.

Астрида Бугарски

Традиционални облици стамбених зграда и култура становања у Пребиловцима

Kућа на спрат у Грлићу (Пребиловци), детаљ.

Традициоалну културу становања пребиловачког краја одликује низ елемената заједничких цијелом простору југоисточне Херцеговине. Уз сличне природне датости томе су доприносила стољетна миграциона кретања становништва путем којих су Пребиловци насељавани живљем из ближег и даљег окружења. За разлику од неких нешто сјеверније лоцираних херцеговачких насеља, чији су становници били опредјељени на екстензивну сточарску економију и током године се етапно кретали од једног до другог повременог насеља¹ , становници Пребиловаца су живјели у сталном насељу окренути обради земље док су изгон своје ситне стоке на љетне планинске пашњаке препуштали сточарима невесињског краја. У зимском периоду само нека пребиловачка домаћинства пребацивала су ситну стоку изван села ”на траве”, с тим да је са стоком ишао само понеки члан домаћинства².

На основу сачуваних материјалних остатака и предаје локалног становништва до којих се дошло теренским истраживањима седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека зна се да су становници Пребиловаца све до половине 20. вијека у већини становали у кућама камених зидова традиционалних карактеристика различитог развојног стадија. У вријеме феудалног друштвеног уређења разноликости међу њима превасходно су биле посљедица неједнаког друштвено-политичког и социјалног статуса становника. Власници земљишних посједа, углавном муслиманске породице из Почитеља, Стоца и Мостара, у вријеме отоманске управе за своје су потребе градили зидане приземнице и једноспратнице. Породице кметова које су обрађивале феудалне посједе, припадајући поглавито покретном дијелу православне популације, градиле су провизорне сухозиде куће елементарне простране развијености користећи материјале које им је пружала непосредна природна околина. Неке, пак, кметове аге су смјештале у напуштене објекте, понекад и оне у којима су својевремено сами становали³. По уласку у 20. вијек, измјеном друштвено-економских односа оснажено домицилно рурално становништво опредјељује се за зидану камену приземницу, евентуално једноспратницу, а понекад и стамбени комплекс који се састоји од приземнице и спратнице.

Као и у другим руралним срединама доње Херцеговие, сухозида једнопросторна приземница била је у Пребиловцима основни облик традиционалне стамбене зграде, који је својевремено задовољавао све стамбене потребе једног домаћинства. Према предаји, у таквом елементарном облику стамбене зграде, поједина су домаћинства у Пребиловцима становала још на прелазу из 19. у 20. вијек. Пошто се ушло у 20. вијек у већини таквих очуваних објеката давнашњег поријекла са само једним отвором у зиду – вратима, смјештана је стока, док је стамбену функцију преузимао неки од новије изграђених облика камене куће. Сухозида једнопросторна приземна кућа у Пребиловцима звана димарица, била је објект правоугаоне основе зачеља прислоњеног уз стрм одсјек у терену са двосливним вегетабилним кровом. За покров је најчешће имала трску – блатски кров (ботур или макаљ) или ражовну сламу – кров. Према покрову локално становништво називало ју је кроваром⁴.

Једнообразно опремљен ентеријер сухозиде пребиловачке куће садржавао је ниско отворено огњиште смјештено уз зачеље окренуто вишем терену и уз њега један или два ниска камено земљена платоа за сједење и лежање –кревет односно кревете. Уз зачеље, цијелом његовом дужином, био је степенасто изведен препуст – пријеклад, са нишом за пепео – кутарицом. На њега је одлагано посуђе и помагала за ложење ватре, као и неки други предмети употребљавани на огњишту. Осталу кућну опрему домаће или занатске израде чинило је скромно покретно покућство и опрема динарске провенијенције и иначе уобичајена у босанско-херцеговачком простору. Дрвени су били: ниска кружна синија, ниске троножне столице – шћемлије, наћве за мијешање хљеба, сандук за брашно –хамбар, стан за ткање, колијевка за новорођенче. За држање кашика кориштен је крто оплетен од прућа. Уз сач, саксију и тепсију за готовљење јела на огњишту кориштене су керамичке и металне посуде : котлача, котао, качун, итаве. За млијеко и млијечне производе највише су употребљаване дрвене посуде: кабо, ухача, каблић, стап и каца. Као постељне просторке служиле су хасура (од крова) и химбуља (од вуне), а као покривач вунени гуњ. Пред одлазак на починак постељину би разастирали преко кревета.

У измјељеним друштвено-економским односима наступилим успостављањем аустроугарске власти у Босни и Херцеговини изобичајила се градња кућа простим слагањем материјала који се могао наћи у непосредној околини. Потстакнути општим цивилизацијским кретањима и економски ојачани ширењем узгоја дувана, Пребиловчани умјесто сухозиде куће граде зидану камену приземницу. Локални мајстори тад најчешће зидове зидају са малтером, тзв. грезу, од ситнијег, углавном необрађеног или полуобрађеног камена неуједначене величине. Од обрађеног камена били су довратници и допрозорниици, евентуално и угаоно камење. Клесари су већином били мајстори из Попова поља који су већ одраније зидали спратницу имучнијих становника. Ове приземнице, правоугаоне основе дужином постављене окомито на изохипсе или паралелно са њима, имале су двосливан кров. У старије вријеме био је са покровом од камениох плоча, па их је локално становништво назвало плочницама⁵. За израду покрова од камених плоча били су ангажовани специјални мајстори који су плочу слагали у дијагоналне редове, на начин типичан за цијело херцеговачко подручје. Тешки камени покров захтјевао је појачану кровну конструкцију мада је греда слемењача крајевима била ослоњена на забатне зидове, као и греда постављена средином кровне стране паралелно са вјенчаницом и сљемењачом на коју су се ослањали рожници. Умјесто плоче новије изграђене приземнице добиле су покров од цријепа (цигле), који је што се тиче кровне конструкције био мање захтјеван. Првобитно једнопросторна, зидана приземница је временом постала двоспратна, да би на крају у ријетким случајевима имала и више од двије просторије, те добила знатно издужену основу⁶. У вријеме процвата узгоја дувана испод њене собе знао је бити укопан тзв, тунел, простор за привремено депоновање дувана.

Док се у зиданој приземници ложило на отвореном огњишту, уз њено зачеље налазио се пријеклад (висине 0,80 – 0.90 м) са кутарицом и пенџерама⁷. Уз раније уобичајени инвентар, од почетка 20. Вијека у кући Пребиловаца све чешће се сусреће рухни сандук предње странице украшене резбаријом. Посебни цијењени за смјештај дјевојачког рука били су сандуци коњичких дрворезбара. Осим инвентара домаће израде, након Првог свјетског рата све бројнији постају предмети занатске израде, па и неки индустријски производи. У соби у то вријеме обавезним инветаром постаје кревет класичног облика.

У Пребиловцима, као и неким другим руралним срединама југоисточне Херцеговине, упоредо са приземним кућама већ у даљој прошлости било је појединачно и једноспратних кућа. Локално становништво називало их је чардацима(прво лице једнине чардак). Оне примјерке настале у османском периоду, у чијим зидовима су остављени узани отвори попут пушкарница, понекад је називао кулама (прво лице једнине кула), мада се радило о једноспратном, чак и полуспратном облику старе камене куће⁸. Назив кула указује на изворну, фортификациону намјену некадашњих чврсто грађених камених херцеговачких спратница. Чардаци старијег постанка, уз које је најчешће била прислоњена једнопространа приземница са отвореним огњиштем, припадали су поглавито муслиманским породицама (агама) које су их користиле као љетниковце, а у вријеме прикупљања припадајућег дијела приноса са земље, и као спремиште за пољопривредне производе. Након спроведене аграрне реформе, како је већ напријед наведено, земљопосједници су их знали уступити бившим кметовима. У тим случајевима би им функција била дјелимично измјењена. Стари пребиловачки чардаци били су полустамбене-полугосподарске стамбене зграде са само једном просторијом у приземљу и на спрату. У приземљу је била изба са функцијом оставе, док је спратна просторија са камином, тзв. чардак, имала стамбену функцију. Неки чардаци елементарне просторне развијености кад би због диобе у породици постали кућа за становање два домаћинства накнадно би били подјељени попречним преградама, те добили двоспратну избу и двоспратни чардак. Ријетки чардаци били су већ у изворном облику издјељени, премда су били намјењени становању само једног домаћинства⁹. Неки чардаци настали су надоградњом приземнице¹⁰. Основа чардака била је мање или више издуженог правоугаоног облика дужине између 5 и 10 м, а ширине између 4 и 6 м. У већини дужином су били постављени окомито на изохипсе и зачеље им је било уз стрм одсјек у терену или изграђено на вишем терену, те било скраћене висине. Кад би зачеље било подигнуто на вишем терену, под малим дијелом зграде не би било избе или би она била једним дијелом укопана у косини терена. Зидови чардака, промјера 0,50 – 0, 60 м, били су изграђени од дјелимично обрађеног, углавном ситнијег и по величини неуједначеног камена. Покров њиховог онижег (цца 1,60 м) двосливног крова чиниле су камене плоче сложене у дијагоналне редове. За приступ у спратни ниво имали су дограђен тријем са степеништем. Првобитно је то најчешће био дрвени приградак подупрт стубовима, наткривен проширеном стрехом – крилом¹¹. Новији облик тријем називан је соларом називом уобичајеним за тријем код камене куће у кршевитом јадранском залеђу. У Пребиловцима до овог тријема озиданог каменом, дужине између 1,70 и 2,00 м и ширине између 1,30 и 1,50 м, ненаткривеног и неограђеног, водило је камено степениште¹².

У чардацима старијег постанка уређај за ложење ватре био је камин са димовним каналом у вањском попречном зиду – оџак. За прикупљање дима над огњиштем оџак је имао полуљевкасто обликовану капу одигнуту од пода за неких 0,90 м. У зидовима чардака остављене су нише, тзв. долафи за одлагање ситнијих предмета.

Имућније српске породице чардаке сличне оним насталим у вријеме владања феудалних друштвених односа, граде у првим деценијама 20. вијека. И у то вријеме чардак често прати приземница са отвореним огњиштем и стамбене потребе једног домаћинства подјељене су између ова два објекта¹³. И овај чардак новијег постанка задржао је полустамбену-полугосподарску функцију, с тим да просторија у горњем нивоу служи за окупљање укућана и гостију у свечаним приликама (нпр. крсна слава) за ноћење гостију, према потреби за сушење неких пољопривредних производа, покаткад за ноћење младих укућана и слично. Сходно намјени тад се од покућства у чардаку појављује дуги сто и клупе за сједење око њега. Оџак за ложење ватре замјенила је пећ занатске израде.

По свршетку Другог свјетског рата мјештани Пребиловаца (међу којима више није било муслиманских породица) чардацима су називали само очуване старе спратне куће, док за спратнице изграђене у новије вријеме нису користили тај назив мада се радило о кућама мање-више сличним архитектонских карактеристика. Поједина домаћинства која су остала да станују дуже у једноспратним кућама изграђеним према устаљеним традиционалним нормама временом су те објекте прилагођавала новонасталом добу изводећи извјесне адаптације. У случајевима када би због повећања броја укућана затребао вишедјелни простор неки су накнадно преграђивали постојећи простор, а неки су дограђивали крило уз првонасталу честицу. Због диобе у породици обично би приземље и спрат бивали подјељени на два једнака дијела. Пробијањем по једног отвора за врата у приземном и спратном нивоу, те евентуално доградњом тријема, стварали би се услови за становање два домаћинства. Неке међу новије изграђеним спратницама временом су биле опремане тако да су могле задовољити све стамбене потребе једног домаћинства, па је на тај начин престала потреба да уз њих буде приземница у којој је старија генерација обављала већину кућних послова.

--------

Сарајево, априла 2011.

--------