Родословље
Драгићевићи-Екмечићи из Пребиловаца у Србиjи
Мало jе писаних трагова о томе како су и када су на разгранатом породичном стаблу Драгићевића почели избиjати нови прутови. Међу посљедњим ново презиме су усвоjили Екмечићи и Брњашићи. Брњашићи коjи су одселили у Воjводину (Руско Село) вратили су се прађедовском презимену - Драгићевић. Они коjи су остали у Пребиловцима остали су Брњашићи. Брњашића данас у Пребиловцима нема. Живе у Клепцима,Чапљини, Требињу те у Србиjи (Краљево) и Црноj Гори (Подгорица). Укупно 6 фамилија. Тешко jе ишло са прихватањем новог презимена. Слично, као код Брњашића, било jе и код Екмечића. Први Екмечић коjи се отиснуо из родног краjа, вратио се изворном презимену.
Вриjедило би истражити старосjедиоце Драгићевиће у Пребиловцима и како су се од Драгићевића рађала нова презимена. Крупан допринос у том правцу jе "Родослов Екмечића" из коjег љубазношћу аутора можемо на завичаjном саjту заокружити причу о Драгићевићима- Екмечићима у Србиjи.
У XVII виjеку Ристан Драгићевић радио jе у Мостару код неког газде пекара, на производњи и продаји хљеба и сомуна. Било jе то у вриjеме када су овим просторима Балкана владали Турци Османлиjе. Како се на турском за хљеб каже екмек, доби Ристо надимак Екмек а дjецу му прозваше екмечићи. И тако некако настаде презиме Екмечић.
Зачетник приче о овоj грани Драгићевића- односно Екмечића jе Илија (Ђуре) Драгићевић-Екмечић (1832 - 29 јануара 1906. године). Био је најмлађи, пети син и најмлађе шесто диjете Ђуре (Ристe) Драгићевића -Екмечића. Из Пребиловаца jе отишао као чобанче а вратио им се као успjешан трговац. Био jе ожењен са Јеленом- Леном која је била ћерка Армаша, познате историјске личности из Првог и Другог српског устанка и мајке Гркиње. Са Jеленом-Леном Илиjа jе имао сина Михаила и ћерке Милицу, Даринку и Мару.
Животни пут Илије (Ђуре) Екмечића- Драгићевића
Од чобанчета до успешног трговца
(Фрагмет из необjављеног рукописа)
Нешто своjом вољом али и више игром судбине Илију Драгићевића- Екмечића животни пут ће одвести далеко од родних Пребиловаца али ће Пребиловци бити стално у његовом срцу и мислима. Он се сасвим изненада као млад момак, помало авантуристички, отиснуо у свет након једног сукоба са браћом приликом изгона стоке на планину. Тај догађај, који је у принципу био безазлен на Илиjу и његов даљи бурни живот пресудно jе утицао.
Пребиловчани су сваке године, као уосталом и сви становници овог дела Херцеговине о православном празнику Светог Цара Константина и Царице Јелене, који пада 3. јуна, вршили изгон стоке у планину Варду између Мостара и Коњица, где су постојале планинске куће-катуни. Стока је тамо остајала и чувана све до Мале Госпојине, односно до пред крај месеца септембра, када се враћала назад. Приликом једног таквог изгона стоке на Варду Илији се догоди штета, тако што му на месту званом Лучица испод Козјих стијена упадне у бунар велики јарац и удави се. Остала браћа се због тога на њега расрде, нападну га и добро истуку због причињене штете. Испребијани Илија се јако наљути на браћу и одвоји се од њих, чврсто решен да даље у животу иде искључиво својим путем. Терајући стоку кроз Мостар, браћа последњи пут тада видеше Илију како седи на неком ћепенику и позваше га да пође са њима, извињавајући му се што су га тукли. "Идите ви, ја ћу доћи за вама касније" одговори им Илија. То је био задњи, заједнички, сусрет браће са Илијом. Илија се као веома бистар и промућуран момак после одређеног времена обрео у Вишеграду, где се задржао извесно време а касније се коначно скрасио у Горњем Милановцу, где је постао познати богати трговац, угледан и цењен човек. Пошто је Горњи Милановац као потпуно нови град основан тек 1852. године, као ново средиште Рудничке нахије, односно касније Рудничког округа уместо суседне Бруснице, он је био уједно и привлачно место за насељавање, па га је Илија одабрао за своје коначно одредиште. Међутим тачна Илијина путања од дефинитивног растанка са браћом у Мостару до доласка у Горњи Милановац, као и његова успутна задржавања и ко му је у томе помогао и колико је то временски трајало, остала је, нажалост, неразјашњена. Иначе је у то смутно турско време било веома ризично путовати тим крајевима а мало је вероватно да је то могао да уради сам.
Илиjина женидба са богатом девојком
Јелена Лена Драгићевић (1844), супруга Илије Драгићевића
Највероватније се уз нечију помоћ прикључио неком каравану кириџија, који су после напорног пута коначили и одмарали се у успутним хановима а након тога настављали пут даље. Према усменом предању у Пребиловцима, Илија је прво био слуга у некој опанчарској радњи где је прво изучио опанчарски занат и једно време се бавио тим занатом. После извесног времена почео је да се бави са трговином живом стоком и ускоро се ожени са Јеленом, коју су звали Лена или Ленка. Она је била ћерка трговца, богаташа и политичара из Тимочке Крајине Анастаса Икономова-Армаша, утицајног актера у бурним догађајима за време Првог и Другог српског устанка а и касније. Jеленина маjка jе била, такође, Гркиња, родом из Атине.
Илија се као трговац брзо обогатио. Да ли се обогатио само од трговине или можда и од мираза, којег му је донела жена Лена, није познато. Највероватније и од једног и од другог.
На основу података из књиге "Државни попис 1862/63 године, општина Горњи Милановац" коју је приредила Ана Столић а издао Музеј Рудничко-Таковског краја - на страни 20, под редним бројем 148 (Наслов изворног документа: "Окружије Рудничко, Варош Горњи Милановац") стоји :
"Илија Драгићевић, трговац, стар 30 година, жена Лена 18 година.
Имање: 1 кућни празан плац -свега 20 дук. цес.
Месечни приход од трговине 15 т.
По имању спада у I класу, по приходу у III класу".
По методологији тадашњег пописа порески обвезници су били подељени у 6 класа, стим што је постојала и нулта класа као и седма класа у коју су спадали најбогатији људи у тадашњој Србији. Иначе је попис града Горњег Милановца завршен 13. маjа1862. године. Након тога је попис изненада прекинут због кризе која је избила између Србије и Турске након познатих крвавих догађаја на Чукур-чесми у Београду, тако да су села пописана тек 1863. године.
Контакти са утицаjним људима Србиjе
Делегациjа Горњег Милановца у Нишу 16. новембра 1898. године приликом предаjе захтева влади да Горњи Милановац остане седиште Рудничког округа. Са ове фотографиjе на коjоj се, наjвероватниjе, налази и Илиjа (Ђуре) Драгићевић препозната су само два лика.
Веома је интересантна прича о Ленином доласку у Горњи Милановац и њеној удаји за Илију. Женидбом ће се Илија, дојучерашњи чобанин из Пребиловаца, родбински повезати са веома утицајним људима из непосредног окружења самог Кнеза Милоша Обреновића, односно са његовим најоданијим пријатељима и саборцима, а преко њих и са тадашњом у Србији владајућом династијом Обреновић. Наиме, мајци Илијине супруге Јелене-Лене, која је била Гркиња из Атине, Турци су, наочиглед ње и њене мајке тј. Ленине баке поклали сву браћу, а њу Ленину мајку, као девојчицу одвели у пашин харем, јер је била изванредне лепоте. То се догодило за време устанка грчког народа против турског ропства који је трајао од 1821-1830. године. Паша се са харемом у међувремену премешта на нову дужност у град Ески-Загри, а то је данашња Стара Загора у Бугарској. Млада Гркиња, хришћанка, и поред мучења није хтела да прими муслиманску веру. Чувши за ову лепу Гркињу, код паше долази угледни богати трговац и политичар, родом из Ески-Загре Анастас Икономов-Армаш, будући Илијин таст, и тражи да је откупи из харема али му је паша не даје. На упорно, више пута поновљено, тражење паша му је ипак даје, али уз услов да мора са њом да се ожени. Армаш нато пристаде и ожени се са Гркињом, иако је она била од њега млађа скоро 40 година. Након женидбе Армаш се пресељава у Кладово а затим у Неготин, где је живот проводио у раскоши и богатству. У браку са Гркињом добио је две ћерке Василију рођену 1834. године и Јелену-Лену, будућу Илијину супругу, рођену 1844. године и једног сина. Армаш је био пријатељ и човек од највећег поверења Кнеза Милоша Обреновића, па га он поставља за надзорника свих својих многобројних имања и добара у Тимочкој Крајини, Влашкој и на Дунаву. Он је био веома утицајан а имао је контакте и везе на свим странама. Учествовао је као добровољац у Првом српском устанку заједно са Хајдук Вељком Петровићем а био је и побратим Хајдук Вељка. Када је Кнез Милош абдицирао и напустио Србију 1. јуна 1839. године, и отишао у изгнанство на своје имање Херешт у Влашкој, Армаш, који се одраније старао о овом имању, купује и за себе посед непосредно поред имања Кнеза Милоша. У Херешт код Кнеза Милоша 1855. године долази и Милован Пејчиновић, будући Илијин пашеног, рођен 1820. године у Брусници у Рудничкој нахији, који је и раније био на служби код њега. Пејчиновић тада упознаје старију Армашову ћерку Василију и са њом се жени. Пејчиновић се враћа у Србију заједно са Кнезом Милошем 1859. године, а од 12. априла 1860. године постаје помоћник Начелства Округа Рудничког у Горњем Милановцу. Краљ Милан Обреновић је Пејчиновића, као човека који је уживао велико поверење династије Обреновић поставио 1. новембра 1872. године за управитеља књажева двора. У међувремену Армаш умире а његова жена Гркиња се преудаје јер је била од њега много млађа. Василија, Пејчиновићева супруга, након тога доводи своју сестру Јелену-Лену код себе у Горњи Милановац, где она упознаје трговца Илију Драгићевића-Екмечића, наочитог, кршног момка, и удаје се за њега. У браку са супругом Леном Илија је добио сина Михаила и ћерке Милицу, Даринку и Мару.
Илиjин повратак у Пребиловце
Много година касније, мучен носталгијом Илија изненада дође у Пребиловце, односно у пребиловачки засеок Грлић, да коначно после дуго времена и после свега опет види своје најближе. Обучен у богато одело а долазећи после толико година нико га није препознао. Иначе од тренутка његовог растанка са браћом у Мостару, о њему више није било никаквог гласа и сви су га већ били прежалили. Прва његова реакција пре представљања ко је, била је та што је у дворишту испред чардака ударао штапом у један камен, вртећи главом и питајући: "Оклен овај камен ође када га ту раније није било?" Сви су га зачуђено гледали и гласно се међусобно у чуду чудили: "Ко је сада овај чојек? Шта ође тражи? Куд се запутио и шта ово прича, да није полудио?" Нато је Анђа, рођена Андрић, жена Илијиног најстаријег брата Лазара рекла: "Богами је овај чојек рођен ође, чим пита за овај камен". Његова браћа Лазар, Ристо и Сава нису више били у животу. Жив је био само његов брат Павле и сестра Мара која је била удата за Миху Булута у Пребиловце. Чардак је био препун сироте деце и удовица. Дакле општа беда, јад и чемер. Сусрет Илије са својима после толиког времена био је веома дирљив, помешан са неверицом, сузама, тугом и радошћу. Разочаран, видевши тешку беду својих најближих, Илија је прво предложио својима да им свима купи имање и да их све комплетно пресели у Србију. Када то није успео, затражи од снаја да му дају неког од братића или више њих да их води са собом у Србију, да их школује и изведе на пут. Снаје нато углас узвратише: "Не Илија брате забога, ми своју ђецу недамо од себе". То је био уједно и Илијин последњи боравак и виђење са својим у Пребиловцима. Тако је нажалост пропала јединствена прилика да се ако не сви онда бар неко још реши тегобног живота у кршевитој и пасивној Херцеговини. Неприхватање Илијиног предлога о колективном пресељењу у Србију показаће се кобним због каснијих трагичних догађаја који ће наступити у Пребиловцима у августу 1941 године, када ће пребиловачки Срби бити изложени од стране усташа комшија из суседних села, Хрвата и муслимана, геноцидном, планском и колективном истребљењу.
Црква свете Тројице у Горњем Милановцу, задужбина је кнеза Милоша Обреновића. Кнез је градњу почео 1860. године. Послије кнежеве смрти цркву је, са издашном помоћи народа, завршио кнежев син и насљедник на престолу кнез Михајло Обреновић. У цркви се налази спомен плоча о великим добротворима који су помогли њену изградњу. Међу њима је и троје Драгићевића. Родоначелник Драгићевића из Пребиловаца у Србији трговац Илија, његова супруга Лена и син Михајло који је у вријеме изградње цркве у Горњем Милановцу био директор банке у Београду.
Илиjа у делегациjи коjа jе посjетила Владу Србиjе
Листајући књигу "Стари Милановац", од групе аутора, треће допуњено издање, a коју је издала СО Горњи Милановац и Музеј Рудничко-Таковског краја 2003. године, на страни 45 налазимо име Илије Драгићевића као једног од преко 100 угледних људи Горњег Милановца и Таковског краја, који су 10. августа 1900. године потписали петицију Влади Краљевине Србије, са захтевом да се седиште Рудничког округа у старим границама, из Чачка поново врати у Горњи Милановац где је и постојало од оснивања Горњег Милановца, односно Деспотовице како се он у почетку звао. Ова упорна борба Милановчана за повраћај округа је трајала прилично дуго, јер је пре тога бројна делегација угледних грађана Горњег Милановца у којој је био и Илија (Ђуре) Драгићевић-Екмечић, са истим задатком била примљена дана 16. новембра 1898. године у Влади Србије, која се тада налазила у Нишу, где је предала петицију и лично образложила своје захтеве. Тада су се сви чланови делегације и фотографисали. Нажалост на тој фотографији која се налази на 24 страни књиге, а на којој је сигурно и Илија, идентификована су само двојица угледних Милановчана и то трговац Мијајило Обреновић и протојереј Тадија Костић који је био књижевник и уредник листа "Таково" из Горњег Милановца. Ова борба Милановчана је ипак уродила плодом, јер је напокон тек 1902. године средиште Рудничког округа из Чачка поново враћено у Горњи Милановац. Илија (Ђуре) Драгићевић-Екмечић и његови потомци су у Србији задржали пређашње заједничко средњовековно презиме Драгићевић, тј. нису прихватили презиме Екмечић које је настало касније од Драгићевића а које је само један огранак Драгићевића. Потомци Драгићевића у Београду су сахрањени у породичној гробници бр. 2 на Новом гробљу у Београду, Рузвелтова 50, III ред , парцела бр. 4.
Михаило Драгићевић постаjе познати банкар
Некадашње чобанче из Херцеговине Илиjа Драгићевић коjи се веома лепо снашао у Србиjи посвећуjе велику пажњу школовању деце. У родном граду његов син Михаило завршава основну школу, гимназију у Крагујевцу а Правни факултет у Београду, где остаjе након завршетка студиjа.
____________________
Од 1904. године Михаило jе био директор Прометне Банке у Београду, коју је од малог новчаног завода подигао до једне од првих београдских банака у то време. Био први председник Удружења Банака од 1922. до 1924. године и подпредседник Индустријске коморе.(Видети: "Народна Енциклопедија српско-хрватска -словеначка", професор Станоје Станојевић, свеска 6, страна 628, издана 16 новембра 1925. године, Издавач: Библиографски Завод Д. Д. Загреб, Гундулићева 29)
Био је резеревни артиљеријски мајор са солунског фронта а касније директор Прометне Банке у Београду, веома угледан, утицајан и имућан човек. Поседовао је бројне некретнине, између осталог велику кућу у Београдској улици бр. 29, као и вилу и хектар плаца на Дедињу. Mихаило је био непосредан, срдачан, частан и како то Херцеговци у свом завичајном жаргону кажу љубокрван човек. Одржавао је живу везу са родним крајем и помагао је свим својим рођацима Екмечићима из Пребиловаца, ако би му се обратили за било какву помоћ. Између осталог стално се дописивао са рођеним братом од стрица Ристом (Ристе) Екмечићем и на његову молбу је уписао на Краљевску Војну Академију у Београду, примио у почетку на становање и материјално помагао Ристиног сестрића, сина Ристине сестре Божице, Јову (Илије) Зеленковића, који је Академију успешно завршио и био касније високи краљевски официр. Други светски рат га је затекао у чину мајора. Лазару (Ђуре) Екмечићу, солунском добровољцу (иначе Лазарев отац Ђуро и Михаило су деца од два рођена брата, или како то у Херцеговини кажу први рођаци) је под хитно испословао добровољачко уверење дана 3. фебруара 1922. године и заједно се са њим провозао у аутомобилу кроз београдску чаршију, иако је Лазар био обучен у просто сељачко одело. По Лазаревој причи њима су се успут клањали пролазници и у знак поздрава скидали шешире -цилиндере. Успут Михаило jе савjетовао Лазара да се сви преселе у Србију јер се у Херцеговини тешко живи и позвао га да буде његов гост у стану у Београдској улици бр. 29. Mирко (Васе) Екмечић који је у Београду служио војни рок у Краљевој гарди, био је стални гост у кући Драгићевића, када је добијао дозволу за излазак у град. После Mихаилове смрти те везе са старим крајем почињу, нажалост, полако да се гасе, да би касније потпуно престале.
"Политика" о Михаилу Драгићевићу"
Човек светла образа, ведра чела и прав као бор"
Михаило Драгићевић је умро млад, у 55 години живота. Беjаше то 7. фебруара 1927. године. Величанствено је сахрањен дан касниjе на Новом гробљу у Београду. Истог дана "Политика" доноси опширну биографиjу Михаила Драгићевиња, описуjе, готово до у детаље, његову болест и сахрану. У улози педантног хроничара лист доноси опширну биографиjу Михаила Драгићевића и региструjе све функциjе коjе jе обављао. "Са пок. М. Драгићевићем нестаје једне крупне личности предратног и поратног привредног живота", пише "Политика" и додаjе да jе Драгићевић рођен у Горњем Милановцу 22. фебруара 1872. године, да је у месту рођења завршио основну школу и три разреда гимназије. Матурирао је у Крагујевцу а потом на Београдској Великој школи завршио jе правни факултет.
Лист упознаjе читаоце са кариjером Михаила Драгићевића коjу jе започео jош као ђак: "Првих година овога века прешао је у Прометну Банку, која је у то време преживљавала тешку и судбоносну кризу. Благодарећи његовој заузимљивости и вредноћи Банка је не само ослобођена неприлика у којима се налазила, него је постала један од најбоље уређених и најнапреднијих новчаних завода Србије. Ту у Прометној Банци, као директор, пок. Драгићевић је показао све своје велике способности даровитог организатора, паметног економисте и ваљаног човека. Неуморан у раду он је стизао свуда међу првима. Његово интересовање и вредноћа прелазили су широко и далеко уске оквире рада једног директора банке. Био је на челу свих привредних покрета, у већини случајева као покретач, а често пута и као сарадник.
Михаило Драгићевић активно је сарађивао у свим јавним и патриотским друштвима. У предратној Народној одбрани припадао је ономе колу њених радника који су прожети несаломивом вером у народ и будућност, поклањали њеним циљевима своју налепшу и најплеменитију енергију.
За време ратова, нарочито за време окупације пок. Драгићевић је радио без престанка у иностранству, у Француској. Тамо је као члан Управе Индустријске коморе еоградске био један од највреднијих поборника за стварање присних односа између југословенског народа и његових великих ратних савезника и пријатеља.
После ослобођења и уједињења, као јавни радник и привредник није изостао ни из једног догађаја, показујући свуда и за све неограничено интересовање и заузимање. Опет као некада учествује у Народној одбрани, Индустријској комори и осталим установама, помажући сваку здраву и родољубиву акцију". "Политика" доста простора посвећуjе краткоj болести покоjног Михаила Драгићевића и смрти овог истакнутог привредника. Сахрану и кретање погребне поворке улицама Београда лист прати до у наjситниjе детаље.
"Политика" jе на четвртоj страници од среде 9. фебруара 1927. године известила: "Београд одавно није видео тако величанствен спровод као што је био његов. То је најбоље показало шта је значила личност покојног Драгићевића и колико је била цењена и поштована." Лист бележи кретање погребне поворке: "У два часа поподне кренуо је спровод из стана, Београдска 29" затим бележи коjим улицама се кретала поворка, где су држани говори и ко их jе држао.
Опраштаjући се од Михаила Драгићевића у име Удружења банака Др Влада Марковић између осталог jе рекао: "Кад смо стварали Удружење Михаило је као оснивач једнодушно изабран за председника, што је био знак, колико су га ценили, поштовали и волели сви представници банака. На томе месту, и поред својих многобројних послова, пробавио jе две године. За то време учинио је огромне услуге Удружењу својим саветима и својим познатим савесним радом. Рад Мике Драгићевића на привредном пољу, и успех, који је показао, служи не само његовим савременицима, већ ће послужити и потомству као похвални пример". Затим jе говорио Игњат Бајлон испред индустриjалаца Београда издваjаjући у говору Михаилов "озбиљан и интезиван рад од младости на универзитету, упоредо са практичним радом". Тако се спремао за истакнутог привредног експерта чиjи ће рад бити цењен а он тражен. "Политика" бележи да се пред црквом од покоjног Михаила Драгићевића опростио Иван Рибар тада председник Народне одбране у коjоj jе Михаило Драгићевић према речима Рибара био "један од најбољих, најсавеснијих и најистрајнијих радника" Потом Рибар издваjа jош jедну Михаилову особину: "Говорио је онда, кад је било потребно, зато је оно што је предлагао, увек бранио али и извршио". Васа Jовановић опростио се од Михаjла у име Прометне банке коjу jе Михаило Драгићевић поставио на здраве темеље и развио у велику банку тог времена. Говор jе одржан пред зградом Прометне банке, куда jе погребна поворка пролазила. Према речима Васе Jовановића у вечност jе Михаило Драгићевић отишао "светла образа, ведра чела и прав као бор", јер jе на кратком путу кроз овај пролазни живот "био у сваком погледу узор поштења, честитости, племенитости, милосрђа и правичности. Патриота и јунак од онога прототипа какви су били они наши великани што су ову земљу ослобађали и стварали -готов, да у свако доба свој живот заложи за отаџбину". Потом Васа Jовановић истиче да jе Михаило учествовао "у Балканском и Великом Европском Рату" и да су његова "присебност и јунаштво као команданта једне јединице" допринели да трупе коjима jе командовао избегну неминовне погибије. У приватном животу, према речима Васе Jовановића Михаило Драгићевић био jе свима пример. Отац и мајка не само својој деци, коју jе тако безгранично волео него и деци својих пријатељаи познаника и свој сирочади за коју би само сазнао да се налазе у оскудици или невољи.
* Ето тако jе Политика писала о нашем Михаилу. Читаоцима коjи се желе шире обавjестити о животном путу Михаила Драгићевића сугеришемо да сами прелистаjу Архив Политике. Наиме, од краjа 2006. године на саjту Народне библиотеке Србиjе доступан jе Архив Политике од 1904 до 1941. године
Довољно jе да кликнете на адресу коjу обjављуjемо и да уђете у дигитални архив настариjег дневног листа на Балканском полуострву. Што се тиче информациjа о Михаилу Драгићевићу треба одабрати 1927. годину, фебруар месец. У том месецу далеке 1927. године Политика jе писала о Михаилу Драгићевићу 8. фебруара на страни 3 и 9. фебруара на страни 4.
http://www.digital.nbs.bg.ac.yu/novine/politika/
Илиjина деца и ...
Поред сина Михаила Илиjа jе добио и три кћерке: Милицу, Даринку и Мару
Мара (Илије) Драгићевић-удато Матејић (10. септембра 1879- 20. октобра 1953.године). Била jе удата за Петра (Милоша) Матејића (7. фебруар 1876- 21. април 1940). Живела и умрла у Београду. Била је најмлађа трећа ћерка и најмлађе четврто Илијино дете. Сахрањена са мужем Петром на Новом гробљу у Београду, парцела 19, гробница бр. 16, IV ред. Петар је био највећи добротвор у свом родном селу Планиници које је веома волео.
Милица (Илије) Драгићевић (тачна година њеног рођења и смрти нажалост није утврђена) била удата за трговца Радивоја Лукића
Даринка (Илије) Драгићевић (1873 године - 18. маjа 1893 године као девојка у 20 години живота)
О прераној Даринкиној смрти сазнајемо из читуље која је објављена у новинама "Таково" листу за народне потребе, бр. 44 од 3. jуна 1 893 године, који је излазио у Горњем Милановцу а која гласи:
"Наша мила и никад непрежаљена кћи, односно сестра и свастика Даринка преминула је 18. пр. м у 2 часа после поноћи у цвету младости, у 20-тој години од тешког лупања срца. Сахрањена 20. пр. м. у 11 сати пре подне у породичној гробници у овдашњ. гробљу. Усрдно благодаримо многобројном овд. грађанству, певачком друштву, радничкој подружини која као својој чланици указа последњу почаст, суделовањем при погребу. Особита захвалност нека је указана овим путем. Ожалошћени родитељи: Илија Драгићевић трг., мати Ленка, брат Михаило, сестрe Милица Лукићка и Мара, зет Радивој Лукић трг.
Михаилова деца и родбина
Михаилова деца, кћерке Драгиња- Драга и Надежда истицале су се раскошном лепотом. Милорад-Баја био jе један од најбољих београдских фудбалера између два светска рата док jе Илиjа, коjи jе име добио по деди, био на тату банкарски чиновник али и књижевник и глумац.
Био ожењен са Белгијанком Симоне (Јулес) Дефос (рођена 11. jуна 1899. године у месту Ганд, Белгија, умрла 25. марта 1992. године). Нису имали деце. Завршио Економски факултет и био запослен у Народној банци Југославије од 7. фебруара 1955. године као виши банкарски службеник. Касније jе радио као Саветник у Народној банци Југославије до смрти 2. jуна 1967. године. Поред банкарског посла, који је одлично познавао и био у тој бранши познати стручњак, Илија се успешно опробао и као глумац на филму, а бавио се и књижевним радом. Он је играо једну од главних улога у филму Грешница без греха по сценарију и режији Косте Новаковића. Партнери су му поред осталих били великан и легенда српског филма Виктор Старчић, као и легендарна, београдска, позоришна глумица Жанка Стокић, којој је ово била једина филмска улога. Филм је снимљен у стандардној црно-белој техници у трајању 66 минута. Премијерно jе приказан 12. априла 1930. године. Садржај филма који је направљен у жанру драме је следећи: Млада сеоска девојка, патријахално васпитана, оставља на селу свог момка Николу, кога игра Илија и долази у град да окуша срећу на градском асфалту. У граду упознаје елегантног младог господина Лајоша, кога игра Виктор Старчић, коме је ово уједно прва од његових многобројних улога на филму. Све даље се одвија као у бајци, док девојака не сазна да је Лаjош преварант, хоштаплер и обијач банака. Очајна је и хоће да се убије. Напокон долази њен момак Никола и спашава је. Поред ове запажене филмске улоге Илија се доказао и на књижевном пољу.Написао је роман Копљем и мачем, који је издала Просвета из Београд, као и збирку приповедака Дивља орхидеја.
(22. децембра 1900 - 02. jуна 1967.)
Надежда (Михаила) Драгићевић (6. новембра 1902- 23. август 1965.) Била удата за инж. Лазара (Јездимира) Ђокића, професора на Београдском универзитетету (18. октобар 1899-29. септембар 1998). У браку су добили сина Тихомира и ћерку Даницу. Надежда је сахрањена у породичној гробници Ђокића на Новом гробљу у Београду, парцела 12, гробница 32.
Драгиња-Драга (Михаила) Драгићевић, удато Гашић (23. децембра 1905 - 8. новембра 1991.) Била удата први пут за Др. Стају Стајића и са њим у браку добила два сина Ђорђа и Михаила. Драгиња је други пут била удата за Жарка (Гаврила) Гашића (30. март1905- 1. август 1973.) и са њим није имала децу. Жарко Гашић је био дипломирани правник и стручни секретар Коњичког савеза Југославије и председник Удружења судија за коњички спорт Југославије и истакнути спортски радник и стручњак у коњичком спорту.
Милорад Драгићевић репрезентативац и сjаjан стрелац
Милорад Баjа Драгићевић
Милорад (Михаила) Драгићевић-"Баја" (6. октобра 1904 године - 7. децембра 1975. године). Био ожењен са Косаром (Стевана) Пушељић (11. фебруара 1907- 2. септембра 1969.). У браку су добили ћерку Гордану (4. априла 1933 године - 10. новембра 2004.) коjа се ниjе удавала а радила jе као преводилац за француски језик. Њен отац Милорад-Баjа био jе познати фудбалер између два светска рата а после рата био jе службеник ФСJ. Баjа jе два пута jе био државни репрезентативац. За репрезентацију је играо први пут 3. октобра 1926. године против Румуније у Загребу, када су поражени резултатом 3 : 2 и други пут 6. маjа 1928 године, такође против Румуније у Београду на месту леве полутке, када jе изборена победа резултатом 3 : 1 . Обе ове утакмице игране су за Куп пријатељских земаља. На сачуваној фотографији државне репрезентације Краљевине Југославије која је победила Румунију у Београду на Ђурђевдан 1928 године, налазимо имена следећих фудбалера, гледано слева на десно: Сотировић, Милорад Драгићевић-"Баја", легендарни Моша Марјановић, Маринковић, Арсенијевић, Јовановић-"Жена", Т. Спасојевић, голман Шифлиш, Љ. Ђорђевић, Најдановић и капитен чувени Др Милутин Ивковић -"Милутинац".
Од ове једанаесторице репрезентативаца, петорица су била из Бајиног клуба БСК, а који је носио традиционалне плаве дресове. Милорад Драгићевић-Баја је био висок фудбалер, веома добар техничар, продоран и веома борбен а посебно се истицао снажним ударцима и спадао је у најбоље стрелце свог времена. Каријеру је почео у подмлатку СК Југославија из Београда као десна полутка или вођа навале. Кратко је 1923. године бранио боје СК Јадран из Београда а прославио се у "плавом" дресу БСК-Београд за који је играо у раздобљу 1924 / 1929 година, где је због озбиљних повреда рано завршио каријеру.
У књизи доајена српског спортског новинарства Љубе Вукадиновића Вечити ривали, издатоj 1943. године, на страни 119 под насловом Сјајан стрелац о Баји се између осталог каже и следеће:
Нико није умео као он да удари лопту кад отскочи неколико сантиметара од земље. Пуцао је тако страшно да су стативе праштале. Бацати се за овим лоптама био је узалудан труд. Главни стрелац свих тимова у којима је играо. Висок, продоран борбен. А пуцао је као из топа. Нерадо је улазио у бековски простор. Сачекивао би лопту испред бековске линијеи шибао неумољиво. Требало му је простора, али чим би уграбио згодну прилику гол је био неизбежан.
Милорад Драгићевић-Баја је после Другог светског рата био запослен у Фудбалском савезу Југославије где jе радио до пензионисаља, 1970. године.
Дипл. инж. арх. Ђорђа (Стаје) Стајић, рођен 1925. године. Ожењен са Др. Миланом (Мирослава) Шомло, лекаром хематологом. У браку имају сина Сашу.
Др Михаило (Стаје) Стајић, (19. новембра 1929 - 6. август 2005.) доктор медицинских наука. Био је редовни професор Медицинског факултета, Универзитета у Београду, угледан лекар, запослен на Гастроентеролошком одељењу КБЦ Земун. Био jе ожењен са сликарком Милицом Вукић (1944.- 16. априла 2005.) у браку имају ћерку Сандру и сина Младена.
Др. Михаило Стајић и његова супруга Милица су сахрањени у исту гробницу заједно са намлађом ћерком Илије (Ђуре) Драгићевића-Екмечића , Маром и њеним мужем Петром Матејићем, Ново гробље, парцела 19, гробница бр. 16, IV ред.
* Прилог потиче из рукописа "Родослов Екмечића" коjи су припремили Ђуро (Лазара) Екмечић и Милорад (Ђуре) Екмечић.
Литература у архивска грађа коjу су аутори користили:
Ана Столић Државни попис 1862/63, Општина Горњи Милановац,Издавач Музеј Рудничко-Таковског краја, Горњи Милановац, 1997.године
Глишић Миломир, Лазаревић Александар, Мандић Радмило, Марковић Мирослав и Ристић Миодраг Стари Милановац треће допуњено издање, Горњи Милановац 2003. године
Новине Таково, Горњи Милановац, број 44 од 3. jуна 1893. године
Др. Бранко Перуничић Чачак и Горњи Милановац књига 2, Чачак 1969. године
Јеврем Дамњановић Србија и на истоку, друга књига, Слом и ускрснуће, издавач Историјски архив Неготин 2005. године
Проф.Станоје Станојевић Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Загреб 1925.године
Дневни лист Политика од 08. фебруара 1927.године
Историјски архив Београда
Љуба Вукадиновић Вечити ривали; Београд 1943. године
Архив Фудбалског Савеза Србије
Документација Филмског архива, Београд-Кошутњак Архив Просвете, Београд
