцеговине. Значајна је утолико више што се одиграла близу Далмације. Мишљења смо да би јој требало дати највећу популарност...“
Иако су Талијани били поражени и имали толико губитака на Пребиловцима, они нису одустајали од својих намјера. У то вријеме они заједно с четницима и осталим слугама предузимају Трећу офанзиву. Услијед талијанско-четничког продора на ослобођену територију ослабила је и мјестимично прекинута веза између наших јединица. Већ је 25 маја угрожена веза и између наших снага у Пребиловцима и оних на Храсну. О новонасталој ситуацији наше снаге у Пребиловцима нису биле обавијештене, а управо тих дана су морале водити највећу борбу с Талијанима.
У општем нападу на нашу слободну територију Талијани су, 27 маја послије 24 сата непрекидне паљбе из 4 батерије тешких топова, поново пошли на Пребиловце. И у овој борби, која је трајала до саме ноћи, на нешто више од стотину наших бораца нападало је више од 1.500 талијанских војника. За вријеме ове борбе
изнад положаја су непрекидно кружила два непријатељска авиона и сипала бомбе. Артиљерска ватра није престајала. У почетку борбе наши су се мјестимично измијешали с Талијанима. Изненађени јаким отпором наших бораца Талијани су се почели повлачити и бјежати. У овој је борби погинуло и рањено много талијанских војника и официра а 18 их је заробљено. Заплијењено је 6 пушкомитраљеза, 4 бацача, велики број пушака и осталог ратног материјала. Два наша друга су погинула, а 5 их је рањено. Много оружја остало је на положају. Наши борци га нису могли да покупе јер су се морали хитно повлачити. Наиме, још у току дана, за вријеме борбе, стигло је писмо од комаданта сектора са Храсна у коме се јавља да се наше снаге повлаче и да Талијани надиру на линији Храсно-Столац, те на тај начин пријети опкољавање наших снага у Пребиловцима.
Борци су били на положају па их се није могло обавјестити о томе, а и повлачење у току најжешће борбе било би катастрофално. Због тога је команда чете одлучила да се повлачење изврши у току ноћи. Сјутрадан 28 маја поподне почело је организовано повлачење чете према Банчићима и Љубињу. Заједно с њом повлачило се и око 400 жена, дјеце и стараца из неколико сусједних села. Те ноћи прешли су цесту Столац-Храсно без борбе, али су на Банчићима сазнали да су се све наше снаге повукле према Гацку и да Талијани и четници контролишу терен до Билеће.
Тада се из чете издвојила једна група бораца која је пошла усљеним маршом да ухвати везу са главнином наших снага. Ова група се пробијала до планине Ситнице, али су тамо добили обавјештење од Новице и Милана Домазета да је прикључење главнини немогуће због удаљености и да не преостаје ништа друго него да се врате на свој терен. Тако је урађено; Пребиловчани су се под оружјем вратили у своје село.
Одмах потом четници су у Пребиловцима почели да организују свој батаљон.
Партиска организација из Пребиловаца сада се поново обраћа за помоћ организацији у Метковићу. Почетком јула 1942 у Пологоши се Максим Булут састао са тројицом комуниста из Метковића. Расправљало се о томе шта радити кад четници врше мобилизацију. Закључено је да другови из Пребиловаца не иду у Биоково, већ да остану у селу и раде на разбијању четништва. Договорено је да су у том циљу наши људи убаце и у руководство четничког батаљона. Предвђено је такође да другови из Метковића редовну шаљу обавјештења и пропагандни материјал.
Послије овог састанка веза Пребиловаци – Далмација била је стална. Овим путем је све до повратка партизана одржавана веза између илегалних организација Народноослободилачког покрета у Далмацији, односно у Босни. Веза је ишла овим правцем: Пребиловци-Лозница-Хутово Блато-ријека Крупа-преко жељезничке пруге Габела-Сјекосе-Пологош-Бијели Вир и даље.
Откривши овај пролаз Талијани су га добро чували, те је долазило и до окршаја између наших другова који су радили на тој вези и непријатељских засједа. Упавши у такву засједу Ристо Пухало-Баја и Младен Булут су се једном приликом спасли пливајући под оружјем преко Крупе у Далмацију.
Али и поред свих потешкоћа ова веза никад није прекинута.
Комунисти и већи број бораца Пребиловачке чете предузели су у току 1942/43 године низ мјера против учвршћења четника у свом селу и успјели да одрже иницијативу у својим рукама.
Најбољи дио оружја (бацачи и митраљези) које је раније заплијењено од Талијана, дошло је у руке чланова КПЈ или људи блиских Партији. Захваљујући чврстој повезаности бораца, четници су овдје били у мањини те се њихов батаљон никад није успио учврстити. То су знале и четничке старјешине те су због тога предузеле енергничне противмјере. У немогућности да у Пребиловцима нађу сигурног човјека они су ујесен 1942 године с већом групом четника довели једног бишег југословенског официра и поставили га за комаданта четничког батаљона у Пребиловцима. Уз то су још од Пребиловчана захтјевали да даду 60 бораца за борбу против партизана у западној Босни. Овом захтјеву је пружен жесток отпор. Четницима није успјело да из Пребиловаца мобилишу ниједног борца. Нови четнички комадант је одмах у почетку осјетио да му у Пребиловцима није сигурно па је свој „штаб“ премјестио у Тасовчиће, недалеко од талијанске посаде.
Када су четници у зиму 1942/43 године вршили злочине над присталицама Народноослободилачког покрета по Херцеговини, Пребиловци су били сигурно склониште партиских радника и илегалаца. Тада су овдје навраћали и боравили извјесно вријеме Гојко Михић, Душан Грк, Душан Брстина, Џемал Шарац, Младен Кнежевић-Трактор, Новица и Милан Домазет, као из Црне Горе Војо и Чиле Ковачевић, Војо Николић и други.
Кад је обавјештена о боравку илегалаца на подручју Пребиловаца, команда четничког корпуса из Невесиња шаље почетком новембра 1942 „летећи батаљон“ у Пребиловце са задатком да изврши претрес терена и ликвидира све групе илигалаца. Чим су четници (око 100) почели да хапсе људе, група бораца бивше партизанске чете им се супроставила и под пријетњом отварања ватре присилила их да напусте село. Нешто касније четници су одвели једну групу Пребиловчана у Невесиње. Када су покушали да их тамо разоружају и претворе у таоце, они су пружили отпор и за неколико дана сви су вратили у Пребиловце.
У фебруару 1943 четници су у Херцеговини вршили широку мобилизацију и одводили људе у западну Босну против партизана. Пребиловчани су пружили жесток отпор и тој мобилизацији и нису дали ниједног човјека у четничке редове. Штавише дали су уточиште свим борцима који су из сусједних села и сјеверне Херцеговине бјежали испред четничке мобилизације. Због тога је сам Дража Михаиловић наредио да се Пребиловчани ликвидирају. Ево шта између осталог, стоји у то м документу „... Обавештен сам да се батаљон Пребиловци одметнуо и предао комунистима, Као заступнику комаданта Требињског корпуса наређујем да извршиш мобилизацију свих сигурних снага на подручју корпуса и затвориш све правце Хум-Житомислићи. Са људством из ваше бригаде спречите по сваку цену макакав испад одметника. Према одметницима бити немилосрдан и према њима има да буде најмања казна смрт...“
За извршење овог наређења најприје је подузео мјере комадант Пребиловачког четничког батаљона. Он је у Тасовчићима ухапсио 7 људи, а затим је одмах отишао у Пребиловце да и тамо врши хапшење. Изгледало је да је дошао крај отпора и да ће Пребиловчани стварно бити ликвидирани. Они су се искупили у Булутовој Махали и ријешили да се у случају било каквог терора или хапшења од стране четника отвори борба. Симо Тодоров Булут био је послат да извиђа шта ће се десити онима који се пријављују четницима. Када је видио да су двојицу ухапсили он је одмах отворио ватру из митраљеза. Четници су се разбјежали. Њихов комадант је те ноћи побјегао у талијански гарнизон у Чапљини.
Сјутрадан је у село стигао „летећи батаљон“ из Требиња али је нашао мали број људи који су га обавјестили о јучерашњим догађајима. Већи дио Пребиловчана је још у току ноћи заузео најповољнији положај у селу. Четничком комаданту су послали ултиматум да смјеста напусти село или ће морати да прихвати борбу. Овај није смио да заноћи у селу него је истог дана отишао натраг према Поплату. Чак је при поласку из страха нудио новац за оно што су његови четници појели у Пребиловцима.
Дражино наређење није извршено. Пребиловчани су се поново вратили кући.
Ka да је главнина наших снага у току Четврте офанзиве прешла у Херцеговину, поједнине групе бораца из далматинских јединица – исцрпене дуготрајним борбама и маршевима – покушавале су да се врате у Далмацију. За цијело вријеме њиховог проласка овим тереном група од тридесетак Пребиловчана прихватила је и пребацивала Далматинце, ноћу, између непријатељских стража, преко Крупе и Неретве у Далмацију. Они Далматинци који нису наишли на ову групу Пребиловчана, пролазећи овуда и уопште преко територије Чапљинског среза, пали су у руке четника, усташа и других издајника који су их предавали Талијанима или убијали.
У то исто вријеме, док су трајале борбе наших снага око Стоца, у Пребиловцима је формиран одред са око 40 бораца чији је комадант био Максим Булут. Одред је пошао да се прикључи главнини наших снага, али је на том путу обавјештен да су наше снаге нагло отишле према сјеверној Херцеговини и да не постоји реална могућност да их стигну. Вративши се назад одред је од 15 маја 1943 живио као партизанска јединица на овом подручју. За вријеме Битке на Сутјесци одред је нападао и рушио Жељезничку пругу Мостар – Дубровник код Храсна и Хутова, контролисао терен Столац – Храсно – Пребиловци и успјешно радио на оживљавању Народноослободилачког покрета на овом подручју.
Доласком Десете херцеговачке бригаде послије Битке на Сутјесци овај одред је обезбједио смјештај и исхрану њене болнице. Одмах затим је ступио у Десету бригаду као 2 чета 5 батљона. У другој половини 1943 и почетком 1944 године из Пребиловаца је отишло још око 40 бораца у друге јединице, а највише у одред „Марко Михић“
1 Послат од Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору на рад у Херцеговину.
2 Зборник, IV , књ. 5, док. бр. 2
3 Исто, док. бр. 5
4 Исто, док. бр. 33
5 VII, четничка документа БиХ- V- 8861, наредба од 19 фебруара 1943
________________________
”Херцеговина у НОБ”, Војноиздавачки завод ЈНА „Војно дело“ Београд 1961
„Партизанска тврђава“ у ћирилчном издању од 502 закључно са 507 страном, аутор је историчар Новица Војиновић
