Потка и основа jедне приче
или гдjе jе и како jе настала и како се развиjала прича о затуреном злату племена Драгићевић
Човјек који је држао до ријечи и који је знао ријечи удјенути у занимљиву и вриједну причу: Вељко (Макисма) Драгићевић, са фамилијом, супругом Драгињом и сином Радом у Пребиловцима 1948. године
Нема Пребиловчанина коjи ниjе, барем jеданом у животу, споменуо Драгићевића злато. Прича о затуреном злату почела jе jош у доба док су Турци владали овим просторима. Послиjе се прича ширила и умножавала- понешто jоj се додавало или одузимало све у зависности од маште приповjедача. Многи су, што jавно што таjно, тражили злато, поготово у временима ближим нама. Ако би неко, у раниjим временима, купио комад земље а за њега се причало да jе трагао за златом, ако би неко направио кућу или купио ауто, у временима ближим нама, прича о злату Драгићевића поново би живнула и постаjала занимљивиjа да не кажем загонетниjа. Данас се зна да jе врашки тешко разлучити шта jе у причи истина (и да ли има и зрнце истине) а шта плод маште приповjедача.
Истина jе да су Драгићевићи старо племе у Пребиловцима. Ту су их затекли Турци у вриjеме осваjања Херцеговине. Бавили су се сточарством ("У наших старих овце су се хиљадиле".), ловом и рибиловом. Сналажљивоћу своjом, данас би се рекло дипломатиjом, за вриjеме турске владавине Драгићевићи су успjели, не само да сачуваjу власништво над земљом него су куповином од ага и бегова увећавали посjед земље али и пашњака. Из разгранатог племенског стабла Драгићевића израсли су Шарићи, Брњашићи, Ждракановићи, Ћирићи, Екмечићи, Кесе и Сухићи. Вjеруjе се да Драгићевићи у Хрватскоj, Босни, Србиjи, Херцеговини, и Црноj Гори коjима jе крсна слава Свети Никола (Никољдан) потичу од исте лозе. Оно што се сигурно зна jесте то да Драгићевића, пориjеклом из Пребиловаца, данас има у Београду, Чачку, Руском Селу, Нишу, Никшићу, Подлуговима, Горњем Милановцу, Плочама, Подгорици и Херцег Новом (Зеленика).
Бог благи зна докле ће траjати и када ће и да ли ће бити завршена прича о злату Драгићевића из Пребиловаца.
Ово jе, колико се зна, прво спомињење у jавности приче о злату.
Елем, неки стари Драгићевић, док им jе главно стање било у Мрвићима (данас напуштеном селу у залеђу Пребиловаца), на пречац паде на постељу, хоћу рећи разбоље се. Смрт jе била бржа од његове послиjедње риjечи - да се опрости од своjих и да им каже гдjе се налази кућно благо што га jе броjна заjедница стицала од продаjе сира, jагњади и оваца, крава и телади, коза и козлића, од продаjе сушене рибе- jегуље и шарана из Хутова блата. Задње што jе успио урадити на самртничкоj постељи, прича каже, било jе да jе с тешком муком подигао руку и показао у осоjну страну брда испред куће. И склопио jе очи. Тумачено jе то, у причи о злату, као путоказ гдjе се налази благо коjе jе фамилиjа стицала и чувала.
Према jедноj другоj верзиjи ове исте приче ради се о богатству само jедног човjека. Он има и своjе име и занимање. Звао се Симо и био jе ловац. Ловио jе дивљач чиjа jе крзна jедном годишње носио у Столац да прода. Све што би тако зарадио претварао jе у златнике и љубоморно чувао.
Jедаред кад се Симо jашући на коњу враћао из Стоца, на улазу у Мрвиће, истрчала су дjеца на пут. Изненадили су и Симу и коња. Коњ устукне и збаци jахача коjи задоби смртоносне поврде. Изгуби глас. Кад су га дониjели кући, успио jе само показати у правцу осоjне стране брда испред куће.
Од тада до дана данашњег траjе прича.
Испредане су нове странице на мобама, на сиjелима за вриjеме комушања кукуруза или демећења дувана, уз ракиjски казан с jесени, недjељом под стољетном кошћелом у центру села гдjе би се људи окупљали само зарад људског разговора. ("Ено, гдjе су сад степенице коjе воде на позорницу Дома [Дом културе прим. аут.] ондjе jе била jедна велика кошћела. У њеноj хладовини с прољећа и љета окупљали су се људи годинама и годинама, можда и виjековима. Лиjепо су jоj биле жиле испливале из земље. Људи су на њима сjедили. Биле су дебеле као рука у одраслог човjека. Памтим ту кошћелу."). Ту под кошћелом окупљали су се Ћирићи, Брњашићи, Шарићи, Трипковићи, Мирковићи, Ждракановићи, Jокићи, Надаждини, Булути, Банђури, Шоше и Драгићевићи из села, Булути из Кулина, Медани, Ђулићи и Стиглићи* са Краварице, Драгићевићи из Мрвића и Трипковићи из Риjеваца, Екмечићи из Грлића, Сухићи и Драгићевићи са Брда. Чак су долазили и Булути са Кошћеле коjа ниjе била засеок Пребиловаца као ових шест села око Пребиловаца.
Свим пословима на подизању школске зграде у Пребиловцима која је 1924. године, када су радови завршени, понијела име "Краљ Милутин" руководио је Митар Булут-Вилсон.
Навика окупљања у центру села допринjеће да се овдjе подигне прва школска зграда у селу. Било jе то 1924. године.
Вељко Драгићевић Максимов коjем припадаjу до сада цитиране мисли изговорене и забиљежене давних дана, упитан, тих давних дана, о злату његових старих прво се срдачно насмиjао а онда jе своjствено Херцеговцу коjи држи до риjечи, а код таквих људи риjетко има вишка риjечи, рекао. "Е чуjеш. Причу о злату подгриjаваjу они што би хљеба без мотике. А нема тога. Jок чо'че. Било jе и потке и основе за ту причу. А какво ће бити ткање то зависи од ткаље. Ето, то ти jа могу рећи. У старих наших овце су се хиљадиле. Jедно домаћинство броjало jе и до двиjе хиљаде оваца. Имали су и своjу планину, [Варда, код Коњица, прим. аут.] гдjе су љети изгонили благо. Кад би козлићи почели падати jедан од мушких чланова, код нас jе то био Симо из приче о злату, причали су, ишао jе за стадом с коњима натовареним сепетима и купио козлиће. Он jе био ловац. И то му jе био посао, да лови дивљач. Насљедио jе таj посао. У насљедство га jе оставио. Ловећи помагао jе он као и његови претходници а и насљедници чобанима да лакше чуваjу стада оваца и коза од дивљих звиjери. Симо jе био увиjек у прилици да jедним метком убиjе два зеца. Тако jе то било. Прича каже да jе сакупљена крзна продавао у Стоцу и стекао богатство..."
У племену, гдjе се настоjало одваjкада jедним метком убити два зеца, "испредена" jе потка и основа за причу о затуреном злату.
Прича о злату се наставља.
Можда ће, што jавно што таjно, и трагање за давно затуреним благом бити настављено.
Алекса Драгић
____________
* До Другог свjетског рата у Пребиловцима су живjеле три муслиманске фамилиjе Стиглићи, Ђулићи и Шоше. На подручjу Пребиловаца постоjе, истина запуштена, два харема. Шоше су преселиле у Вишиће, Ђулићи у Рjечице а Стиглићи у Чељево. Све три фамилиjе задржале су имовину на подручjу Пребиловаца и одржавале jе свих година послиjе Другог свjетског рата. Са Србима из Пребиловаца задржали су добре комшиjске односе. Шоше и Стиглићи послиjе рата имали су у Пребиловцима торове гдjе су држали стада оваца. Нико од муслимана становника Пребиловаца ниjе страдао од усташа када су напали ово село у августу 1941. године. Нико од пребиловачких муслимани а ни Хрвати из Западне Херцеговине коjи су се доселили у Пребиловце коjима jе НДХ промjенила име у Ново Село ниjе убиjен од стране преживjелих Пребиловчана. Током рата погинули су, у jединицама НДХ Рамо и Ахмет Шоше.
Послиjе рата захваљуjући поjединим члановима ових муслиманских фамилиjа сазнало се за нека потресна страдања становника Пребиловаца у августу 1941. године.
Фуснота jе урађена од стране webтима овог саjта
