.

Rođena je filmska priča o selu gdje

kamen kao i lјudi nosi ratni ožilјak

Dokumentarni film Prebilovci – tamo i kamen ima ožilјak u produkciji RTS doživio je svjetsku premijeru na 69. festivalu dokumentarnog filma u Domu omladine u Beogradu 30. marta 2022 . Film je premijerno prikazan na Prvom programu RTS 14. aprila iste godine.

Autor: Sanja Dragićević- Babić, novinar-saradnik Tihana Bajić,  direktor fotografije: Dragoslav Bojković, snimatelј: Nikola Đurović, tonski snimatelјi ; Zoran Tarabanoić i Boško Semiz, rasvjeta, Vladimir Vasilјević, kolor korekcija, Nikola Stankić, dizajn zvuka Nebojša Dragićević, grafika i animacije Nebojša Tesla, montažer: Ivan Vasić, Producent: Milica Dabić, Vrijeme trajanja filma 80 minuta.

Nagrađen film o Prebilovcima

         Na upravo završenom Međunarodnom filmskom festivalu dokumentarnog filma „Shape of Life“, u ruskom gradu Permu,  nagrada za najbolji scenario pripala je Sanji Dragićević Babić, autorki dokumentranog filma „Prebilovci, tamo i kamen ima ožiljak“ u produkciji RTS.

          U konkurenciji 9 filmova iz Amerike, Kanade, Kine, Rusije, Izraela, Kazahstana, jednu od 4 glavne nagrade ponio je film u produkciji Radio Televizije Srbije.

          Film govori o zločinu u selu Prebilovci, koji su ustaše počinile u avgustu 1941. godine nad srpskim mještanima ovog sela (uglavnom nad ženama, djecom i starcima), ali i o ponovljenom zločinu 1992. godine 

- Istina je univerzalni jezik koji svi razumeju zato smo se i mi potrudili da istinu o Prebilovcima ispričamo kroz film. Ovo jeste nagrada za najbolji scenario na festivalu, možda je tajna u tome što ja taj scenario živim ceo svoj život od kako znam za sebe, zato što sam slušala priče svoje porodice i meštana sela šta se sve dešavalo u Prebilovcima. Izgleda da smo napravili film koji je prepoznat ne samo u Srbiji već i van granica ove zemlje“, izjavila je Sanja Dragićević Babić za Dnevnik RTS koji je emitovan večeras u 19.30.

Publikovano na zavičajnom portalu Prebilovci selo na internetu. U ponedeljak 22. avgusta 2022. godine u 23 časa

         Pokušavajući da razume Lubardinu preokupiranost krševitim predelima rodne Ljubotinje i stare Crne Gore, Srđo Zlopaša, u svojoj psihoanalitičkoj studiji o izvorima kreativnosti Petra Lubarde, zapisuje: „Rodni kraj nije samo puki geografski lokalitet već to je složen amalgam potisnutih sećanja, likova, emocija, slika, kolorita, scena, zvukova i glasova, fragmenata predstava i još mnogo čega. Ljudi se razlikuju i prema tome kakav odnos gaje prema rodnom kraju. Jedni negiraju tu vezanost, drugi ostaju zaroblјeni u okvirima lokalnog a retki uspevaju da kreativno prorađuju rane i temelјne utiske potekle iz najranijeg perioda života“. 

          Kada smo se u leto 2017. godine sastali Milenko (Jahura), Raško (Ramadanski), Sava (Samardžić) i ja (Bojan Arbutina), da bismo iz Beograda krenuli put Hercegovine, nisam ni slutio da će prolazak kroz kanjon Neretve i prvi susret „sa tom prečudnom zemlјom Hercegovinom u kojoj se sjedinjuju prirodna surovot i blagost“ probuditi lјubav prema kršu, kamenu, i lјudima hercegovačkim. Prolazeći kroz Hercegovinu vraćale  su mi se  u misli reči Miloša Crnjanskog o srcu naše zemlјe gde je lepota tela divna, gde su srpske narodne pesme etički velike i večnije od svih drugih umetničkih manifestacija naše rase, i gde sva ta krvava prošlost, sudbinski nam dosuđena, leleče iz gusala.

          Leleci gusala, čini mi se, bili su najsnažniji baš u selu u koje smo se uputili.

          U Prebilovcima. 

          Dočekavši nas domaćinski, posluživši nas blatinom, žilavkom i sirom iz mješine, likovi meštana Prebilovaca polako su se otkrivali i osvajala nas. Domaćin Aca (Dragićević) nas je ugostio i gostio, Nјegov prezimenjak Aleksa, momak koji postojano živi i radi u selu, čika Vaso Bulut, koji nas je nudio domaćom rakijom dok je pažlјivo uvijao duvan u jučerašnje novine, sveštenik Marko Gojačić koga je služba preodredila da služi preostalim meštanima, čika Milenko (Jahura) koji nas je proveo kroz sve vrleti oko sela.

          I brojni drugi.

          Oštroumnost, bistrina, optimizam, stradalništvo, vera, i lјubav prema svome selu karakterisali su sve pomenute lјude. 

          I tokom tih deset dana rodila se lјubav prema Prebilovcima. Nije nam bilo teško ustajati u 4 ujutru da bismo se popeli na Gradinu; ili da bismo prelazili po nekoliko kilometara tražeći Lasohanov grob; ili da bismo uspeli da zabeležimo svaki trag prošlosti koji je oblikovao Prebilovce kroz vreme. Nije nam bilo teško ni da zapevamo na brdu iznad sela, u blizini Ekmečića. Nije nam bilo ništa teško jer smo imali podršku upravo tih lјudi koji su svojom borbom i verom u dela svedočili hrabrost srpskog čoveka. 

          Ljubav je rasla iz godine u godinu, a mi smo se vraćali Prebilovcima kada god smo mogli. Pričali smo o Prebilovcima, pisali smo o Prebilovcima, prisustvovali proslavlјanjima Svetih  novomučenika prebilovačkih i donjehercegovačkih, razmišlјali, maštali. I ta lјubav, i ta posvećenost, i ta upornost da se priča o stradalničkoj prošlosti naših Prebilovaca prenese svim naraštajima dobila je svoj epilog ovog proleća. 

U Prebilovcima je mnoštvo ožilјaka i u kamenu. Ožilјci na nadgrobnim spomenicima u ovdašnjem pravoslavnom groblјu najgušći su na starim krstovima i na granitnim pločama gdje su ovjekovječena imena ili likovi nekadašnjih stanovnika Prebilovaca.

         Sanja (Dragićević-Babić, novinar RTS) je jedno od one dece koje je u svojoj ranoj mladosti osetilo sve nedaće rata. Sa svojih 11 godina suočila se sa životnim izazovima koji ostavlјaju životne ožilјke. Napuštajući rodnu Čaplјinu i Prebilovce, svoj životni put nastavila je u Beogradu gde je, završivši, Fakultet za političke nauke, otpočela svoju profesionalnu karijeru novinara. Usavršavajući se i napredujući kroz karijeru postala je prepoznatlјivo lice koje smo imali prilike često da vidimo na malim ekranima. Uvek nasmejana, profesionalna, uspešna, vešto je čuvala za sebe „tajnu“ svog detinjstva, čekajući trenutak kada će biti spremna da suoči sve nas sa svojom, ali i sa prošlošću svojih predaka iz hercegovačkog sela. I taj trenutak je došao prošlog leta kada je odlučila da se oduži i svojim precima, i svojoj porodici, i sebi, pre svega. 

          Znajući koliko je teško suočiti se sa sopstvenom prošloću koja je tegobna i stradalna, snimajući film i razgovarajući sa Sanjom osećao sam neobično divlјenje i ponos na sve što radi. Pruženu priliku da učestvujem u snimanju filma shvatio sam kao obavezu i čast da pružim sva svoja znanja i umeća kako bismo učinili da na najdostojanstveniji način prikažemo šta se događalo avgusta 1941. godine u Prebilovcima. Ali ne samo avgusta 1941. godine, već i juna 1992, i avgusta 2021. godine. 

          Premijerno prikazivanje dokumentarnog filma „Prebilovci- tamo i kamen ima ožilјak“ na televizijskim ekranima dogodilo se u četvrtak, 14. aprila, (2022.) u 21 čas, na prvom programu RTS-a. 

          I da zaklјučim vraćajući se na početak teksta. „Retki uspevaju da kreativno prorađuju rane i temelјne utiske potekle iz najranijeg perioda života“ – sa sigurnošću mogu reći da Sanja spada u retke osobe koje su upravo to uspele. 

          Znao sam da će uspeti još ono veče kada smo satima razgovarali kod hrama Hristovog Vaskrsenja u Prebilovcima. Znao sam! Sanja Dragićević.

Rekli su o filmu

- Teško je raditi ovakve teme, jer je materija toliko dramatična, da je treba sa mnogo mere obraditi. Mislim da je  dobro što se na to mislilo. I Zdravko (Šotra) misli da ste u tome imali meru. Ovo je strašna ostavština za budućnost koja je morala biti zabeležena. Čestitke draga Sanja, novinarski nema većeg izazova. Ovaj film bi trebalo da bude u Kinoteci, trebalo bi i da postane deo nastave u gimnazijama i na univerzitetima. Mlade generacije o tome ne znaju ništa. Mislim da je pristup autora filma svake hvale vredan.

Neda Todorović, Beograd

- Film je vrhunski, eto kako može da se o tako užasnim stvarima može govoriti na hrišćanski način.

Bogdan Stanković, Beograd

- U svetu u kome živimo insistira se  na profesionalizmu, često bez duše. Međutim, nema uspeha ukoliko se dušom ne protka delo. Sanja Dragićević je svojim dokumentarnim filmom o svetim Prebilovcima to uspela. Vrhunski profesionalan u svim segmentima dokumentaristike, uz učešće onih koji su odrasli sa pričom o stradanju i eminentnih stručnjaka koji su svojim kredibilitetom posvedeočili koliko se to rečima može učiniti o strahotama koje je pravoslavni narod preživeo tokom Drugog svetskog rata na svojim vekovnim ognjištima. Za nauk iz duše autorka je poslala poruku da na nama nije da se svetimo već da pamtimo i ne zaboravlјamo. Da prenesemo dalјe na potomke naše koji će doći, gde su nam sve koreni i ko su naši preci. Nesalomivi hrastovi.

Sava Samardžić, Subotica

- Ovo je strašno. Događanja biblijskog značenja. Stradanje i vaskrsenje. Tuga neizmjerna i divlјenje.

Zoran Kilibarda, Beograd

- To je jedna bolna rana- bolna priča koju svi mi Prebilovčani nosimo u srcu. Rodili smo se sa tim, živimo sa tim i nosit ćemo to dokle god živimo. Suština filma je svakako da ne smijemo nemile događaje iz naših volјenih Prebilovaca prepustiti zaboravu i dok smo živi i nećemo.

Milosav Brnjašić, Trebinje

- Film me naterao da dublјe istražim svoje korene, da planiram odlazak u najskorijoj budućnosti u Prebilovce. Cvrčci kroz čitav film, kao da sam ponovo bila osunčana onim jakih hercegovačkim suncem, kao da sam udisala vruć vaduh opalјen kamenom.

Nina Dragićević, Niš

- Za sat i dvadesetak minuta televizijskog programa rečeno je sve o Prebilovcima. Najvrijednije je da je film objektivno posvjedočio o stradanju i ponovlјenom stradanju ali i o vaskrsenju života.

Vjerujem da je rijedak je bio gledalac pored malog ekrana a da se na njega film nije ostavio dubok dojam.Ipak, znajući za karakter Prebilovčana kroz minula vremena, Nama mlađim koji smo vezani na bilo koji način za Prebilovce predstoji mnogo posla na njegovanju kulture sjećanja. Vjerujem da ćemo umjeti pronaći prostor, inspirisani našim svetitelјima, za rad u selu i za selo.

Pavle Ekmečić, Prebilovci

 --------------

Zavičajni portal Prebilovci-selo na internetu, informaciju o svjetskoj premijeri filma objavio je 1. maja 2022. godine. Tekst je napisao učesnik u filmu, istoričar Muzeja žrtava genocida Bojan Arbutina.Tekst za publikovanje pripremio, izjave o filmu prikupio urednik zavičajnog portala Aco Dragićević. Fotografije snimili Dušan Mandrapa, Aleksa Dragićević, Marko i Božica Ždrakanović.