.

БЕСЈЕДА ОГЊЕНА ЖДРАКАНОВИЋА

(Одржана 1935. године на Сабору Сокола жупе Мостар)

Огњен Ждракановић  (1901-1941.)

Соколи нас научише да не кукако, поручујући нам писаном и живом рјечи да кукакица кука а славуј пјева. Зато ја, иако ћу се тужити на неправду која се чини селу и сељаку, нећу кукати, већ истину рећи. Стога сам и дошао на сабор. Нећу говорити о невољи својој или свога села, већ о општој. Она мори херцеговачког и далматинског сељака, на срамоту културног вијека. Нећу говорити ни о јефтиној стоци, вину, луку и сваком тежачком производу, већ о нечем мањем, али неправеднијем. Нећу говорити ни о скупоћи свега онога, што морамо да у граду купујемо. Говорићу о најобичнијој ствари, а најнеобичнијој и највећој неправди. И због тога, морам рећи: ако ову неправду, невољу и национални злочин не може соколство да ријеши, нек се оно разиђе кућама, боље ће бити. Те мале ствари, а највеће неправде, које сељак трпи јесу питање здраве питке воде. Питање безводице за племенита и напредна човјека, не би смјело ни постојати. Јер, безводица наших села општа је брука и срамота. Узме ли се у обзир да на воду, ваздух и сунце има право сваки живи створ осим роба у тамници, онда је јасно да смо ми који смо слободни живимо у тамници, али тамници грђој од оних који су утамничени. Ко је путовао кроз ове крајеве љетос, за вријеме велике суше, могао је видјети муке невиђене. Стотине и хиљаде наших чобана морало је гонити своју стоку сваки дан од два дo пет сати хода, ради воде. И оно воде што је било, то је личило више муљу и леглу заразе већ људском пићу. На више мјеста гдје је чатрња саграђена уз цесту, послије прве кише и опраних цеста, била је вода бијела као млијеко. Њу ни стока није хтјела пити, а пили су је људи, дјеца и жене.

Држим, што вам ту воду не би сад показао, не би овој тврдњи вјеровали. Не би вјеровали ни због тога, јер сте можда чули да има и коња који би прије цркли већ прљаве се воде напили. Ето, видите коњи не хтјеше пити воду такву какву је пијаху браћа наша. Осим тога, нама се стално говори о чистоћи, о прању рубља, стаја и собних подова, а они који то говоре, знају ли да ми ни воде за пиће немамо. Колика је несрећа због помањкања воде, за здравље наше чељади и наше стоке, то не би могли знати ни лијечници, док не би воде наше опробали. Због тога је и тифус у нашим селима и изрођавање стоке обична ствар. Кад се успореди наша оскудица у обичној води са обиљем вина и пива код осредњих људи у граду, онда се јасно види страховита неправда, духовна грубост и окамењеност срца оних .који могу, а неће да нам помогну. Ми сељаци тврдо смо увјерени, кад би само мјесец дана варошани били осуђени на наш мукотрпни живот, да би земљу и државу проклињали и крвљу попрскали. Ми трпимо, и ето видите, дошлп смо на овај сабор да вас све замолимо, да нам помогнете. Нећемо да вам напомињемо тифус, који је у овој години харао по Невесињу, Подвележју и коњичком срезу. Јер, ко има два прста образа, застидио би се и пред Богом и пред народом од наше биједе и невоље. Размислите о овоме.

Осјетите неправду и сјетите се оне: „Правда држи земљу и градове!"

Ако се не бојите нас, бојте се себе и овог тешког гријеха.

Извор: СТОПАМА НАШИХ ДЈЕДОВА, први Сабор соколских чета жупе Мостар, одржан поводом десетогодишњице дјеловања и рада ове организације на селу. 14. и 15. децембра 1935. године. Бесједа Огњена Ждракановића налази се на страни 25. Објављена је под насловом Неправда према селу.

Иначе, у документима организације Сокола, Побратимства и Просвјете често се сусреће име Огњена Ждракановића као старјешине (кнеза) села, предсједника или секретара неке од тих огранизација, чак и као библиотекара у сеоској библиотеци која броји и до 500 наслова. Тридесетих година минулог вијека ”Соколски гласник” са једног скупа Сокола, биљежи ове Огњенове мисли о животном искуству старих Пребиловчана: ”Наши су стари знали читати људе по изгледу лица и ока, као што ми данас читамо књигу. Они се нису тако много варали у људима као ми данас у књигама. Чак су знали нешто и више, јер су добра коња као и човјека по звијезди или вијорку препознавали - да ли је срећан или чифтели.” Због своје активности и угледа који је уживао, одмах на почетку Другог свјетског рата Огњен је ухапшен, мучен и убијен у првој половини јуна 1941. у Чапљини. Био је прва жртва НДХ из Пребиловаца.

----------------

Како тада тако (и још горе) и сада

У скоро деведесетогодишњем периоду краљевина СХС и још пет држава њених насљедница отишли су у историју. Нажалост, неправда према селу, а посебно Пребиловцима, још увијек траје. Општи проблем на који је Огњен указивао далеке 1935. године, у његовом родном селу, присутан је и данас. Генерације које су живјеле и живе послије Огњена покушавале су рјешити проблем, како је то он сликовито рекао, ”безводице”. Али, није рјешен. Није помогао ни самодопринос на нивоу чапљинске општине па и Пребиловаца. У околним селима проблем водоснабдјевања је рјешен, али уз сва обећања да ће бити ријешен и у Пребиловцима - село је и даље без функционалног водовода. Да апсурд буде већи прије и послије потоњег рата грађена је и завршена водоводна мрежа од Гњилишта преко Лознице и Кулина до Пребиловаца и кроз ово насеље.

Село се након рата нашло у Федерацији Босне и Херцеговине и Херцеговачко неретванском кантону. Није да није било подршке и намјенских средстава која су стизала из Федерације. Била су недовољна и стизалa су на параћесике. Из Министарства за људска права и избјеглице стигло је 215.000 КМ и од матичне општине 10 000 КМ. Радови су почињали али су и заустављани. И тако годинама. Било је и обећања за водовод из Србије и Републике Срппске.

У међувремену, чекајући воду, број становника, од јединог послијератног пописа у дејтонској БиХ када је село имало 65 спало је на свега 32 становника. А потребно је тако мало за угоднији и одржив живот повратника. Неопходно је прегледати изграђену водоводну мрежу, и ако треба поправити резервоар за воду изнад села, оспособити шахтове из који су покрадени дијелови, урадити још понешто да село коначно добије функционалну водоводну мрежу и воду. И живот достојан човјека у XXI вијеку.

Ждракановића куће у близини Духовног и културног цетра Свети краљ Милутин. Овдје је живио Огњен (Николе) Ждракановић са братом Гојком. Николин брат Спасоје, такође, имао је два сина, Душана и Радована. Послије Другог свјетског рата у једној од њихових кућа (слика лијево) била је сеоска продавница. Кућу је обновио и користио као викендицу син Милана Огњенова који је са млађим братом Љубом преживио август 1941. године. У потоњем рату једино је Огњенова кућа минирана, док су друге запаљене. Кућу која се налази десно обновио је Гојков унук Марко и Гојков син Никола (слика десно).

---------------------

На завичаајном порталу Пребиловци-село на интернету публиковано у децембру 2024. године