.

Велики Страшило ујака Васе

Фотографија на којој су два младића са Васом Драгићевићем, пребиловачким Одисејем, потиче из 1963. године. У електронском писму које је стигло на нашу адресу, пошиљалац, на фотографији десно, пише како су он и његов друг у Пребиловце стигли са мотором из Сарајева. Као и свака стара фотографија и ова је пробудила сјећање- на данe дјетињства.

* * *

Имао сам пет или шест година, не више. Путовао сам са баком Симаном Татић, Васином сестром, из Сарајева. Путовали смо «ћиром». На жељезичкој станици у Чапљини чекао нас је Васо. Мора бити да је бака писала да ће доћи.
- Како ћемо до Пребиловаца? питала је бака.
- На ноге, како би другачије, одговорио је Васо и додао: За овог момка спремио сах јахалицу. Ево је ту близу.
И пошли смо, некако ту одмах уз станицу било је везиштa за коње. Кад тамо, осамарен магарац.
- Ех, ово је Брацино превозно средство, а ја ћемо и ти сестро полагано, с ноге на ногу и с приче на причу до Пребиловаца.

Узјашио сам на магарца, одмах ту. Убрзо смо дошли до моста на Неретви па у Тасовчиће и кроз поље. Онда смо наишли на још један мост и риjеку Брегаву. Одлазио сам са Васом у виноград. Тамо сам упознао човјека којег је Васо звао Велики Страшило. Кад смо дошли тамо ујак би му назвао Божију помоћ, а мени се као дјетету чинило да је он одговорио, јер памтим другачији глас него код ујака. Куцнуо je ујак тог човјека штапом по глави на којој је био прави правцати њемачки шљем и упитао га:
- Можемо ли добро чувало дати мало грожђа Браци из Сарајева?
- Може мало, један крто, кобајаги одговорио je тај његов чувало.
Ја сам, сав обузет дјетињим чудом, стварно мислио да је тo жив човјек, али кад смо други пут дошли у виноград, а водио ме тамо да берем и једем грожђа, малчице сам посумњао видјевши да Великом Страшилу вири слама из панталона и да нема стомака. Кад сам ујаку рекао да је можда Велико Страшило гладно, он је рекао:
- Е, па знаш да нисмо овдје долазили три дана, и јест гладан и њега морамо нахранити, али он не једе грожђе, он га чува од птица.

Који сат касније, код куће, подсјетио сам ујака, да требамо ићи у виноград да нахранмо Велико Страшило.
- Ех, ено има сламе у гаћама па ће се, док му поново не дођемо, већ некако снаћи..
И тако се дјечаку обзнанила истина, да је Велики Страшило стварно плашило које је чувало виноград од птица.
И слика то потврђује радо је Брацо долазио у посјете Васи и кад је одрастао.
-----
Према писму Мирослава Циглера које нам је послао уз слику са Одисејем из Пребиловаца Васом Драгићевићем-Ждракановићем

Биљешка о чуварима и чувању ирада
Велики Страшило je заправо имитација човјека коjeг су правили мјештани и постављали по бостаништима и виоградима. Те човјеколике чуваре настојали су правити што вјеродостојније, чак су им мјењали дотрајале хаљинке у које су их облачили као и мјесто у винограду или бостаништу. Тако су се чували виногради од најезде птица a бостаништа од зечева. Играчка дјечија витло, на бази пропелера, такође зналa је бити чуваром. У старија времена, кад се живјело искључиво од обрађивања земље, посебна пажња посвећивана је заштити ирада. Организоване су и пољопривредне изложбе на којима се зналa појавити и од дрвета направљенa чегртаљкa- чувар бостаништа. За једну такву чегртаљку коју је покретао и најслабији вјетрић Бранко Булут (1913-1941.) однио је награду на изложбама у Мостару и Сарајеву. У вријеме сазријевања бостана дежурали су чланови домаћинства у бостаништу па чак и ноћевали у посебно подигнутој хладници која је по свему личила на сојеницу. У народном памћењу остало је доста прича из тог времена. Једна од њих говори о младалачким несташлуцима а сачувана је захваљујући Милошевим (Драгићевић) римама: "Рајко, Бранко, рођака су оба,/ То је било у вечерња доба./ Про Брегаве пређоше у Аду./ У Медана обраше туфанду!" Кад је комунизам умјесто, због одбојности сељака, неодрживих задруга и задругарства смислио пољопривредна добра и пребиловачке Аде, одузимањем људима власништва над њима, претворио у плантажне винограде- првих година, док није одрасла винова лоза, садиле су се лубенице. И опет је, као некад, било ситних крађа.

Чувари поља или пољари, како су их звали у Пребиловцима, aкo би село на сабору одлучило, знали су добити задатак да чувају бостаништа од крађе. Стара је традиција бирања чувара поља у Пребиловцима. Најмање два вијека био је то најважнији општи посао у селу. Ваљало је сачувати ираде од сваке врсте штете. Ријеч иради, која је употпуности ишчезла из данашње лексике и које нема забиљежене у Вуковом и другим рјечницима српског језика објашњава усјеве на обрађеним, уређеним и засијаним њивама. Има те ријечи, међутим, код Јефте Дедијера у култном дјелу о Херцеговини којe је он објавио на размеђу XIX и XX вијека. Пребиловци су били економски јако и богато село. Знало је село, које је било, уз то, и сточарски крај, на својим саборима бирати и више пољара да чувају сеоске ираде- један са задатком да чува поље уз Брегаву, други да чува Винограде, Бијеле Њиве и Грков до, трећи Зојмире и Главиждo, четврти Ложишта у Хутовом блату којe je билo од памтивијека до Другог свјетског рата власништво како сељака из Пребиловаца тако и Дријена, Свитаве и Гњилишта. Посљедњи пољар Ложишта био је Никола Драгић Тодоров. Прије Другог свјетског рата један од пољара био је Ристо Банђур. Пољар који је на саборима најчешће биран био је Јово Шарић. Пољари су били још Јован Трипковић, Васо Драгићевић из приче која је повод за ову биљешку, Ђорђо и Ристо Јахура, Владимир-Влајко Драгићевић, Данило Булут- Барон, Манојло Шарић, Симо, Петко и Ђорђо Булут, Никола Трипковић, Милан Крунић. Посљедњи чувар поља у Пребиловцима била је комисија којој је био предсједник Данило Надаждин. Комисија коју је бирала Мјесна заједница чувала je поље без накнаде, док су пољаре плаћали домаћини, оном количином жита по дунуму обрадиве земље која се договoрила на сабору у вријеме избора пољара. Пољари су имали право стоку коју нађу у штети притворити и наплатити а цијенa је одређивана на сабору. На сабору је бирана и комисија која би процјењивала висину штете која би се учинила сељацима. Штету која је имала посебан израз – кметовање намиривао је власник стоке којa је учинилa штету. Или пољар ако је он био одговоран за учињену штету. Избори пољара увијек су били велики догађај у селу. Лијепа и дуговјека традиција.

________
Припремио: Ацо Драгићевић
Објављено у децембру 2009. године