Данило Марић
РАЗДРИЈЕШЕНИ СУВЕЗНИЦИ
Шта ћу ти причати кад је све већ виђено толико пута у нашем селу. Опет дошао ђавољи рат, бјежанија, погибељ и паљевина кућа, и опет крај рата и сиротиња се враћа, подиже рушевине спавајући под пећинама као у предисторијско доба.
Изгледа све исто, а није исто, никако није исто. Људи су прије на комшилуку били поштени а данас нису, то је разлика. Велика разлика. Док је било поштења оно је столовало у свима нама, и били смо горди и стамени, поносни на свој морал, као што су стамени крајпуташи, они незаобилазни сеоски камен, шипак и драча, по којима су се села разликовала једно од другог и препознавала, као што се по стаситости, радиности и ријечи разликују и препознају сеоски домаћини. Колико је год људима било тјешње за толико су били моралнији и дичнији, очували су образ чак и у зло вријеме земљорадничких задруга, кад је од глади крепавао и пас и човјек. Остало је да се приповиједа:
Молим те Михо, ову храну за крмад, не догони више пред моју кућу. Ја ћу долазити, свако вече, у складиште по њу.
Чувар задружне крмади, сиромашни али поштењем дични Симо, тако се једног дана обратио задружном економу, такође добром и поштеном Михи. Михина добровољна услуга, да Сими на ноге догони храну за крмад, била је Сими веома драгоцјена и препричавала се по селу, и Михи сада никако није јасно зашто се Симо, наједном одриче те помоћи.
Далеко ти је мој Симо... и све мораш носити на плећима, Михо је узвратио просто не вјерујући у Симину велику одлуку без повода.
Јест, далеко ми је и тешко на плећима преносити толику храну, али биће тако поштеније.
Како поштеније, не разумијем.
Да ти не околишам. Моја жена, Стана, кад ја отјерам крмад на пашу, криомице, краде задружну храну и даје нашем крмету...
Е, ако је тако...
Свијетла образа стати пред људе, било је највеће богатство нашег човјека, то нам је од земана, од мајке Јевросиме која је говорила сину Марку: Боље ти је изгубити са рамена главу него своју окаљати душу. А данас, а данашњи морал!?
Вратила се из збјега јадна жена у село, паучак од инсана, све што има су зидине спаљене куће и коза коју је довела са собом. Већ друге ноћи по повратку, неки никоговић, дошао и украо козу.
Шавови на поштењу пуцају као стаклени судови у неспретним рукама. Ето, и случај Влајка и Лаке, не памти се нешто слично у нашем крају.
Наш крај природа није обдарила обиљем и била су ријетка домаћинства која су имала пар коња или волова и да су могли сами: орати, вријећи и превозити. Већина је имала само по коња или вола, и онда се такав домаћин договарао с неким ко је као и он, и упаре животиње, савезникују, како се код нас каже, и онда ортачки раде послове оба домаћинства као да је једно. Сувезници су, као да су кумови, били увијек велики пријатељи, и нису лако развезивали, чак су насљеђивали сувезништво са генерације на генерацију. Догађало се да нико из двије породице није знао колико је њихово сувезништво старо. Морал сувезника је био чист као да је сишао равно са небеских страна. Раздрјешивање се вршило само у два оправдана случаја, када би један од сувезника остајао без коња (вола) или је купио још једног и упарио се на дому. Догађало се развезивање и због неспоразума и недајбоже свађа, али се то чинило веома ријетко, јер се то сматрало великом срамотом. У таквим случајевима људи из дест села су знали и препричавали који је од сувезвезника крив. То се у народу памтило и тај више није лако могао наћи новог сувезника, до каквог који је као и он. Развезивање Влајка и Лаке је такав случај и о њему се прича, а за кривца је проглашен Лако и прије него је ико и чуо разлог развезивања, јер је Лако већ једним другим поводом смјештен у лошу причу.
Сувезници Влајко и Лако дошли су до ријечи око редосљеда њихових вршидби, ово је било важно јер се очекивала киша, и оном који буде други по реду жито ће се налити и знатно одложити и отежати вршидбу.
Лани смо прије твоје и ове године је ред да прије обршемо моје, Влајко је отпочео неминован разговор по овом питању.
Ја бих прије моје, зато што је прије пожњевено, и Лако је имао свој резон и позвао се на њег.
И ријеч на ријеч и умало не дође до свађе, коју је избјегао Влајко, јер се присјетио мајке, која га је саветовала од раних ногу да у оваквим приликама попусти. И тако су се сјутри дан сувезници нашли на Лакиној њиви испод села. Влајкова љутња је остала да виси изнад њихових глава.
Чељад из двије породице су шутке вриједно радила. Кад је црквено звоно на Горици зазвонило подне, као и сваки дан што чине сви из околних села, и они су зауставили коње, натакли им зобнице, и онда се сви упутили у хладовину под врбу, под којом је чекао ручак, којега су већ биле донијеле њихове стопанице. У току ручка нико од чељади није говорио, мучне мисли су као врео сач лебдиле изнад њихових глава. Кад је утихнула и посљедња кашика огласио се домаћин Влајко, који је направио полуокрет главом према сувезнику Лаки:
Чуо си оно подневно звоно!?
Чуо сам, узвратио је Лако не гледајући у Влајка, како би гледао сваки дан прије.
Е да знаш, оно је данас у једну страну ударало мени а у другу теби, рекао је Влајко и извадио дуванкесу и почео да завија цигару.
Ама није дотле дошло, болан не био!?
Јест, дотле је дошло...
Развезао?!
Развезали!
Мук је подигао жуборење ријеке, чељад се претворила у уво и подигла у највећој тишини тек кад су се подигли њихови домаћини, за којима су кренули ка кућама, а необршено Лакино жито остало је на гумну у немилост најављеној киши, или ако му се посрећи неком новом сувезнику.
И већ сјутри дан кренула је прича о раздријешивању Влајка и Лака, али је уз њу кренула и прича пратиља, која се с времена на вријеме понављала:
Кад је Лако подигао породичну гробницу и на њој пописао све претке од шукунђеда, људи су остали зачуђени што је на њој изоставио име свог оца.
Његов отац био је сиромашан домаћин, али и надалеко познат дангуба, који је имао наглашену особину хвалисања јашући увијек на добро угојеном коњу. Ухрањен коњ на којем се свијетли свака длака, како је волио да каже, био је његов смисао живота. Коњ а не кућно чељаде. Чим коњ Лакиног оца престане бити најбољи, па иако је имао мало имање, он је истог часа издвојао дио и продавао га и куповао јахаћег коња на којем се сјаји свака длака.
Потомцима је остало мало земље, од ње се нису могли прехранити, па су ишли и по туђим стрњинама прикупљали просуте класове жита, по чему су остали запамћени.
Шта ћу ти причати кад је све већ виђено. Изгледа све исто, а није исто, никако није исто. Људи су прије били поштени а данас нису, то је разлика. Прво се ударило на ближњег свога, онда су људи ископали гроб и сахранили Бога. Овог земана насрнули смо на сувезницу Земљу, израњавали је са изгледом да ћемо је и усмртити. И развезати. Најели смо се и у бахатости остали без морала. То је та разлика од наших пређа.
Велика разлика.
Али човјекова сувезница Земља је кроз своје трајање имала на хиљаде рана задобијених од човјекових насилничких развезивања, прездравиће ране и овог трајања, и помолећ Господа, смоћи ће снаге да поврати и сувеже човјека, да га поврати на пут који му је још у вријеме стварања подастро Господ.
Хоће акобогда.
Уз причу "Раздриjешени сувезници"
У причи jе препознатљива, мада се нигдjе не спомиње, Херцеговина и херцеговачко село. Ова вриjедна прича може се везати за било коjе село у Херцеговини па и за наше Пребиловце. Међутим, ниjе само по томе прича "Раздриjешени сувезници" привукла нашу пажњу. Писац, кроз оживљавање jедног лиjепог обичаjа, причаjући о томе како су се људи испомагали, афирмише универзалне људске вриjедности до коjих се у Херцеговини одваjкада држало а посебно до оних коjе чуваjу част и образ. Упућеност људи jедних на друге, поред оне "леђа залеђа,услуга за услугу" у Херцеговини називаjу, ортаклук, моба а кад jе орање у питању и упаривање али чешћа jе била и љепша риjеч сувезништво. Ову стару риjеч коjу су потиснуле из употребе коњске снаге у тракторима и мотокултиваторима и коjу оживљава писац Марић, овако обjашњава Речник Матице српске: Сувезник, онаj коjи jе са неким у сувезу, спрезник; судеоник СУВЕЗ, договор/споразум између двоjице или више њих да заjедно саставе спрегу (волове, коње) за орање"
Сувезништво jе било, бар што се тиче Пребиловаца, посебно развиjено у вриjеме сиромаштва, када су била риjетка домаћинства са два коња или вола у власништву. Коњ и во некад се убраjао у чланове фамилиjе и указивана им jе посебна њега чак и поштовање (више о томе овдjе). Педесетих година минулог виjека, када jе сељаке у Пребиловцима као и у другим селима снашао присилан улазак у задруге, у селу jе било близу стотињак коња коjе су, као и остали дио непокретне чак и покретне имовине, сељаци били присиљени униjети у задругу ("Сила Бога не моли"). Задруга у селу формирана је 1948. године. Трајала је до 1954. Предсједник је био Михо Булут а замјеник Богдан Екмечић. Ево неких задужења задругара. Лазар Лако Екмечић водио је бригу о задружним козама, Владимир Драгићевић о воловима, Симо Булут о свињама, Спасоје Драгићевић Паша био је задужен за задружне коње. Милан Екмечић – Ћико био је самарџија а Мирко Екмечић водио је бригу о задружним пчелама. Из времена издисајa задругарства у Пребиловцима остала је упечатљива пјесма ”Задруга је наша јака/ Од Данила и два Лака”.
Сувезништво су у Пребиловцима подржавали и одржавали: Мирко Булут –Ђорђо Булут, Милан Трипковић – Данило Булут Дано, Милан Драгићевић - Милан Булут Кариман, Ћетко Драгићевић - Никола Трипковић, Максим Булут Брко - Данило Булут Барон, Данило Надаждин - Душан Надаждин, Владимир Драгићевић -Лазар Мирковић, Анђелко Драгићевић - Душан Ждракановић.
Прича"Раздриjешени сувезници" на web-страници, Пребиловци, село на Интернету налази се од почетка априла 2007. године.
