.

Два дана у Пребиловцима

Скоро ће две деценије да траје моја сарадња са публицистом и новинаром Ацом Драгићевићем из Пребиловаца. Пријатељовање и сарадња, до јула ове године, одвијало се у виртуелном свету и напредовали су са напретком технологије – од електронске поште до видео позива на Виберу. Од Аце сам по први пут чуо за Пребиловце и страдања која је то место преживело.

Имао сам ту част да сам, уз повремено јављање на страницама двојезичног српско-шведског часописа Дијаспора/Diaspora који је он издавао у Стокхолму, у поменутом периоду радим и на електронским и штампаним књигама у којима је писано о Пребиловцима. Преда мном су прошли сви подаци, имена, фотографије људи из села некада и сада.

Јула месеца ове године указала ми се прилика да посетим Пребиловце. Стигао је позив од пријатеља и у Вајбер поруци кратак водич како са стигнем до села:„Пут М-17 од Сарајево према Јадранском мору. Тридесетак километара од Мостара настави се путовање ка југу. Код Чапљине саобраћај регулишу семафори. Не мјења се правац кретања. Иза семафора вози се, не цијели километар, и стижете на мост (ријека Брегава). На крају моста скреће се лијево и вози се доста добрим путем ка Пребиловцима. Далеко се, послије моста, не цијела два километра од села. На успону не скреће се десно ка Хутову блату и Караотоку, него наставља се право ка селу. Кад се савлада успон (не велик) са лијеве стране је храм Васкрсења Христовог а са десне гробље. Преостао је још један километар вожње сеоским путем и стиже се у центар села“. Порука се завршава са Срећно путовање!

          Уз поруку на мобилном телефону лако смо пронашли Пребиловце.

На уласку у село наишли смо на храм. Нов, леп, преко пута гробља. Одатле се види цело село као на длану. Село је смештено на падини, има амфитеатарски положај. Од храма готово равним путем долази се до центра села у коме доминира реновинарана зграда школе која је, сазнајем, данас Културни и духовни центар Свети краљ Милутин.

          На први поглед, после рада на књигама Очи у очи и Угашена огњишта, све ми је изгледало познато, само мање него у мојим замислима. Доминирају рушевине и зарасле окућнице и имања. То оставља снажан утисак на мене. Обшао сам село и храм са домаћином. Описаћу своје утиске.

          Редови који следе нису ништа друго до мој израз онога што сам видео и доживео у Пребиловцима.

          Пре обиласка села неопходно је посетити храм. На табли испред храма на којој смо радили мој домаћин и ја налазе се основни подаци из историје села од 1941. до 1945. године. Обележен је и пут голготе Пребиловчана од села до јеме у Шурманцима, где је живо бачено преко 600 становника села – углавном жена и деце.

Спољашност храма је лепа. Припрата пространа и лепо сређена. Поседује и амфитеатар. Нећу са задржавати на архитектури. Зналци ће препознати, а осталима препоручујем да посете Пребиловце и сазнају историју села.

          Унутрашњост храма је по много чему несвакидашња. Снажан утисак остављају спискови страдалих исписани на зидовима. Кажу, исписано је око три хиљаде имена. Преко хиљаду је изгубљено, заборављено, нема ко да их се сети.

          Са великом пажњом саслушао сам Алексу (Драгићевића), младића из Пребиловаца, који веома добро и течно износи све најјезгровитије информације о селу и о страдању у Другом светском рату и у рату деведесетих. Иако је изнео податке који су ми у потпуности познати, прича је на мене деловала веома потресно.

          Године 1991. јаме, у које су жене, деца и старци живи бацани а које су биле забетониране, отворене су. Деценијама о тим јамама није смело бити помена. Ексхумирано је преко четири хиљаде жртава. Све су сахрањене у крипти цркве. Тадашњи патријарх, Павле, одржао је опело.

          Деведесетих година гробница је минирана. Зналачки. Постављено је довољно експлозива да све кости, осим веома мало, претвори у прах. На месту цркве и гробнице направљена је депонија.

          Преостале кости изложене су у храму. То је најстрашније деловало на мене. Прва мисао која ми је прошла кроз глва, била је: Бог да вам душу прости, мученици... и мртве су вас онемели да не говорите о свом страдању...

          Помислио сам како би неко поверовао на основу тако мало земнихостатака да је ту било преко четири хиљаде унесрећених? Знам да је у емисији Квадратура круга (РТС) приказано ексхумирање 1991. године. Ту су забележени сви подаци, снимљени остаци... Предложио бих да се, у оквиру посете храму, на већем дисплеју емитује та цела емисија. Она би значајно употпунила излагање и посведочила о свему поменутом.

          У храму се налази и највећи фрескопис у свеколиком православљу, икона Новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких величине око 35 m².

Уопште, Пребиловци са храмом требали би да се нађу у понуди верског туризма. То је једини начин да се о њима сазна и нешто научи (будући да од основне школе до докторских студија у државном образовању о овом страдању нисам чуо ни речи). На путу до  овог села, зависно из којег краја Србије се путује, могуће је посетити Острог, Херцеговачку Грачаницу, манастире Завалу и Житомислић чији су метох Пребиловци. Оно што могу је да предложим Епархији шабачкој да организује поклоничко путовање у Херцеговину. Да почнемо бар да говоримо о томе.

          Преноћили смо. Сутрадан смо поново отишли до храма и гробља. Тог дана било ми је још теже.

          Пребиловци су село којим доминирају рушевине, зарасле куће, имања и путеви. Сматрам да је испред сваког зараслог и обновљеног имања неопходно поставити таблу која ће посведочити која је породица у питању и колико их је страдало. Не треба заборавити да је 36 фамилија заувек угашено и да нико није преживео.

          Понеки нов кров сведочи да се поједина имања и куће обнављају. У селу стално живи једва педесетак људи. Лети је нешто живље због оних који су ту сезонски. Видим, организује се хуманитарни турнир у фудбалу да би се саградио и први спортски терен. У Пребиловцима се полако и помало обнавља све. Само не и живот. Такав је мој утисак. На дан доласка била је сахрана... нико се не хвали крштењима пребиловачке деце. Понеко, рођен у Пребиловцима, у храму крсти своје дете, то је тачно, али та деца не живе овде.

          Оно што ме је, такође, потресло је чињеница да се о Пребиловцима и њиховом страдању веома мало зна. У мом крају за Пребиловце знају људи којима сам причао о њима, или којима сам давао књиге, помените на почетку текста, да прочитају.

          Још страшније је то да о овом страдању мало знају, или чак и не знају, потомци пребиловчана. А то није смело да се догоди. Да се заборави.

          Отишао сам из Пребиловаца са горчином у души. Нека ми нико не замери, али ја Пребиловце видим као село које лагано нестаје, као село које ће у будућности остати пусто и празно. Осећам да нико други ту неће живети. Можда једино заборав.

Не сматрам да сам позван и прозван да пишем о Прбиловцима. Нисам, сигурно то знам, достојан ни да пишем о Пребиловачким мученицима. Има позванијих од мене. Ја сам само написао оно што је изнедрио немир који ме је снашао доласком у село. Нека ми нико на томе не замери.

Предраг Спасојевић, учитељ

28. јул 2018. године.