Убиство анђела
Свједочење о једном догађају из 1941. године када је убијен дванаестогодишњи дјечак Никола, син Уроша Екмечића
Трифко Трише Емкечић 1915 – 1990.
Никола Екмечић рођен је 1929. године у засеоку Пребиловаца Грлићу. Живио је са шесторо браће и сестара код оца Уроша и мајке Јованке. Растао је у здрављу, пјесми и весељу све до августа 1941. године. Најнесрећније године стигоше и завише у црно и Грлић. Зликовци дођоше, завладаше, похараше, оскрнавише и уништише цијелу Урошеву породицу.
У столачком срезу су у јуну мјесецу, око Видовдана (28. јуна), усташе ушле у српска села и одвеле мушку чељад, не дирајући притом жене и дјецу. Пребиловчани се горко преварише и оставише незештићене своје најдраже. Скривали су се по гудурама, у брдима и камењару. Убрзо им је нестало хране и воде и бјеху принуђени да се јаве комшијама Хрватима из најближег села Кошћеле, удаљеног 8 км источно од Пребиловаца.
Николин отац Урош Екмечић, заједно са Николом и рођаком Трифком, крио се код познаника Хрвата, Стојана Салманића и Видана Антуновића, у огради у близини њихових кућа. Скривали су их пет до шест дана, хранили, а увече, кад прође опасност од проласка усташа кроз село, излазили су из склоништа, пушили и разговарали. Тако су сазнали и страшну истину да је нападнуто село и да њихових најмилијих више нема, да су их усташе живе побацали у Шурманачку јаму.
Од ових добрих људи Трифко и Урош су сазнали да има још преживелих Пребиловчана око Хутовог блата. Последња три-четри дана, скривали су се око Виданове куће, тако да им се може доставити храна и вода. Ту је било најбезбједније. Увече би Видан дошао да поприча с њима. Те кобне ноћи растали су се око 23 х увече. Трифко је отишао у своје скровиште, а Урош са Ником у своје. Заборавили су тикву (посуда за воду), која је остала да виси на дрвету испод којег су увече сједили.
Освитао је понедељак, сунце је увелико изашло, кад су се зачули страшни гласови: “Диж се, Србине, вире ти ноге!''
Иду тик уз ограду, на метар од Трифка, али га не виде. Био је добро замаскиран у плоту обраслом бршљаном. Усташе су примјетиле тикву на дрвету и схватили да се ту негдје крије неко и викали су поново:
''Диж се, Србине, вире ти ноге!''
Урош први искаче из скровишта и бјежи кроз густиш, тако да га куршуми нису погодили. Нејаки Никола искочи из скровишта и покушава да умакне, али преко њиве која је била равна, чиста ораница. Убише га 50 метара од скровишта, погодише га између плећки. Приликом пада јекнуо је: ''Аааа… ћаћо мој!''
Убице су отишле даље, рекавши да из села треба да дођу стари људи да сахране четника; за њих је и дјечак од 12 година био четник. Трифко је остао преплашен али скривен. Ни жив, ни мртав, шћућурио се и чекао даљу судбину. Нису га примјетили.
Послије пола сата долазе Кошћелани Видан Антуновић, Стојан Салманић и старац Кариман Марковић и још неки Трифку непознати Хрвати да сахране малог Николу.
Из њиховог разговора сазнао је Трифко да се Урош спасио. Старци Антуновић и Салманић нису у разговору њега ни споменули, тако да усташе и не знају да је он ту.
У међувремену почели су се договарати гдје да сахране дјечака. Једни су хтјели да га сахране на мјесту погибије, а други су казали: ”Шта ако се вактом њива буде орала, преораће гроб”!
Стојан и Видан предлажу да раку копају супротно од места погибије. Договор је трајао око пола сата и коначно се договорише да га сахране на јужном дијелу њиве, тик уз скровиште Трифково!
Сахрана је извршена тачно у подне, пошто је звоно на “Догани” (дуванској станици) откуцало 12 сати. Ускоро долази наоружан усташа да провјери је ли сахрана завршена и пита:
“Дал сте сахранили четника”?
На то старац Кариман Марковић одговара:
”Ви сте убили анђела, а не четника”!
Усташа их позива на ручак у кућу гдје их чека печено јагње. Људи одоше на ручак, а Трише је чекао да падне ноћ па да крене за Грлић. Пред вече, близу Трифковог склоништа, долазе двије дјевојчице једна хрватица, а друга српкиња, Славка (Шћепана) Булута и разговарају међусобно. Трифко јасно чује кад једна од дјевојчице каже. ”Убили су Николу, Урош је побјегао, а Трише се крије негдје”. Одлучује да им се јави. Дјевојчице су се уплашиле али га послушаше да му напуне чутуру с водом из Виданове чатрње (Пар српских породица је живјело на Кошћели и нису бјежали, а усташе их нису тјерале, нити убијали њихове чланове- тек 1942. године били су присиљени да побјегну са Кошћеле). Брже боље, кад су се дјевојчице вратиле са чутуром воде и кад је пала ноћ, Трифко бјежи за Грлић гдје затиче неколицину рођака, међу њима и Уроша, коме прича тужну причу за његовог Николу. Истог тренутка Урош одлази на Кошћелу да посјети синов гроб. Успут га је срео Новица Шарић и он га је последњи видио, Урош је плакао, причао је Новица касније Триши. Усташе су биле свуда око Грлића и Пребиловаца и сви преживјели су поново побјегли у брда, чим би видјели да усташе надиру ка Грлићу. Обрен и Стојан Екмечића изгубили су сваку вољу за живот и у свом том разочарању нису хтјели да бјеже. Вратио се и Урош са Кошћеле потпуно сломљен и у том јаду и очају, плачу и кукњави затичу их усташе, заробљавају и сву тројицу одводе у пребиловачку школу. Те исте ноћи са још 50 Пребиловчана, мучени су а потом и убијани на свиреп начин у Морином отоку. Било је то 14 августа 1941. године.
Нико од Урошеве породице није преживио 1941. годину.
Трифко је са рођаком Миланом (Сирћом) Екмечићем 1949. године извршио пренос Николиних посмртних остатака у пребиловачко гробље.
Био сам неколико пута на мјесту погибије дјечака, а и сјећам се кад је отац причао код куће о преносу покојног Николе са Кошћеле у Пребиловце! Имао сам тада 5 година!
Сваки пут кад одем у Пребиловце,палим свијећу на Николином гробу у пребиловачком гробљу!
Према рукупису сјећања које је забиљежио Манојло Екмечић-Ацо, син Трифков. Трифко Трише Екмечић умро је 22. новембра 1990. године у 75 години живота. Умро је испред јаме Голубинка, у Шурманцима, након што је препознао прстен с којим је заручио Дану Сухић коју је непосредно пред рат и оженио. Трифко је, уз то, случајно чуо разговор спелеолога који су причали како су приликом вађења костију из јаме пронашли остатке нерођеног дјетета. Дана, супруга Тришина била је у деветом мјесецу трудноће када је бачена у јаму.
Срце Тришино није издржало.
Ова тешка и тужна прича која говори о убиству једног од анђела из Пребиловаца, а било их је неколико стотина у многољудном селу, једна је од ријетких у којима се говори о конкретној помоћи комшија друге вјере и нације. Било је људи који су чинили добра дјела. Да није било свјетлих примјерa жртвовања Нефе Шоше, фамилије Халила Ђулића, Мује Сјекирице или Бошка Љиљанића па и људи из ове приче и других- трагедија Пребиловаца библијских размјерабила би још дубља и већа.
До Другог свjетског рата у Пребиловцима су живjеле три муслиманске фамилиjе; Стиглићи, Ђулићи и Шоше. Шоше су преселиле у Вишиће, Ђулићи у Рjечице а Стиглићи у Чељево. Све три фамилиjе задржале су имовину на подручjу Пребиловаца и одржавале jе свих година послиjе Другог свjетског рата, одржавају је и данас. Са Србима из Пребиловаца задржали су добре комшиjске односе.
Нико од муслимана становника Пребиловаца ниjе страдао од усташа када су напали ово село у августу 1941. Са изузетком Нефе Шоше и њеног мужа Салке као и фамилије Халила Ђулића били су уз њих. Нико од пребиловачких муслимани а ни Хрватa коjи су се доселили у Пребиловце након што им jе тзв. НДХ промjенила име у Ново Село ниjе убиjен од стране преживjелих Пребиловчана када су се послије погрома вратили у своје куће.
