Стефан Радојковић
Пребиловци – импликације за истраживања геноцида над Србима у НДХ [1]
„Панорама села из 1978. године” Снимио: Ацо Драгићевић
Злочин у Пребиловцима, догађај до детаља познат Србима из Херцеговине, постао је, поново,[2] познат широј јавности након емитовања документарног филма Сање Драгићевић Бабић „Пребиловци, тамо и камен има ожиљак“ у априлу ове године. Слично као и у случају филма „Дара из Јасеновца“ Наташе Дракулић, емитовање на јавном сервису Републике Србије поменутог филмског остварења подстакло је многе, како појединце чији корени не вуку из Херцеговине тако и представнике различитих државних установа, локалних самоуправа и невладиних удружења из Србије и Црне Горе, да се заинтересују за судбину села крај леве обале Неретве, током постојања Независне Државе Хрватске (НДХ). Случајно, или можда као последица веће медијске видљивости Пребиловаца, контактирала ме је новинарка француске новинске агенције. У том тренутку, моје познавање теме је у најбољем случају површно. Заинтересована за злочин у том херцеговачком селу, представницу новинске куће интересује аутентичност одређеног текста, као историјског извора, чија је циркулација друштвеним мрежама вирална, често се цитира, а посебно доводи у везу са злочином у Пребиловцима.[3]
Од пролећа до данас – августа 2022. године настаје чланак пред Вама – време проведено и посвећено истраживању докумената, њиховом анализирању, паралелно са стварањем садржаја за аудио-изложбу „Пребиловци. Светлост у тами“, експоненцијално је расло. Поред докумената Краљевине Италије, Независне Државе Хрватске, Српске православне цркве, Окружног суда у Мостару из времена социјалистичке Југославије, те сведочанстава преживелих особа попут Маре Булут, имао сам прилике да са упознам и са, за ову тему, значајним корпусом научних публикација насталих из пера херцеговачких Срба. Прегледањем поменутих публикација, нарочито резултата истраживања Саве Скока, Милана Граховца и Ђуре Екмечића, стекао сам прилично јасан увид у хронолошки развој догађаја у Херцеговини током 1941. године. Наравно, нагласак је био на злочину у Пребиловцима током августа те године.
С друге стране, упадљиво су ми недостајала структурна објашњења природе злочина над Србима у НДХ, па тако и над Србима Херцеговине, што је хронична бољка домаће историографије и публицистике. Конвенционална размишљања о теми геноцида над Србима, барем до сада, сводила су се на: 1) несхватљивост усташких злочина због бруталности и начина спровођења (изузетно погрешно и опасно тумачење, по мом суду) или 2) фашизам и екстремни национализам као идејна подлога насиља над Србима (тачно али не и довољно објашњење, нарочито када се тумаче злочини попут геноцида).
Слично, реченица попут ове: „По правилу, масовни злочини попут геноцида дешавају се током ванредног тј. ратног стања“, можда изгледа као опште место (таутолошка тврдња) и конвенционално схватање геноцида; међутим, показати како, тачно, ратно стање доводи до низа злочина чији збир достиже ниво геноцида представља нимало једноставан подухват. С друге стране, не значи да не треба покушати скицирање услова, структурних претпоставки, који омогућавају злочине чија распрострањеност, динамика и природа представљају покушај уништавања једног народа.
С тим на уму, покушаћу да на наредним странама понудим, заправо скицирам с обзиром на платформу и формат, додатна објашњења у циљу расветљавања не само судбине пребиловачких жена, деце и стараца већ и геноцида над Србима у НДХ. Из тог разлога, ослонићу се на најпре на налазе претходника како бих читаоце упознао, укратко, са злочином у Пребиловцима.
Опис злочина
У складу са форматом, скица злочина неће бити исцрпна већ више оријентациона јер подразумева да већина читалаца није упозната са самим догађајем. Такође, као што је споменуто, ослониће се, у највећој мери, на истраживања поменутих Скока, Граховца и Екмечића.
Припрема за напад на Пребиловце, у организацији чапљинског логорника Фрање Вега и његових усташа,[4] почињу 2. августа 1941. године испитивањем терена. Конкретно, усташе из Чапљине, центар истоименог котара у оквиру Велике жупе Дубрава (обухвата Дубровник са залеђем, источну и део западне Херцеговине), шаљу два камиона оружника (жандармерија) према селу како би стекли увид у начин реаговања мештана. Оружници нису пуцали већ су се задовољили сазнањем о правцима бежања мушког становништва, као и о пасивности жена и деце убеђених да нису примарна мета. У ту сврху су слате и поруке жупника – позиви за повратак кућама, уверавања да опасност не прети сељанима – дон Илије Томаса из Клепаца, суседног села.
„Подјела НДХ по великим жупама и котаревима. Извор за слику: Дарко Ступарић (ур.), Тко је тко у НДХ. Хрватска 1941 – 1945, Минерва, Загреб, 1997, ст. 460
Ујутро, 4. августа, напад на село креће из четири правца – Хотањ, Чапљина, Гњилиште и Крушево – како би се село окружило, а сваки покушај бекства предупредио. Приликом уласка у село убијени су поједини затечени мушкарци – највећи број њих није спавао код куће већ по околним брдима – док су жене, деца и старији људи концентрисани у згради локалне основне школе „Краљ Милутин“. Насиље над женама, нарочито силовање млађих и девојака, отпочиње управо ту. Стана Арнаут, локална учитељица, једна је од првих жртава. Мара Булут, сведок страдања Пребиловчана, спомиње још и Ђуку Медић, Фимију Драгићевић, Стоју Булут, Олгу Брњашић и Милеву Булут.
„Дјевојке из Пребиловаца на крају течаја из домаћинства (1939). Од дјевојака са фотографије, које су се затекле у селу, августовски помор преживјеле су само Неђа (Марка) Екмечић и Љубица (Митра) Шарић те још три дјевојке које се у то вријеме нису затекле у селу; Љубица (Тодора) Ћук, Крстиња (Јове) Ћук и Душанка (Јове) Мандрапа. Љубица и Крстиња, након течаја, удале су се у Љубиње, а Душанка, која је била у селу код ђеда Огњена Ждракановића вратила се у село Колојањ гдје је рођена.
Предвече, 4. августа, група заточених мештана спроведена је пешке до моста на реци Брегави где су их чекали камиони ради транспорта у оближње село, Тасовчићи. Након ноћења у поменутом селу, жене и деца премештени су до железничке станице у Чапљини где су спојени са новом групом Пребиловчана, похватаних током ноћи 4. на 5. август. Све у свему, преко 500 особа натрпано је у шест сточних вагона у којима проводи цео дан. Мало је рећи да су током врелог, августовског, дана, због жеђи и недостатка ваздуха заточеници били додатно измучени. Увече, преузети од усташког таборника Андрије Буљана и његових 300 усташа, композиција вагона пристиже у село Шурманци где их дочекује усташки ројник, Иван Јовановић, заједно са људством из Међугорја, Бијаковића и Шурманаца, укупне јачине око 150 особа.
„Лијева и десна страна реке Неретве” Извор за слику; Ђуро Екмечић, Пребиловци, непребилна рана српска, страна 313, Култура Београд 1994
На железничкој станици, тачније кафани у оквиру исте, између Буљана и Јовановића договорен је начин спровођења заточеника до јаме „Голубинка“ где ће бити бачени.[5] Ујутро, 6. августа, мештани Пребиловаца, разврстани у колону од по четворо, спроведени су до села Шурманци тј. до места „Вранац“ где су заточеницима одузете све ствари од неке вредности. Након тога, усташе се деле у четири групе, свака са одређеним задатком:
„[…] прва група, која је поред пушака носила и мотке за сушење дувана, отишла је на јаму „Голубинку“, са задатком да тамо прихвата жртве и моткама их гура у јаму; друга група је, такође, отишла на јаму да за сваком групом жртава сурваних у понор, обарала гомиле камења; трећа група је спроводила жртве (по партијама од 25 до 30 особа) од падине „Вранац“ до неке Смрдљике (врста дрвета), удаљене око 40 метара од јаме, где су их прихватали јамари и одводили (опет по партијама од пет до седам лица) на руб јаме и обарали у гротло; четврта група је чувала жртве на падини „Вранац“ све док последња партија није одведена. Уништавање житеља села Пребиловаца трајало је пуних шест часова, од 7.30 до 13.30 часова. Ове чињенице утврђене су на судском процесу вођеном у Окружном суду у Мостару против четрнаесторице учесника и непосредних извршиоца тог злочина […], јуна 1957. године.“[6]
Крај пребиловачкаг страдања уследиће у данима након егзекуције жена и деце из Пребиловаца – убијено је још 48 особа (мушкараца) у Морин отоку, након предаје усташкој посади у селу између 12. и 15. августа, да би крајем августа било лишено живота још 20 лица. Према истраживањима Скока, зиму 1941. године у селу дочекаће 164 од 994 особа колико их је било уочи почетка Другог светског рата.[7] Врхунац трагедије, свакако, одиграо се у близини села Шурманци, изнад јаме „Голубинка“.
Не умањујући тежину злочина над Пребиловчанима, посебно над беспомоћном децом и женама, на наредним странама окрећемо се анализи података изложених како у самом чланку до сада, тако и других података који су још више и детаљније изложени у истраживањима поменуте тројице аутора, уз њихову допуну италијанским и документима НДХ, сведочанствима жртава из Херцеговине и починилаца злочина у Пребиловцима. Циљ је да слику, до сада фокусирану искључиво на поменуто село, проширимо на Независну Државу Хрватску ради скицирања оних структурних услова који су, нажалост, допринели и, на крају крајева, омогућили страдања попут оних које су доживели житељи Пребиловаца.
Другим речима, сада је време да оптичке справе подесимо тако да поменути злочин, почињен током периода 4-6. август 1941. године, сагледамо у контексту Другог светског рата у Европи, Југославији и геноцида над Србима у НДХ. Сматрамо да само на тај начин можемо да добијемо целовиту слику не само страдања Пребиловчана већ и да скицирамо неке од структурних претпоставки страдања српског народа у поменутој држави користећи поменути случај.
Однос Италије и Независне Државе Хрватске
Иако савезници током Другог светског рата, Мусолинијева Италија и Павелићева НДХ тек 18. маја 1941. године постижу договор о разграничењу тј. склапају Римске уговоре којима су претходили преговори грофа Галеаца Ћана и Јоакима фон Рибентропа у Бечу (21. и 22. април), Ћана и Анте Павелића у Љубљани (25. април) и у Тржичу (7. мај). Укратко, односи Италије и НДХ регулисани су Римским уговорима од којих је, за нашу тему, најважнији „Споразум о питањима војног значаја, која се односе на јадранско обалско подручје“. Још конкретније, следећа одредба имаће далекосежне последице по српско становништво у оквиру демилитаризоване зоне под влашћу НДХ:
„Хрватска влада се обавезује да на отоцима и на подручју између мора и линије на приложеној карти, која чини саставни део овог споразума, неће подићи ни подржавати никакво војно утврђење или уређај копнени, поморски или ваздухопловни, никакву војну (операциону) базу нити уређај који би се могао искористити у ратне сврхе као ни творницу или складиште муниције ратног материјала.“
У литератури позната и као „друга зона“ – „прву зону“ чине делове Далмације и острва анектираних од стране Италије, „друга“ припада НДХ али без присуства њене војске, док је „трећа зона“ у потпуности милитаризовани део НДХ – за фашистичку Италију она представља гарант њене доминације над Јадраном, а за Павелића цену за пружено гостопримство током међуратног периода. Ненамеравана, али свакако далекосежна, последица италијанске политике по српско становништво „друге или демилитаризоване зоне“ НДХ – село Пребиловци ту потпада, такође – јесте потпуно одсуство значајнијих, званичних и државних, оружаних формација у том подручју. Наравно, пошто усташка организација, заједно са својим члановима, присталицама и симпатизерима, не спада у редовну војску НДХ (Домобранство-домобрани, назив за редовне војне јединице) на њу се не односе ни одредбе Римских уговора.
„Независна Држава Хрватска", преузето са портала Антифашистички Вјесник
Први услов је управо пред нама. Усташка организација, не само што је на челу државе а њене наоружане формације присутне на терену, нема озбиљног конкурента када је у питању монопол над применом силе. Наравно, остаје велико питање колико би домобранске јединице заиста биле вољне да се супротставе организацији која, поред челне позиције у држави има и, барем иницијално, значајну подршку од стране међународних фактора – посебно од нацистичке Немачке – али и домаћег, хрватског, становништва. Ипак, без обзира на питање постојања/одсуства воље домобранских јединица за евентуалну конфронтацију са наоружаним усташама ради одржавања мира и реда – или пак оружника (редовна жандармеријска формација НДХ) који јесу имали помоћну улогу у злочину над Пребиловчанима – управо због неспутаног усташког насиља долази до устанка, у почетку мирног, српског становништва.
Извештај потпуковника Јосипа Копачина из Мостара, од 16. августа 1941. године (да подсетимо, десет дана након злочина у Пребиловцима и више од два месеца након устанка Срба у Херцеговини), пружа увид у стање на терену:
„Дошла су двојица наоружаних пушкама један напред а један на неколико метара, а изнад села стајало је такођер неколико наоружаних људи и пазило на ову двојицу.
Изјавили су следеће: Да они нису одметници од власти. Они признају власт и желе да буду код својих домова али да им буде осигуран живот и опстанак. Они нису побјегли од власти него од страха, јер су их клали и живе у јаме бацали и нису им дали поља обрадити. Позвани су били од извесних особа у часничком одјелу на преговоре, да се врате кућама да им нитко ништа неће учинити и да слободно обраде поља и да не требају никога да се боје, али сваки пут послије тога нападани су и похватани дјеца, жене и старији људи и убијани или у јаме бачени [односи се на села Пребиловци и Чаваш, прим. аутора]. У село Пољице нитко није дошао јер су села бранили – чували али ипак једном прије дошле су усташе на постају и одвели два лица, поштара и његовог сина из његове куће.“
У извештају поменутог официра описује се и нешто виши ниво поверења сеоског становништва према војсци, оружницима и службеним лицима железнице, односно изостанак истог према усташама. Међутим, оно што не видимо из овог извештаја јесте на који начин се насиље према Србима спроводи, а касније интензивира, од успостављања „друге зоне“ у НДХ; једноставно речено, „дошли смо на лице места“ у тренутку када је насиље на свом врхунцу. Из тог разлога морамо да се „вратимо кроз време“, те анализирамо и друге, доступне, изворе информација.
Усташка инфраструктура организованог насиља
Иако је о намерама усташког режима излишно говорити, вреди пренети разговор између Алфија Русоа (Alfio Russo), италијанског новинара, и Анте Павелића крајем априла 1941. године изложен у књизи Стевана К. Павловића, Hitler’s New Disorder; ако ништа да би истакли разлику између намера Загреба и могућих начина за њихово спровођење. На питање Русоа: „А шта ако се сви Срби побуне?“, Павелић је лаконски одговорио: „Онда ћемо их све и побити.“ Исказ Десимира Михића предат Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду током марта 1943. године пружа увид у неке од начина организовања усташких власти у НДХ, у оквиру „друге зоне“:
„Одмах после доласка немачких и италијанских трупа изаслан је у Столац за усташког повереника Фрањо Смоле, бивши директор Хрватске сељачке задружне банке, а затим Муслиманске банке. Он је у Стоцу почео да спроводи усташку организацију [у оквиру Велике жупе Дубрава, котар Столац налази се одмах до чапљинског где се налази и село Пребиловци, прим. аутора], али је ускоро напустио Столац да би се у њега вратио тек када је између Италије и Хрватске дошло до споразума о разграничењу. […]
Гласови о злочинима усташа у Љубињу и срезу љубињском били су почели да стижу и у Столац и тек је онда почео да улази страх у наш живаљ. Повереник Смоле је, међутим, тврдио да се то у његовом срезу неће нипошто допустити док је он повереник и док су Срби мирни, […]
Два дана након овог догађаја упале су усташе (ноћу) у кућу угледног столачког занатлије, честитог и угледног Србина Гојка Павића, казанџије, и одвели га под изговором да га повереник Смоле зове на саслушаје. Никада га после нико није видео, а његовој жени, када је дошла до Смолеа да га пита шта је с њим, одговорено је да га он није звао нити зна где је. […]“
Анализирајући извод из сведочења Десимира Михића можемо да приметимо неколико ствари. Фрањо Смоле, повереник усташке организације, долази, напушта па се опет враћа у Столац након поменутог разграничења што указује на координацију између различитих нивоа у оквиру усташке организације. Другим речима, наредбе из Загреба тј. Поглавниковог Главног усташког стана (ГУС) спроводе се на терену. У овом случају, слањем повереника из Загреба у Столац, центар истоименог котара. Не случајно, студент права Фрањо Вего – један од организатора злочина над Србима Пребиловаца, видети одељак Опис злочина – постављен је за логорника усташког покрета у Чапљини, центру суседног котара. Инфраструктура усташке организације се грана широм државе чиме се стиче још један од услова за спровођење намера руководства из Загреба. Заправо, Стеван К. Павловић указује на чињеницу да је у највећем броју случајева, током првих месеци НДХ, вођство на терену долазило „споља“, док су саму елиминацију непожељног становништва вршили чланови и симпатизери усташког покрета са локала.
Овде треба скренути пажњу на још једну ствар. Избор места елиминације будућих жртава, није био последица случајности. Посредно, место не указује само на инфраструктуру усташке организације, већ и на друге структурне услове о којима ће бити више речи у последњем одељку. Из тог разлога, од изузетног значаја представљају закључци пресуда Окружог суда у Мостару четрнаесторици усташа на челу са Иваном Јовановићем „Црним“ из 1957. године.
Осим што су пронађени кривима по више тачака оптужнице, утврђено је да је јама „Голубинка“ код Шурманаца била у употреби и пре 6. августа 1941. године. Наиме, првооптужени заједно са саучесницима је у више наврата – барем три пута, током јула 1941. године – дочекивао на железничкој станици у Шурманцима (Велика жупа Дубрава) ухапшене Србе из Сарајева и околине (Велика жупа Врхбосна). По преузимању, заточеници су одвођени до јаме где су ликвидирани, а њихова тела бачена. Наведено показује постојање комуникације, односно координације злочина, између локалних челника усташког покрета (ројник села Шурманаца, Иван Јовановић „Црни“, таборник града Чапљине, Андрија Буљан и логорник чапљинског котара, Фрањо Вего) и „спољних“ дужносника тј. њихових пандана у Сарајеву и околини, односно илуструје успостављену инфраструктуру усташке организације. Овде није згорег подсетити читаоца не само на претходни одељак о злочину у Пребиловцима, већ и на текст о историји НДХ где смо изложили устројство тј. структуру усташког покрета.
Железничка инфраструктура НДХ
Опет не случајно, аутор је кроз текст на више места и у различитим контекстима спомињао железницу Независне Државе Хрватске. Ова тема, иако од немерљивог значаја за схватање начина спровођења геноцида над Србима, представља слабо истражен сегмент историје НДХ (часне изузетке представља, свакако, Миховиловићева двотомна студија Жељезничари у концентрацијском логору Јасеновац). Осим што представља „опипљиво“ присуство државе, њене комуникацијске инфраструктуре, железница, као и телеграф уосталом, објашњава начин на који је вршена комуникација и координација између различитих организационих нивоа усташког покрета. Нажалост, железница је исто тако омогућила спровођење геноцида над Србима у НДХ тј. представља поуздани индикатор државног пројекта.
Херцеговачко село Шурманци није насумично одабрано, уосталом као ни славонско село Јасеновац касније и затвор у Госпићу, пре тога. Осим што се у близини села налази забачена јама „Голубинка“, до села допире и железничка инфраструктура. Конкретно, од Славонског Брода, преко Сарајева и Мостара, па све до Чапљине и Метковића протеже се један сегмент железничког система НДХ. На том путу, један крак одваја се ка Шурманцима, као што се један крак железничке линије Земун-Славонски Брод-Загреб одваја ка Јасеновцу. Укратко, могуће је вршити транспорт жртава на локације довољно забачене – отежава бекство жртвама док, истовремено, умањује могућност случајних сведока – и исто тако лако доступне путем железничке мреже.
У пракси, то изгледа овако: „Предвече, 4. августа, група заточених мештана спроведена је пешке до моста на реци Брегави где су их чекали камиони ради транспорта у оближње село, Тасовчићи. Након ноћења у поменутом селу, жене и деца премештени су до железничке станице у Чапљини где су спојени са новом групом Пребиловчана, похватаних током ноћи 4. на 5. август. […] Увече, преузети од усташког таборника Андрије Буљана и његових 300 усташа, композиција вагона пристиже у село Шурманци где их дочекује усташки ројник, Иван Јовановић, заједно са људством из Међугорја, Бијаковића и Шурманаца, укупне јачине око 150 особа.“
Нажалост, док не добијемо истраживачко или, пак, филмско остварење домета попут Ланцмановог монументалног документарног филма Shoah, остаје нам да се ослањамо на појединачне студије случаја или скице попут ове. Међутим, мотива за такве и значајније подухвате не би требало да нам недостаје јер довољно је само узети у обзир чињеницу да су последњи заточеници госпићке групе логора (Госпић-Паг-Јадовно) – истовремено и први заточеници јасеновачког логорског комплекса – допремљени у Јасеновац уз помоћ железничке инфраструктуре Независне Државе Хрватске.
Белешка о аутору:
Стефан Радојковић (1984) дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на катедри за историју (2009). Последипломске студије наставио је на Факултету политичких наука Универзитета у Београду где је стекао звање мастера политиколога за међународне послове 2014. године одбранивши мастер рад “Дуготрајни друштвени сукоби – Косово и Метохија од 1980. до 2008. године”. Исте године, у новембру, уписао је докторске академске студије, програм: Међународне и европске студије ФПН-а. Одлуком Светог Архијерејског Синода 2017. године именован је за секретара Одбора за Јасеновац САС СПЦ. Од 2018. године, као стручни сарадник Музеја жртава геноцида (МЖГ), учествује на пројектима „Злочини на територији бивше Југославије у 20. и 21. веку“ и „Енциклопедија геноцида у Независној Држави Хрватској“. Од октобра 2021. до јуна 2022. године обављао је посао кустоса-историчара у поменутом музеју. Од фебруара 2023. године запослен је на Институту за политичке студије (ИПС), у својству истраживача-приправника. Такође, вишегодишњи је дописник и коментатор новинских часописа и електронских медија попут „Православље“, „Jerusalem Post“, „ТВ Храм“, „Талас.рс“, Радио „Светигора“, „Блиц“, „Religion in Praxis“, „КоССев“ и „Недељник“.
[1] Чланак је првобитно и оригинално објављен за интернет портал Talas.rs током 2022. године, у два одвојена текста доступна преко: https://talas.rs/2022/08/23/genocid-nad-srbina-u-ndh-slucaj-prebilovci-1-deo/; и: https://talas.rs/2022/09/22/genocid-nad-srbima-u-ndh-slucaj-prebilovci-2-deo/.
[2] Кажем поново јер су се Пребиловци и страдање других српских херцеговачких села током Другог светског рата, као посебна тема, нашли у фокусу јавности тадашње Југославије током новембра и децембра 1990. и почетком 1991. године. За више информација погледати документарни филм Здравка Шотре „Ево наше деце“ из 1991. године - линк: https://www.youtube.com/watch?v=yGky8nC1NQ8.
[3] Након анализе текста и саветовања са колегама из Бањалуке и Београда, указао сам новинарки француске новинске агенције да је „писмо генерала Алесандро Лузана“ плод фикције Вука Драшковића, створено за потребе романа Молитва (В. Драшковић, Молитва, Књ. 2, Нова књига, Београд, 1986, стр. 42–51). Дакле, није у питању историјски извор (аутентичан документ) већ једна од легитимних и уобичајених форми литерарног приповедања за потребе романа, заснованог на историјским догађајима.
[4] Овде поново достављамо на увид начин и нивое организовања усташког покрета (рој, табор, логор, стожер и Главни усташки стан), у односу на административно уређење НДХ, доступно преко: https://talas.rs/2021/04/09/kratka-istorija-nezavisne-drzave-hrvatske/#_ftn5.
[5] Опис јаме и налази спелеолога с краја 1990. године доступни су и код: С. Скоко, Покољ херцеговачких Срба ’41, Стручна књига, Београд, 1991, стр. 196 и 198.
[6] Исто, стр. 195.
[7] Исто, стр. 204–206.
