Prebilovci – selo na Internetu: Itervju

Dr Predrag Ristić, inženjer arhiktekture, autor idejnog projekta spomen hrama u Prebilovcima

Duh i atmosfera hrama Hristovog Groba iz Jerusalima u Prebilovcima


Idejni projekat hrama u Prebilovcima, kompjuterska animacija. Autor Dr Predrag Ristić, inž. arh. U Foto albumu donosimo više fotografija vezanih za hram u Prebilovcima kao i jedan broj fotografija značajnijnijih djela Predraga Ristića.

Na samom početku godine, o Božiću 2010. završen je idejni projekat obnove, u ratu porušenog, hrama u Prebilovcima. Njegov autor je Dr Predrag Ristić, arhiktekta iza kojeg se nalazi više poznatih hramova među kojima je, pored ostalih, Hercegovačka Gračanica. Poznati arhitekta govori o osnovnoj ideji vodilji oblikovanja spomen hrama u Prebilovcima, crkvenoj arhiktekturi i njenom položaju. Obnova minirane crkve u Prebilovcima, nad njenim kraterom, ponuđena je kaže autor ”kao slikostojiteljka arhitekture kompleksa crkve Vaskresenja sa crkvom Svetog Groba u Jerusalimu». Naravno nije riječ o bukvalnoj kopiji već novom projektu kojim se duh i atmosfera Jerusalimskog hrama presnosi u Prebilovce- iznad postojećeg kratera porušene crkve i uništenog groba nevino postradalih žrtva u Drugom svjetskom ratu. I nije ovo jedina specifičnost idejnog projekta. Jedan od koautora projekta je Sava Ristić (1970.) bez čijeg učešća ne bi bilo moguće na reprezentativan način približiti projekt našim posjetiocima. Bavljenje crkvenom arhoktekturom je, potvrđuje ovaj podatak, porodična tradicija koju je, prije četiri generacije utemeljio njihov đed i prađed Milan Tabaković (1860 - 1946) iz Arada, porijeklom Hercegovac iz Bileće projektovanjem crkve na stratištu Srba Hercegovaca u Aradskoj tvrđavi 1915.

- Da li ste do preuzimanja obaveze izrade ovog projekta imali saznanja o Prebilovcima, njihovom geografskom položaju i prošlosti?

- Služio sam vojsku u pontonjeriji 1958 – 59 u Čapljini. Nisam kao drugi regruti koristio slobodan izlaz da zaglavim u kafanu, već sam široko obilazio celu okolnu oblast - Mogorjelo, Kravice, Baćinska jezera, ali i Klepce i Prebilovce pa sve do crkve u Stocu. Posle sam se nekoliko godina bavio podvodnim ribolovom u Hutovom blatu. Uvek sam proživljavao na izvoru sve užase koji su se tu događali.


Hram Hristovog Groba u Jerusalimu. Ostale fotografije koje ilustruju ovaj intervju odnose se na idejni projekat hrama u Prebilovcima čiji je izgled inspirisan jerusalimskim hramom

- Kako je došlo do toga da preuzmete obavezu da radite idejni projekat spomen-kosturnice u Prebilovcima i, s obzirom da smo na početku razgovora, bilo bi dobro da Vas pitamo šta je bilo odlučujuće da se posvetite crkvenoj arhiktekturi i izrastete u jednog od vodećih arhitekata crkvene arhiktekture kod Srba?

- Do preuzimanja obaveze zaista je bio dug put koji je počeo može se reći i pre mog rođenja. Moj deda, Milan Tabaković 1860-1946) inače diplomirani arhitekta projektovao je crkvu na stratištu Srba iz Bosne i Hercegovine u Aradskoj tvrđavi.
     Rođen sam u Beogradu, uz obalu Save 1931. godine. Naša kuća u Senjačkoj ulici neposredno gleda na obalu kod današnjeg Sajma i na železnički most. Novembra 1944. godine sa nepunih četrnaest godina video sam iz neposredne blizine gomile leševa iz Jasenovca koji su se nahvatali kao bela pena uz rešetke poluporušenog železničkog mosta, i video sam neke ljude sa čakljama i maskama na licu kako proturaju leševe. Dizao se nemušti kosmički smrad koji su mogli da osete ljudi i na Terazijama.
     Istovremeno na samo nekoliko stotina metara od naše kuće komunisti su uporedo vršili masovne egzekucije koje su se jasno čule. Neverovatno je da su neki ljudi, sleđeni u strahu koji je prožimao do kostiju nisu ništa primećivali. Bilo je to opšte unurašnje stanje svesti da se suoči sa onim što je neprijatno. Moj otac je tako nokautirao jednog svog ispisnika jer je pitao „a gde to piše da postoji Aušvic?“ Međutim, ja sam već bio dovoljno odrastao da te događaje primećujem i shvatim a da mi se svi ti užasni događaji duboko urežu u ceo život. Bio sam u velikoj nemoćnoj muci „šta da se preduzme šta da se učini“ koja traje godinama i danas.
     Prebrodivši nekako u sebi taj prvi talas unutrašnjeg otpora i gnušanja u tom terorističkom haosu počev od 1941. uspevao sam nekako da pronađem slobodne pukotine i da se provučem i prikrijem u svom razvoju, iako sam oko 70 puta bio privođen, hapšen, premlaćivan, itd. Bio samo aktivan sportista i kao takakav proputovao celu Jugoslaviju. Bavio sam se radioamaterstvom, astronomijom, biologijom, muzikom i naročito matematikom. Obišao sam u svom ranom razvoju mnoge naše manastire. 1956. za svoj diplomski rad, da bih se prikrio zvanično sam projektovao koncertnu salu, dok je to ustvari bila saborna crkva, čiju sam akustiku postavio na osnovu matematičke teorije skupova a ne na teologiji. Ipak sam se posle uspešne odbrane morao da krijem- da ne budem uhapšen, a dvojica profesora koju su mi dali desetku prevremeno su penzionisani (Dimitrije Leko i Stanko Kliska)

- Projektovali ste mnoge pravoslavne hramove, crkvene domove, kuće, spomenike... Možete li izdvojiti neke od Vaših projekata?

- Dakle, projektovao sam hramove od samog početka, ali se ti moji projekti nisu mogli da grade iz poznatih razloga. Bio sam prinuđen da radim ono što se tražilo, a to su bili javni konkursi za partizanske soc-realističke spomenike. Na oko 20 konkursa na kojima sam učestvovao nisam dobio ništa, ali sam bio primećen kao vešt modelar od Bogdana Bogdanovića za koga sam izradio makete mnogih spomenika, među njima i spomenik za Jasenovac. Za to sam jedino bio plaćen sa ruke na ruku i tako preživeo gluvo doba. Više puta nije pominjano ni moje ime kao saradnika, jer se oštro nisam slagao sa njihovom ideologijom tako da se ta saradnja ugasila. Ipak, sa distace vremena može danas da se kaže da je Bogdan Bodanović razbio dogmu soc-realizma posle spomenika u Jajincima (1958) što se smatralo „naprednim u to vreme“ i da Bogdanovi spomenici najbolje obeležavaju epohu komunizma, međutim, ta dela nisu ni muzej ni crkva.
     Tako sam u početku još šezdesetih godina projektovao groblja. Sa svojim projektom „Tafepolis“ uguravši se u neke modne pokrete obišao sam sa izložbama i predavanjima na četiti jezika Zemlju i inostranstvo. Pod uticajem ruskog filosova i matematičara Nikolaja Fjodorova koji je postavio problem; da kada bude sveopšte vaskrsenje svih mrtvih da neće više biti mesta na zemaljskoj kugli, pa će morati vaskrsli da se raseljavaju po Vaseljeni. Fjodorov je tako, kao matematičar, postavio prve osnove ruske kosmonautike, a ja sam pokušao da taj problem praktično rešim ovde na Zemlji. O tome sam snimio i film „Posle kristalne kugle“ koji je 1974, godine na internacionalnom festivalu naučnog filma u Zapadnom Berlinu dobio srebrnu nagradu. Čak i prvo što sam u crkvenoj arhitekturi gradio bio je nadgrobni spomenik ava Justinu (Popović) u manastiru Ćelije.
     U tom dugom vremenskom periodu menjale su se postepeno i političke prilike pa pored napuštanja soc-realizma čak i među partizanima je najzad došlo do svesti da nad jamama treba razbiti beton. Iskoristio sam prvi takav još ivek „partizanski“ konkurs da pokušam da razbijem do tada nepriskosnovenu komunističku idelogiju. Naime, SUBNOR Gospić, raspisao je opštejugoslovenski konkrs za „skulptorsko“ rešenje za nevine žrtve gubilišta Jadovno. Ja se napravim nevešt, pa ne izvajam skulpturu od gline, kako se tražilo, već sam projektovao malu crkvicu od kamena pokrivenu kamenim pločama. Međutim, ipak sam uspeo da napravim razdor u zgranutom žiriju. Pojavili su se oni koji su bili za crkvicu, pa preplašena i posvađana komisija više od godinu dana nije donela nikakvu odluku. Pročitao sam zakon o konkursima gde je pisalo: Ako žiri ne donese u naznačenom roku odluku, onda svi učesnici dobijaju nagradu u visini prve nagrade, pa sam tužio SUBNOR nadležnom sudu. Da mi nebi platili, SUBNOR izabere novu poslušnu komisiju koja je na brzinu podelila predviđene nagrade, ali se ipak ništa nije gradilo.
     U međuvremenu otac Atanasije Jeftić objavio je taj moj neprihvaćen projekt crkvice za Jadovno u knjizi „Od Kosova do Jadovna“ (Beograd 1987. VΙΙ izdanja) i „Velikomučenički Jasenovac“ (Valjevo Beograd 1990.) sa projektom i crkvice na Ratnom ostrvu gde je bilo veliko groblje gde je još Toma Maksimović sahranjivao doplutale žrtve iz Jasenovca i Novog Sada a i usputne koje su pobili komunisti. Tako je problem pukao bar u nekoj užoj javnosti. Tada sam se sukobio sa pokojnim Milanom Bulajićem o mogućnosti postojanja groblja na Ratnom ostrvu gde je bila burna zvanična diskusija u gradskoj skupštini Beograda januara 1991. godine.
     Još godinu dana ranije predao sam prerađen i proširen projekt crkvice iz Jadovna za crkvicu u Prebilovcima i imao pred Odborom nekoliko neuspelih odbrana svog projekta. Međutim, moj opet skromni idejni projekt nije usvojen.
     Tada je na žalost usvojena po meni konkurentna neodgovarajuća prevelika arhitektonski nedorečena i gruba betonska crkva sa velikim sarkofagom u kripti u kome su pohranjene izvađene kosti iz svih zabetoniranih jama koje je osvetio Njegova Svetost Patrijarh Pavle. Crkva je dočekala novi rat i bila je ozidana do venca.
     Poznate su nam zatim eksplozije nama neobjašnjive mržnje srazmerne količinom eksploziva sa dodatnim avionskim bombama kojima je postojeća Crkva sa sarkofagom dignuta u vazduh tako da je od mase betona ostao samo dubok krater.

- Inicijativa za izradu projekta stigla je iz SND Prebilovci još na Blagovjesti 2008. Relativno brzo kao stvaralac došli ste do konačnog rješenja. Možete li nam reći kako izgleda traženje te ideje i kako ste konačno do nje došli?

- Tek posle tih ekstremnih događaja nastupio je preokret, pa sam opet pozvan da učestvujem u operaciji za koju mislim da je najbolji opšti diplomatski naziv: „Uređenje kratera“.
     Tačno je da sam ne brzo, nego odmah došao do rešenja. Međutim, to rešenje zbog predhodno iznetog već je bilo pripremljeno, sazrevalo je desetinama godina. U međuvremenu protekli su mnogi široki tokovi; projektovao sam i izgradio stotinu crkava sa manje i više uspeha što velikih ili manjih, sin Sava mi je stasao u odgovornog arhitektu koji je potpuno savladao najsavremenija tehnička dostignuća, a na mene su uticali i neki sitni tihi okolni događaji. Na primer: boraveći nekoliko godina u baraci na gradilištu u Podgorici ispisivao sam kaligrafski spomenice hodočasnika sa Hristovog groba u Jerusalimu. Mnoge hodočasnike-naučnike sam lično intimno poznavao kao pokojnog Dimitrija Bogdanovića, akademika pa i jeromonaha Dr Jovana (Ćulibrka) neračunajući svoje brojne prijatelje. Tu su bile i najnovije bezbrojne slike sa interneta, tako da sam se informisao kao da sam i sam lično „hodao“ Jerusalimom gde nažalost nisam bio. Kao sažetak duhovnog značaja Svete Zemlje pomenimo samo kako je svoje hodočašće doživeo Dučić: Došavši do crkve Groba Gospodnjeg, Dučić piše ovako:
     „Što u ovoj crkvi Groba Hristovog zadivljuje, to nije njena arhitektura ni ornamentika, nego atmosfera kojoj ništa na zemlji nije ravno. Pred ovim grobom su stoleća za stolećem padale čelom na mramornu ploču Hristova groba vojske hadžija i krstonosaca. I verovali u hrišćansku istinu samo zato što je taj grob bio prazan! Od svih čudesa Hristovih, vaskrsenje je najveće.“
     Crkva Hristovog groba je ustvari „kenotaf“, to jest grob bez pokojnika, (prazan grob) a i prebilovački Krater pošto su kosti skoro sve rasturene je uglavnom kenotaf. Dakle, kenotaf kao rešenje je jedino moguće ako se veruje u Vaskrsenje pa je to za stuaciju u Prebilovcima i jedino pravo moguće rešenje.
     Srećom ja sam učio veronauku kao osnovac još pre Drugog svetskog rata a i na fakultetu kod prof Deroka čija karta o putešestvijama Svetog Save mi je bila duboko urezana. Sam sam posebno još šezdesetih godina sastavio rekonstrukciju „Savske Tablice“ koje su izvođene dramski u zemlji i inostranstvu kada sam se detaljno upoznao šta je sve Sveti Sava začeo u Svetoj Zemlji kao centru Hrišćanstva.

- Srećna je okolnost da možemo voditi ovaj razgovor i da Prebilovčane, preko matičnog sajta Prebilovaca, možete bliže upoznati sa osnovnom idejom projekta- u teološkom i arhitetktonskom odnosno umjetničkom smislu. Riječ o specifičnom hramu, koji je i vječno boravište zemnih ostataka stradalnika iz 1941.

- Danas je vrlo aktuelno da treba da uđemo u Evropu što je vrlo razumno, a centar te zajednice je Štrasburg, kao što je za NATO-a Brisel, Hrišćanska vaseljena, pak ima svoj centar u Jerusalimu (a u prvom redu na svakom Svetom mestu su pravoslavni) gde svojom rukom Jerusalimski pravoslavni patrijarh vadi iz Hristovog groba Blagodatni oganj.
     Prebilovčane a i Srbe uopšte treba pre svega utvrditi u veri u Vaskrsenje.
     Može da se smatra da je ovaj mali novoprojektovani hram crkve Vaskrsenja u Prebilovcima metoh velikog matičnog hrama Vaskrsenja u Jerusalimu koji je podigao car Konstantin. Odnosno, hram Hristovog groba u Jerusalimu je slikostojitelj hrama u Prebilovcima. Uskoro je i proslava Milanskog Edikta. Prebilovački hram-metoh nije svakako bukvalna kopija Jerusalimskog hrama, ali sadrži njegov duh ili atmosferu koju pominje Dučić. U njemu može da se doživi ceo veliki hod hodočašđa, njegov sklad i sve ostale činioce, iako njegova arhitektura nije ovde najvažnija već je to kako je uočio i Jovan Dučić prazan krater. Grubo rečeno; on može da se shvati kao poligon za buduće hadžije.
     Dučić je u svom hodočašću ushićen time koliku snagu ima jedan prazan grob vaskrslog Hrista, a toliku će imati snagu i prazan krater Prebilovčana. Prebilovčani kao i svi Srbi na okupu treba da osnaže svoju tvrdu veru da je i danas Vaskrsenje moguće. Dakle, kolio god bude moguće pokupićemo rasute kosti i dečje zube utopljene u komade betona, ali moramo da kažemo svetu da izgubljene rasute kosti nisu nestale u ponoru zaborava, da im ne pomaže nikakvo „sećanje“, već samo Vaskrsenje!

- Pretpostavljamo da ste osnovu idejnu predstavili crkvenim velikodostojnicima i da ste ih konsultovali u pripremi izrade idejnog projekta. Kakvo je njihovo reagovanje a posebno nas iteresuje stav i mišljenje nadležnog zahumsko- hercegovačkog episkopa Grigorija?

- Savakako, istina je da sam dobio blagoslov preosvećenog vladike Grigorija i predao mu prvu incijalnu idejnu skicu u samom početku rada. Obojica smatramo da se uzajamno vrlo uvažavamo, ali kao što rekoh moja ideja razvijala se desetinama godina pa fizički vladika nije ni mogao da mi da incijativu, jer je mnogo mlađi od mene i nismo se ni jednom rečju konsustvovali pre toga. Međutim, njegov predhodnik, danas umirovljeni vladika Atanasije je objavio svojevremeno prvi moje sveukupne incijalne ideje i projekte, a da me u tome takođe nije ništa predhodno nije pitao. Nije ni trebalo. Dobre ideje ako su dobre, same se od sebe podrazumevaju. U nas pravoslavnih stvari se događaju čudom. Čudo je prisutno i duhovni ljudi ga prirodno žive i prepoznaju. Sa druge strane ne smatram da je ideja, ako je ona prava baš samo moja svojina, moje autorsko pravo, ona se dogodila i sad u tom poduhvatu nije važno ko je ko, svi želimo isto.

- Prebilovci su većim djelom i danas u ruševinama. Prebilovčani i Srbi iz susjednih naselja su raseljeni po svijetu, ali imaju žarku želju da se ova svetinja obnovi a oni vrate na rodno ognjište. Kakva je Vaša poruka Prebilovčanima i Srbima čijim je umorenim precima posvećen hram koji ste vi projektovali?

- Ako je čovek izmislio boga „naučno“ posmatrano bi bilo zakonski da grad, odnosno njegove ustanove kao što je urbanistički zavod postavljaju građevinske uslove za gradnju crkve. Međutim, ako je Bog stvorio čoveka, onda ćemo stvaralački prvo sagraditi, odnosno obnoviti Crkvu, pa ćemo onda znati kakav će izgledati grad. Dakle, ako će biti crkve Vaskrsenja, biće opet i živog mesta Prebilovaca.
     Posmatrao bih uporedo neke naše nove događaje.
     Pogrešno shvatajući Njegoša prvenstveno kao pesnika pa tek onda kao srpskog pravoslavnog vladiku, uprkos protivljenju naše celokupne javnosti Crnogorci su porušili skromnu Lovđensku kapelu i podigli skupoceni granitni paganski mauzolej.
     Nažalost zato je danas Lovćen ostao pust.
     Blagoslovom i incijativom vladike Atanasija projektovao sam na Crkvini zadužbinu Jovana Dučića crkvu „kao onu na Kosovu“. Crkvina je već skoro deset godina izgrađena, i na njoj se odjednom može videti i po nekoliko autobusa. Sve ono što se nekada pelo na Lovćen danas se penje na Crkvinu.
     Isto se može dogoditi i sa Jasenovcem, da svi oni koji bi išli i trebali da mu idu na hodočašće, ako izgradimo „Krater“ u Prebilovcima dolaze tada njemu na hodočašće, u „Jad Vašam“ na srpski način.


----
Razgovarao: Aco Dragićević
Objavljeno, 17. januara 2010. godine

joomla template gratuitjoomla free templates
2021  Prebilovci  globbers joomla template