Од Посранца до Посраног кука

Од Посранца до Посраног кука

Ријетке су њиве у Тасовачком пољу на којима се узгаја воће или поврће. Њива на којој је снимљена ова фотографија носи вулгарно име, Посранац. А то име, уствари, крије причу о томе како се некад цијенила обрадива земља

На крајњем југу БиХ, у међурјечју четири ријеке, Неретве, Брегаве, Требижата и Крупе налази се једна од најплоднијих долина за узгој воћа и раног поврћа. Некадашњи господар ове земље, запамћен, поред осталог, по оној ”ил’ да пуца ил’ да чекић куца” у Доњу Херцеговину донио је памук, пиринач и маслине. И све је то успјевало. И кафа се у овој земљи може узгајати. Кивија и мандарина одавно људима од Јадранског мора до Мостара доноси солидне приходе.

Овдашње њиве вриједни тежаци знали су одузимати и од камена, именовали их правим именом- крчевина или лазина, што има исто значење за плодну земљу отету од шуме или камењара.

Издашно су њиве, у међурјечју четири ријеке, рађале кроз све вијекове и сва времена.

Тако је било до овог времена.

Ово вријеме напустило је плодна поља. Умјесто брескви и другог воћа те повртларских култура, на плодним њивама расте коров. Чак се претварају и у грађевинско земљиште. Прекопавају се, на другој страни, брда. Савременик ове апсурдне појаве коју гледа свакодневно, зна рећи; ”што је у савременом свијету ненормално овдје у Апсурдстану је нормално”.

И данас је у овдашњим селима видљиво како су некадашњи њихови житељи, подижући куће на камену, чували и штедили плодну земљу. У Пребиловцима је то посебно уочљиво (могуће је, да је баш овдје настала пословица ”Човјек у брду, тиква у пољу”.)

Вријеме које се памти као индустријализација државе које, узгред речено, нема- испарзнило је села, помјерило их у градове или ка градовима – у плодна поља надомак градова. У долини Неретве то је веома уочљиво у Ортијешу, на Буни, у Житомислићима, на простору од Струга до Габеле (Испод Габеле у пољу израсло је велико село Габела Поље), у Клепцима, Тасовчићима, Почитељу, Шеваш Њивама...

И даље се, међутим, на локалној Тржници продајe рано воће и поврће произведено Бог зна гдје, најмање у долини Неретве. Велик број производа, па и оних који успјевају или боље речено могу успјевати око Тржнице, стижу чак из увоза.

Да апсурд буде већи у брда изнад плодних поља, како рекосмо, уведена је моћна механизација. Прекопавају се брда, меље се камен и сади цмиље којем, узгред буди речено, није осигуран пласман.

Коров расте на земљи која може дати четри жетве годишње.

---------------------

Како је Посранац добио име

Прича је веома стара.

Легенда која се преноси с кољена на кољено живи још увијек. Корјене вуче тамо негдје с краја далеког Средњег вијека.

Елем, позове ага из Тасовчића кметове да му окопавају кукуруз на великом посједу, доље у пољу испод куле у Наклу, дијелу доста великог села Тасовчићи.

Oдазвало се десетак тежака.

Како се аги журило да уреди своје имање, више у шали него у збиљи, обећа кметовима да ће земља коју они окопају и уреде, од тог дана бити њихово власништво.

Рано ујутро тежаци су прионули је на посао. Освајано је поље. Било је ту и вриске и подврискивања и такмичења ко ће више преврнути и уредити плодне земље. Ударци мотика мирисали су на хљеб.

Једно питање понављало се често: Хоће ли ага бити од ријечи? Хоће ли они постати власници оног дијела земље коју тог дана окопају!?

Са куле из Накла ага је, с времена на вријеме, погледивао на њиву и тежаке. Кад је, негдје око поднева, видио њихов учинак, почео је размишљати како ће изгубиити добар комад имања у плодном пољу.

Пред вријеме да тежаци добију обећану ужину, ага је послузи заповидио да у чорбу убаце рицинусова уље.

Ручавало се у хладовини јабланова недалеко од обале ријеке Брегаве, у близини каменог моста који је у вријеме биљежења ове легенде (јуни, 2017.) намирио пет вијекова. [(«На овом мјесту је херцеговачки санџак бег Мустафа 1517. саградио мост. Шишман Ибрахим паша, који је у Почитељу саградио медресу, хан, хамам и обновио џамију, у другој половини 17. вијека је обновио и мост у Клепцима. С обзиром да су на овом локалитету откривене трасе путева из ранијих периода, вјероватно је на мјесту данашњег моста постојао и римски мост (...)

Складном конструкцијом свода, која подсјећа на свод Старог моста у Мостару, мост се издваја и представља једно од најзначајнијих дјела отоманског градитељства у подручју инфраструктурних објеката. Специфичност моста је да има највећи распон овог типа мостова на равничарским ријекама. С обзиром на то да је корито ријеке Брегаве на овом мјесту релативно широко, а обале ниске, градитељ је извео веће камене подзиде и обликовао дугачке прилазне рампе, чиме је смањио распон лука (...)

Комисија за очување националних споменика донијела је одлуку, којом се историјски споменик- Мост у Клепцима, општина Чапљина, проглашава националним спомеником Босне и Херцеговине» (Текст се налази на овом порталу, у рубрици Кратка историја насеља, одљета 2009. године).Двојезична табла исписана на српском, хрватском, босанском и енглеском језику која се налазила поред моста једноставно је нестала. Вјероватно су жељезни носачи и квалитетни лим на којем се налазио текст о значају и трајању моста завршили на неком отпадуи претворени у новац. Али, то је тема за неку другу причу.)]

Након што је ага завршио, колико је знао и умио, приповјест о мосту похвалио је учинак тежака. Ни једног тренутка није дао повода тежацима да посумњају у остварење његовог обећања. Напротив.

Легенда вели, како је ага поновио, да ће, како изгледа, тежаци постати власници лијепог комада земљу у Тасовачком пољу.

Задовољни због обилне ужине и што ага држи до изговорене ријечи и обећања тежаци су, након ужине, скратили одмор.

Прионуло се на посао са још већим еланом.

Ни трага од умора. Један по један тежак, међутим, остављао је мотику и одлазио за кукрицу или у жита да се олакша, Херцеговци би рекли порајсебе.

Успорило се са окопавањем кукурза. Чак су тежаци почели један другом сметати у раду док најстарији међу њима није смислио како се рјешити мука.

Заповидио им је да скину гаће, да обављају нужду копајући.

И би тако.

И ага одржа ријеч.

Од тада тај лијеп комад земље, који данас пресјеца магистрални пут Жупања – Опузен, носи име Посранац.

Данас је Посранац у посједу потомака Симе (Илије) Драшке (1893 - 1967). Од када је понијела то име њива је у власништву Драшка. Посранац (на фотографији је само дио ове велике њиве) је данас једна од ријетких њива у великом Тасовачком пољу која се обрађује.

-------------------

Ни добар цигар дувана далеко од долине, на Модричу, почиње Дубравска висораван. На овој висоравни, за разлику од долине у међурјечју четири ријеке, ријетке су њиве у ледини. Илуструје то фотографија, снимљена ових дана испод Шаторове гомиле у Локвама

Прича се да је некад, у доба краљевине СХС, након предаје дувана, вративши се кући са позлаћеном дуванском кутијом као наградом за добар квалитет дувана који је предао на откуп, домаћин из пребиловачког засеока Брдо тражио сагласност од других чланова заједнице да купе њиву у долу испод њихових кућа у близини Посраног кука. И договор је пао.

- Купити! Као један сложила се бројна заједница.

- Колико човјек затражи, има да се исплати, рекао је домаћин.

Власнику, међутим, њива није била на продају. Купац, неби ли га одобровољио, предлаже да с мргиња на мргињ жељене њиве положи хиљаду динара дужом страном (толико је у то вријеме коштао во за орање), па колико испадне хиљадарки, толико би добио за промјену власништва.

Договора, ипак, није било.

Ова истинита прича из Пребиловаца провлачи се као доказ колико је некад земља била на цијени. Данас на овој и свим њивама у Малом зојмиру расте коров. Скоро ће, ако већ није, минути вијек да плуг није заорао у долу. Ни у једном од долова, лазина и крчевина око села одавно нема узоране њиве. У великом Долу испод села, гдје је некад узгајано скоро пола милиона струкова дувана и гдје је сваки педаљ био обрађен данас су само двије њиве приведене култури.

Стасавају генерације које и не знају да постоје ти долови, а не да их обрађују и да од тога живе.

Био је неопростиви гријех подизати куће за становање на њивама. Подизане су у крајпољу, одакле почињу или се ту завршавају херцеговачке грудуре. Стари Клепци, Тасовчићи, Требижат, Габела а посебно Пребиловци и друга села, у међурјечју четири ријеке, и данас свједоче о томе какав је однос према земљи некад имао овдашњи тежак.

А данас? Данас се села помјерила у поља. На земљу које није претворена у окућницу и бетон не уноси се мотика. Читаво поље испод Требижата, поред истоимене ријеке, напуштено је. У Тасовачком пољу, које пресјеца магистрални пут Жупања – Опузен, уз то што куће ”миле” ка пољу- плодну земљу, уз коров, поклапају трговачки центри и бензинске пумпе.

Два топонима у међурјечју четири ријеке на југу БиХ који носе вулгарно име настало из привржености, да не кажемо љубави, према хранитељици земљи, за ријетке, свједоче о потпуно другачијем односу према земљи.

Ацо Драгићевић