Каравани долином Неретве 1418. годинe
У Средњем вијеку овим крајем пролазили су каравани од Дубровника ка Босни о чему у дубровачким изворима постоје документи који бацају више свјетла неопходног зa разумјевање историјских кретања и њиховог утицаја на формирање појединих насења у долини Неретве па и наших Пребиловаца.
Познати историчар Михаило Динић, у дјелу Дубровачка средњевековна караванска трговина, у склопу издања Српске књижевне задруге Српске земље у средњем веку, Београд, 1978., страна 321. и 322., објавио је дубровачки докумет, на латинском језику, од 22. марта 1418., у коме се Стјепан Милорад(ов)ић, Милета Осретић, Радак Гојановић, Марко Будечевић и Тасовац Прибиловић обавезују да однесу 337 товара соли «чија половина припада поменутим Морлацима за њихов рад, а друга половина требало би да припадне господару Теодору Продановићу (de Prodanello); ову половину соли господара Теодора допуштају да се однесе у Босну до Брадине, у дом патарена Милорада. А уколико поменути Морлаци не би могли да однесу наведену со до куће поменутог Милорада због лошег времена, онда би ови Морлаци требало да наведену со оставе у Коњицу, на двору господина краља Босне. Ове вреће поменути господар Теодор дужан је да (их) врати кућама наведених Морлака о свом трошку. Ако пак било каквом мерицом или врстом посуде («starichio») задрже соли (за себе) били би сматрани крадљивцима. Поменути Морлаци да од свога дела одвоје по један дукат за бана; штавише, и ако би банова половина чинила половину истих Морлака, а друга половина била (својина) поменутог господара Теодора», каже се у том докумету на латинском језику који је за Пребиловце-село на Итернету превео професор Миодраг Стојановић из Београда.
Документ је уобичајен уговор из тога времена којим се обезбјеђивао превоз, боље речено пренос, соли из Дубровника у Босну или Србију. Иначе, ово је највећи од каравана о коме су сачувани подаци у дубровачким изворима. Ишао је долином Неретве па су и „поносници“ т. ј. кириџије људи из овог краја. Овај посао редовно су вршили власи (Morolachi),како су називани тадашњи припадници сточарског сталежа у Србији и Босни. У односу на зависне сељаке- ратаре власи су имали мање обавеза и више привилегија.
Презимена тројице влаха из цитираног документа указују на њихову могућу везу са Пребиловцима. Тасовцу Прибиловићу презиме упућује на Пребиловце, а име на сусједне Тасовчиће. Радак Гојановић може имати везу са Гојановим долом у Пребиловцима, изнад кога је топоним Кућишта. Кућишта би могла бити некадашњи Гојановићи!? Први турски дефтер из 1474.-77., помиње Гојановиће, као пусто селиште у Почитељској нахији, које припада власима. Нису ли ти власи преци пребиловачких Драгићевића (и других родова из њих произашлих). Гојановићи се помињу и у другим дубровачким документима из тога времена, везаним за подручје Дубрава и Стоца, гдје су свакако спадали и данашњи Пребиловци. Презиме Осретић се повезује са топонимом Осретак, испод Гостиљца, у пребиловачком атару.
Стјепан Милорадовић се помиње у другом документу, из 1416. године, као војвода, што је најстарији познати помен припадника ове чувене српске властеоске и задужбинарске породице, чије је поријекло управо из овог дијела Херцеговине.
За овај караван морало се ангажовати и више од 337 коња, што говори и о економској снази поносника односно кириџија. Она је произилазила и из њиховог статуса у сталежу коме су припадали, а на овом послу се, очигледно, могло и добро зарадити, пошто поносницима припада половина пренесене соли. Традиција бављења овим послом одржала се у Пребиловцима све до друге половине XIX вијека. Зна се да је кириџија био Лазар (Ђурин) Екмечић, унук Ристана Драгићевића- Екмечије, који је имао десет својих коња.
Овај документ и нехотице, даје и прилог вјековној расправи о бројности припадника тзв. Цркве босанске (патарена или богумила) у Хуму. Произилази да су били ријетки, с обзиром да се Милорад из Брадине означава као патарен. Да је патаренство било више заступљено не би онда било значајно за идентификацију овог човјека.
Миленко Јахура
