.

У Брегави, на бунару

Стоје, гледано с лијева на десно: Екмечић (Ђуре) Милорад- Мићо. Мандрапа (Јове) Гојко, Екмечић (Милана) Данило, Булут (Максима) Павле, Војиновић (Војина) Гојко, Сухић (Лазара) Манојло, Ћук (Тодора) Илија, Екмечић (Стојана) Симо, Јахура (Ђорђе) Ристо, Булут (Јове) Максим, Чаваљуга (Николе) Јово- Јоле, Војиновић (Војина) Спасоје-Спасо, Екмечић (Лазара) Ђуро, Булут (Илије) Гојко, Булут (Јове) Манојло, Екмечић (Ђуре) Лазар, Страхињић (Страхиње) Никола и Булут (Обрена) Стево. У дојњем реду (чуче) су : Екмечић (Симе) Милан– Ћико, Војиновиц (Војина) Ристо- Баја, Булут (Јове) Боро и Екмециц (Трипка) Манојло- Ацо

Брегава, њене ливаде и вирови, посебно бунар који нема памћеника, у љетном периоду били су омиљено састајалиште не само Пребиловчана, него и Клепчана и Лозничана. Дјевојкама би момци долазили чак из четвртог села. Посебно се то може рећи за шездесете године минулог вијека када је настала ова фотографија (крај августа 1965. године) коју је нашем сајту уступио Мићо Екмечић (дјечак на слици, први с лијева у горњем реду) и која је повод за овај запис. Млади су се, послије купања на Раставцима, на Окуци под Крчићем или у Росином виру, забављали у хладовини јабланова у Репима, хладовини смокава у Крижицама, кошћела под Козјим стијрнама или у хладовини јасења на Лиману, под Медином јабуком на Лучици… Старији су знали и ражањ окренути. Васцијели љетни дан који би се завршавао «утакмицом на два», (стативе су замјењивала два камена са зида око Миркова винограда), проводио се у Брегави. Код бунара, окупљали су се Пребиловчана одвајкада, тамо од двадесетих година минулог вијека најчешће. Док није било колског пута преко Краварице до Пребиловаца, чекало се љето и да Брегава пресуши, па да се запрежним колима, уз Нереза, допреми грађевински материјал, ако би ко штошта градио. Туда је стигао и грђевински материјал за школу у селу, а одатле, од бунара мобом на рукама вриједних мјештана пребациван је до села. Када се подизала школска зграда (завршена 1924. године) направљена је, уз једну велику учионицу, позорница која ће убрзати формирање позоришне групе у Пребиловцима. Школа је поњела име «Краљ Милутин» а заслуге за њено подизање најчешће и највише се приписују тадашњем кнезу Митру Булуту- Вилсону и Видоју Шарићу који је организовао прикупљање добровољних прилога за школу у Пребиловцима по читавој Херцеговини.

Младост Пребиловаца у Брегави у вријеме којим се бави овај текст

Бунар је поправљен 1946. године. Пише на њему , »Пребиловци направили 1946.». И још; «Народни фронт». Ћирилична слова. Велика. И иницијали Љ. Ж. Тада четрнаестогодишњи дјечак Љубо Ждракановић Огњенов оставио је биљег у бетону. Да се зна . Крај бунара дјеца ће, захваљујући знатижељи, чути прве лекцију о сналажљивости чавјека. Премда је бунар у пољу код Екмечића винограда и бунар и винограде «опасали» су сухозиди (дувари). Таквих зидова је пуно поље од Крчића, преко Прокоса до Козјих стијена. Слично је и на другој, хотањској страни. На дјечије питање; «зашто су људи доносили камен из брда и ограђивали њиве (!?) у пољу, старији би одговарали; «како је за вријеме Аустро-угарске било забрањено дуван садити у пољу». Пребиловчани су се досјетили «те су све њиве у крајпољу ограђивали каменом и везујући их каменом за брдо претварали у брдско земљиште». То мало лукавство осјетно је повећало површине за узгој дувана од чега се углавном некад живјело у селу. Да су се Пребиловчани радо окупљали на бунару потврду налазимо у још једном тексту о Пребиловцима и Пребиловчанима. Прочитајте цртицу која је настала након што смо пронашли и објавили чланак о Одисеју из Пребиловаца Васи Драгићевићу-Ждракановићу. >>>

Послије су, негдје тамо од раних седамдесетих, над Брегавом примат преузели Шкрка и Њиветина.

Фотографију је, како рекосмо настала крајем августа 1965. године а снимио је Новица Војиновић.

Алекса Драгић

___________
Прилог, У Брегави на бунару публикован је у октобру 2007. године.