Милана Вукашиновић
Први кораци у дедином дворишту!?
Јованка - Јока и Милан БулутС радошћу и лепим успоменама се сећам Пребиловаца, мојих безбрижних летовања и зимовања код бабе Јоке и деде Милана Булута....сећам се те дечије радости и спуштања с Дупца у Булутову махалу и дочека од стране родбине. Било је то стварно једно безбрижно време и окупљање нас унучића током летњег распуста. Имало је све то посебну драж. Као и сва деца правили смо разне несташлуке али је код бабе и деде све било дозвољено...Увек! Посебни утисци ме вежу за Брегаву и Шкрку...тамо сам научила да пливам. Сећам се огромног дворишта у цвећу и башчица око куће. Бадема и кошћела. Липе. Све су то ситнице ал' управо те ситнице чине човеков живот. Можда сам и прве кораке направила у дедином дворишту...Не знам.
Касније кад сам мало стасала, памтим како смо сви у дворишту низали дуван...пуно двориште дувана, канап и две игле на крајевима...одрасли су озбиљно обављали посао док смо се ми деца максимално трудили да их пратимо. Сећам се заласка сунца и свитања. И песме уз рад. Нећу заборавити ни паљење гума на брду за Први мај...толико тога лепог чувам у себи и недам да падне у заборав. Чак сам и родбину из Новог Сада доводила у Пребиловце. Можда њима није било тако узбудљиво као мени ал' све то има своју драж. Ретко смо одлазили до Чапљине, Тасовчића и Клепаца, само да обиђемо родбину и брзо назад у село очекујући да они дођу код нас. Никад ми није било тешко да останем преко целог летњег распуста (3 месеца), кад су нас (брата и мене) родитељи остављали код бабе и деде због посла и обавеза.
Имали смо огромно друштво за провод и играње, сва родбина с мамине стране ми је била ту...од бабе и деде, ујака, ујни, тетака, теча, браће и сестара...увек је било пуно двориште где смо се играли или смо се играли пред Домом. Чак сам као мала знала да захватим и воду из чатрње. Све је то било тако дивно…
Костур од некадашње куће пуне љубави коју су ширили баба Јока и деда Милан
А онда. Рат. Онда се све срушило. Детињство се нагло прекинуло. Не желим тога ни да се присећам...мада је тешко то избацити. Пре 4 године први пут сам била у Пребиловцима. Било је то 6. августа на дан помена на жртаве. Туга да убије човека кад види село како је изгледало у односу на то како га памтим. Није било више ни лепог зеленила, нара, песме. Ничега. О кућама да и не говорим. Надала сам се да ћу бити срећна и весела што сам поново ту али није било тако. Била сам згрожена над призорима. Нико ме није препознао (а и како би кад је прошло 12 година). Сви су говорили: "Је ли то Стојина мала? " А Стојина "мала" има 30 година. Прво што сам урадила је да сам отрчала до дедине и бабине куће, Било је грозно...од целе куће остала је велика тераса, степенице и чатрња…и огромне рупе уместо кухиње и соба. Одједном сам осетила тугу и жељу да више то никад не видим. Фамилија се раселила. Неки у Београд, неки у Невесиње, у Билећу, Шведску и далеку Америку...ко је где стигао. Највише њих је у Требињу. Сваке године одлазим тамо. Тако сам Пребиловце заменила Требињем. У Требиње одлазим од 1993. године, кад сам први пут за Божић отишла да видим бабу и деду, где су смештени. Ужас, ратно стање, полицијски час у 20 х. Опет ништа лепо. Срећом, све је полако почело да јењава тако да је Требиње сада леп и изузетно жив град....пун насмејане омладине жељне лепог живота.
Некада је расло цвеће а данас коров
У Пребиловцима сам била пре две године кад ми је деда умро за Божић. Опет иста слика само још тужније. Ове године 6. августа сам била на гробљу, баби и деди да упалим свеће. Видела сам да се број становника у Пребиловцима повећао али то је ништа у односу колико их је раније било. Пре сам са радошћу долазила и била код бабе и деде преко целог летњег и зимског распуста. Сада ме за Пребиловце веже једино гробље.
И тако време лети, ја више нисам дете али ћу увек имати лепу успомену на срећне дане детињства проведене у Пребиловцима.
И чуваћу слику Пребиловаца коју носим из најлепших година, година детињства када сам са радошћу путовала на летовање код бабе Јоке и деде Милана Булута .
_________
Милана Вукашиновић живи и ради у Новом Саду. Овај њен прилог на www.prebilovci.netобјављен је у августу 2007. године
