.

Код Ђурасовића у Билећи

Успињем се степеништем до четвртог спрата. Ту, у малом станчићу, у Билећи живе Михо и Милена. Са њима је и Михов брат, Јован. Само да их затекнем у добром здрављу и расположењу. Желим да оставим запис о животу тих, по свему изузетних људи. Да се не заборави. Њихове патње трају дуго. Предуго. Може се чак десити и да их из стана истјерају јер им је то „алтернативни смјештај“, док не добију онај прави... Дугоочекивани...

Михо у шали каже да би највише волио да умре па да тако ријеши све овоземаљске бриге... У Пребиловце се, свакако, не мисли враћати... Доста је запамтио, понешто  записао, подијелио сјећања. Неке успомене је закопао дубоко у души и износи их само пред ријетке пријатеље.

Много воли да чита па често одвоји од скромних пензија за неку добру књигу. Показује ми Magnum crimen (Крвави злочин Виктор Новак, 1948.).

Прича ми да је недавно дошао до својих књига које је пред сам рат закопао у Пребиловцима да их тако, као највећу драгоцјеност сачува. Примјећује да се Срби недовољно баве својом историјом. Завјештаће књиге, каже, неком манастиру.

Гледам га док пажљиво листа стари албум. Пружа ми фотографију војника у иниформи Југословенске народне армије: „Ето, то је први војник који је из послијератних Пребиловаца дорастао служењу Армије. То је мој брат Јован. Рођен је 15. марта 1942. године, у Пребиловцима. Мајка није ни слутила да носи живот у себи...“ Са фотографије гледа нас лице војника у униформи ЈНА. Сјећања су пробудише, ускомеша се душа напаћена. Док прича глас му дрхти. Сузама не да да крену.

- „Рођен сам 15. августа 1938. године у селу Колојањ. Доње Храсно, општина Чапљина, сада Неум. Оца Јована  (1906. год.) се  не сјећам. На Видовдан 1941. године заједно са рођацима и комшијама на превару је одведен на „састанак“ у Сјекосе. То село је удаљено око четири километра од Колојања . Из школе су везани у жицу одведени  у Габелу, у Бубалову Аду, и тамо побијени. Касније сам сазнао неке детаље тог гнусног, крвавог пира.

Мајка Ковиљка, рођена на Савиндан 1910., још три мјесеца је живјела у Храсну у страху очекујући да усташе дођу и по нас. Зато одлучује да се врати назад, у Пребиловце. Упркос противљењу свекрве и јетрве напушта свој дом. Замјењује црну мараму бијелом, да не пада усташама у очи, па ноћу, крадом одлази. У то вријеме само су српкиње носиле црне мараме. Са  торбом на врату и са мном на леђима бауља сву ноћ провлачећи се између усташких стража. Исњцрпљена стиже до Кљена, до Брстинових кућа. Послије кратког одмора настављамо пут. Штите нас густе, јесење магле. Бог је тако хтио, сачувао нас и није дао да пострадамо. Скоро иза сваког мучилишта остаје по неки свједок. Ми смо били свједоци страдања двије породице, Ђурасовић и Драгићевић. Прелазимо  жељезничку пругу. Пролазећи неопажено кроз Вишиће  пут настављамо даље, до села Оборине, у Клепачком атару. Ту мајка посустаје изнемогла, па са мном у наручју склупчана заспа. Сјећам се како сам је миловао по лицу док је спавала. Она је спавала, а ја сам чувао стражу. Уплашио сам се кад сам видио да свиће. Мрака сам се плашио мање.

Мајка се трже и пут настависмо даље, између усташких стража, све до Пребиловаца. Стигосмо до куће  стрица Максима. Ту сазнаје да  њен нико није преживио. До куће је педесетак метара али она нема снаге за сусрет с мртвим прагом. Настављамо пут до Мрвића. То је заселак удаљен око три и по километра. Ту су биле наше колибе, катуни, гдје смо љети излазили са стоком, у потрази за водом и бољом пашом. На домак куће угледасмо кума, Бошка Драгићевића, који је преживио и спасио се од усташке каме три сина. Ту смо остали два мјесеца. Мајка је онда одлучила да се вратимо у њену родну кућу. Нисам знао зашто. Једном ме позва и озбиљно рече да идем до катуна до баба Чабрине куће. Била је то старија жена која је помагала женама приликом порода. Са мном је пошао и Живко, мало старији дјечак. С њим сам био сигурнији. Пјешачили смо, боље рећи претрчали, скоро четири километра. Нађосмо Чабру, која носи надимак по дјевојачком презимену, код куће. Чим нас је угледала знала је што смо дошли. Одмах пођосмо назад. Чабра нам тутну нешто у руке, да презалогајимо. То ми је остало живо у сјећању...

Кад смо стигли, недуго за тим зачуо се плач дјетета. Први пут сам видио тако мало дијете и одмах схватио да то биће припада нама, и нико нам га не смије отети. Тад већ, самим рођењем, знао сам да имам неког и да нисам сам. Гледао сам то мало тјелашце, те живе ножице и ручице које су трепериле пред мојим очима. Баба Чабра ми рече да сам добио брата а мајка се само благо осмјехну.

Јованово рођење било је васкрсење Пребиловаца...“

У оку заблиста суза. Отисну се низ сада већ старачко лице.

Покушавам да замислим како се осјећа човјек који је доживио такву голготу а данас болестан, немоћан и заборављен чека смрт као сигурно решење. Његово срце, свакако, не би издржало још једну сеобу. Зар за њих нема рјешења?

Док се поздрављамо обећах да нећу писати о именима крвника. „Бог све зна“, каже Михо великодушно па цитира Оца Тадеја: „Сиђи у своје срце и наћи ћеш у њему лествицу за пењање у царство Божије.“.

Одлазим са датим обећањем. Ђурасовићи сањају своје Пребиловце и сјећају се да је у ово вријеме било све бујно и зелено. Зријевале су трешње, мирисао багрем и јагоде. Ех, да су тамо, у свој кући, на своме прагу, са својим народом... Ако буду морали опет да селе најрадије би на онај свијет. Има ли наде за њих?

                                                                                     Мира Кундачина

------------------------------------

Објављено у јуну 2016. године