Пред обновљеном кућом Надаждина
Надаждини су стара српска породица на подручју Доње Херцеговине. Старосједиоци су у селу Бољуни, данас пустог засеока Бјелојевића. Бољуни су надалеко чувени по некрополи надгробних споменика- стећака о чијем поријеклу и припадности наука још увијек није рекла коначну ријеч. Бољуни данас припадају општини Столац и налазе се у области Храсно, петнаестак километара ваздушном линијом од Пребиловаца према југистоку. Поред Пребиловаца, Надаждини из Бољуни одавно су се населили и у Спиљане код Коњица. Јевто Дедијер наводи да од Надаждина потичу Радоши у оближњем Крушеву код Стоца. У новија времена Надаждини су се селили у Мостар, Сарајево, Београд. Некад, Надаждини су изгонили стоку нa планину Морине код Невесиња. Данас су Надаждини, углавном, академски образовани.
Родоначелник Надаждина из Пребиловаца који сe из постојбине покренуо ка oвом селу бијаше Марко. Било је то прије пуна два вијека. Настанио се у дијелу села који се зове Ћуковина. На почетку подизања огњишта на падинама Бијеле влаке ваљало је, не само њему него и потомству, водити битку са каменом.
Какву су и колику борбу са кеменим хридима водили Пребиловчани па и преци Надаждина може се само слутити. Када се данас дође пред обновљену кућу Надаждина а поготово кад се уђе у подрум гдје се с јесени, грожђе из винограда са Краварице претварало у вино жилавка, када се види и осјети хладан камен станац, онда се све само од себе казује о њиховој сналажљивости. Камен прича јасније, разговјетније, боље и љепше од најдаровитијег приповједача. Стојна кућa са огњиштем и, наравно, пријекладом ослоњена на Бијелу влаку, окренута је у правцу сјевер- југ, е да би је од јутра, кад "избије сунце са Јазбине", обасјавало "васцијели боговетни дан". Борба са каменом, то камен прича, избјегнута је тако што су "зауздане" камене литице између зидова куће и добиo се простор, користећи падину, за подрум и друге просторије, чак и на спрату.
А, двориште? Како су надолазиле генерације понешто су додавале каменитој падини, чинили је приступачнијом. Шездесетих година минулог вијека, пред жељом Надаждина, да ауто може стићи пред кућу, испријечила се башта првог комшије Лазара Мирковића. Кад је комшија чуо зашто би требала башта, постаде опште добро, "јербо ће и до моје куће стизати лимузина". И тако се без новца а уз пуно труда дође до "Даждиновог пута". Поред реченог пута који су, уз Надаждине, користили Мирковићи, Медани и Ждракановићи a иза високог и дугог потпорног зида, испред Душанове куће, била je велика кошћела. Добар приповједач и захвалан саговорник на завичајне теме, имењак Марков али из шестог кољена, зна рећи и овако: "Ово што ти причам, чуо сам…", онда би додао име оног од кога је чуо. Ако није био свједок догађаја који опричава, обавезно би додао "али нисам видио". "Питао сам ђеда Душана; колико би могла бити стара та кошћела? Одговорио ми је, ' од кад знам за себе така је ' . Е, то сам чуо од ђеда Душана а и ја је памтим, могу рећи, као највеће и најстарије живо стабло у Пребиловцима", вели Марко и додаде "ово сам чуо и видио". Кад се прије осам година вратио на разрушено прађедовско огњиште, да га обнови, кошћеле није више било. Ни кошћелу, а камо ли куће и људе рат није поштедио.
Шеста и седма генерација Надаждина на свадбеном весељу Синише, слика горе и сватови Зорана Надаждина, слика доље. Лица на слици горе, с лијева на десно: Милован (Данилов), Сандра Поповић, млада, новопридошли члан у фамилији, Душанка (рођена Радић) Милованова супруга, ђевер Срђан (Милованов), у позадини су кум из Норвешке Кристиан Кахрс и младожења Синиша Надаждин. Фотографија је снимљена 3. јуна 2007. године у Подгорици, На слици доле; Зоранови сватови пред црквом у Требињу 8. cептембра 2007. године
У вријеме неко, у далеко вријеме, када се далеки предак Надаждина покренуо са Карпата, благо своје и по лијепом али и даждевитом времену држаше на отвореном. У Вуковом ријечнику постоји овa старa ријеч на коју с ваљаним разлогом подсјећамо (дажд- киша; дажда- кишица). И незаобилазном Андрићу није била непозната ("његова велика уста…сипала су речи, прави дажд од речи") И када је родоначелник свих Надаждина примио хришћанство а за заштитника свог и надолазећег потомства узео Светог Јована Крститља, oдјекнула је истинa о њему кованицом у презимену Надаждин (на дажд). Вијекови су од тада минули. Преко два вијека то презиме је живо у Пребиловцима. Данас је, међутим, само једна фамилија у Пребиловцима. Друге живе у Гацку, Подгорици, Косовској Митровици, Гајдобри, Херцег Новом и Требињу.
Стари Пребиловчани говорили су "комшијa Даждин", ријетко Надаждин. Наравно да се то може довести у везу са још старијим изразом за кишу- дажд. С тим је у вези и топоним "Даждинове врбе" у Хутову блату код Пребиловаца. Врба нема већ пола вијека. Име траје. Име топонима не гине као што гину људи. А Надаждини су подјелили судбину Пребиловчана у Другом свјетском рату. Потресно свједочанство о томе оставио је на страницама београдске "Дуге" познати српски писац Бранко В. Радичевић управо у разговору са једним од Надаждина, Данилом. (Репортажа "И стари су се женили ради порода" дио је презентације Пребиловци- село на Интернету прим. web-team).
Ову причу илуструјем фотографијама Надаждина из треће и седме генерације. На првој и старијој фотографији је Сава Ристин. Живјео је на размеђи XIX и XX вијека. Добро очувана фотографија данас је занимљива не само због старости (до сада je oво најстарија фотографија која се уступа сајту прим.web- team) него и због тога што даје, истина штуру, информацију о изгледу народне ношње која се, тада, носила у Пребиловцима. Другe фотографије су свадбене и снимљене су на свадби Синише (Милованова) и Зорана (Маркова).
Младожење припадају седмој генерацији Надаждина из Пребиловаца. Његош би рекао: "Mлaдо жито навија класове"
Aлекса Драгић
______
Прилог, Пред обновљеном кућом Надаждина публикован је у септембру 2007. године.
