Славица и Гигуша*
|
Лијево од главног улаза у православно гробље у селу налази се породична гробница браће Милана-Беге и Жарка Булута, синова Љубанових. Споменик је надвисио околне у најцрњем сјају али и овјековјеченој љубави записаној у камену. |
Мојој баби Анђи, тетки Јованки-Јоки, свим женама које су омркле у рату, а освануле забрађене црним јашмаком. Или им је име записано у камену. И времену
Гробље к'о гробље рекло би се. Обично, сеоско. Ту камен, ту бусен. Понеки цвет. Догорела свећа. Надгробни споменици већи, мањи, бели, црни...
И тишина.
Скоро да се чује како пада скоро невидљиви листак са стољетног чемпреса.
Ходимо побожно!
Коме ходимо?
Тешко да има икога ко овдје нема некога -записаног у камену. И у времену.
Умирали су два пута; 1941. и 1992.
Гробље пребиловачко
Одмах од улаза, лијево надвисио околне у најцрњем сјају -споменик. Злати га прва источна зрака. Он потврђује причу о СлавициМишка.
Била католкиња, часна сестра у Загребу. За љубав кршног краљевог жандарма, Херцеговца, Србина Жарка замијенила све на овом свијету. Судбина је затекла у селу о покољу жена, стараца и нејачи о Илијиндану 1941.
Подијелила је страшну судбину Пребиловки, иако их, као млада, још није била честито ни упознала.
Нудили јој да се жива и здрава врати својима.
Она одбила с' презиром злу силу и намеру ђаволску. Мучили је незамисливо.
Ах да, споменик?
У средини постарији али још наочит кум Жарко. Са десне му стране отмена, прелијепа, госпосна, друкчија какву наш народ ни на слици није виђао. Славица Мишка. Прва супруга Жаркова. Лијево, стамена к'о стијена, сељанка у црнини коју није скидала; за оцем, браћом, супругом, сином- за свима. Моја кума Сава Гигуша (Сава Булут- Гига). Друга Жаркова супруга. Презимена Гига у Клепцима нема од тог злокобног љета.
Подигла Гигуша овај споменик- брану забораву, без трунке сујете, љубоморе, мржње...
Како даље, кад пред њима, све су ријечи само клекле! Не знајући шта би рекле.
* Из необјављене збирке, Приче из дјетињства,учитељице Сене Шијак - Марковић.
24. Март 2017. године
