Једно предање о два братства
 Нови Сад |
|
 Стокхолм |
Од памтивjека је било тако у Пребиловцима – тек пошто мину вијекови оно што је живот неправдом дијелио временом је љубављу спајао. Иза свега остајало је сјећање на лијепе и мање лијепе тренутке којима сад више нико не робује
Био је 5. септембар, 2008, године.
И било је рано изјутра.
Добро сам све то утувио, мада дотад никад нисам нарочито памтио и обраћао пажњу на такве «ситнице».
Ни на дане, а поготово ни на часе, који су се свакодневницом умножавали и низали наликујући све више један на други.
Јер, био сам прикован за болесничку постељу, иза операције чији је исход још увијек био неизвjестан.
А сутрадан сам навршавао (тек) 57-у.
- Како си Булуту? – препознао сам глас из телефонске слушалице који је овамо, из далека, до мене допирао.
- Е, нећеш знати Драгићу! – превалих једва, одебљалим и још утрнулим језиком, преко безубих уста.
- Онда си већ добро, мој добри Младене – узврати Ацо увjерен у мој брзи опоравак чим и у таквом стању могу шегу да тjерам.
Тако смо, нехотимице, оживјели пословичну изреку, стару више од један вијек и по, а насталу можда и пре читава два или чак три стољећа, која се и данданас, понекад, помене у селу, а коју ми, не само директни потомцинего и остали Пребиловчани, баштинимo као древно предање.
Ласно смо се, потом, нас двојица договорили да оставимо запис о томе, потврђујући и тако да су старе размирице одавно превазиђене и да их генерације и генерације Булута и Драгића данас узимају тек као пошалицу.
Посебни смисао та пошалица-питалица добила је у другој половици последњег вијека откако се може чути и на свадбеним весељима гдје је младожења Драгић, а млада Булутуша, или обрнуто.
- Како ти је Драгићу?
И увијек исти и одавно унапред спреман одговор:
- Е, нећеш знати Булуту!
***
Пролог: Из времена када се и прије него што је засjела, столујући у Стоцу, а потом у Мостару, стара капетанска породица Ризванбеговића наметнула за спахије и постала толико силна да су почињеним зулумом ојађену рају одвраћaли од жалби султану ријечима «ако ћеш у Стамбол, онда је Стамбол овдје», посијано је сjеме раздора – из којег на срећу никад није изникао отрован коров омразе - између Булута и Драгића, два најстарија и највећа братства у Пребиловцима.
***
Један од Драгића, који су сви одреда успјели по доласку Османлија да сачувају власништво над земљом - по предању очуваном у Драгићевића - договорио се са агом да му овај прода Крче под Клепцима.
Утаначише да то плати стадом блага у којем је требало бити толико и толико телади, толико и толико јагњади, волова, коза, козлића и оваца које се нису јагњиле, крава које се нису телиле…
Рјечју - големим и, уза све, пробраним стадом.
Како је у Столац из Мрвића, гдје су били торови за хајван, ваљало преко Кошћеле, Драгића у пролазу упита Булут камо је наумио са толиким стадом?
Oвај се, да би се похвалио пред такмацем, изрече како је, ето, био приморан да прориједи тор, па је тражио и начинио договор са агом, да му овај уступи право и власништво над Крчима, а он ће aги предати благо.
Кад је чуо бесједу Драгића о договору са агом, Булут очас пријеким путем пожури у Столац, са хабером аги, како му Драгић гони лоше стадо, а да би он био спреман дати пуно више и боље стадо.
Пресалдуми се ага и Крчи, умјесто Драгићеви, постатоше Булутови.
Због тога су и тада су почеле зађевице, а уобичајило се међу Драгићевићима, као много исплатљивије, да пред Булутима држе језик за зубима.
***
Код Булута је сачувано сасвим другачије предање о узроцима које је ионако стално, мање-више у суштини здраво супарништво довело готово до отворене нетрпељивости.
Наиме, некакав Буложина, који је из чврсто каменом озидане високе куле на Кошћели предводио многобројно братство потоњих Булута, познатих по спретности у риболову, а још убојитијих пушколоваца, није хтjео да се клања ни аги ни паши, а још мање да метенише пред Алахом.
Турцима је и то мање боло очи од имања које је овај посjедовао, па су га оптужили да је заскочио у пољу неку булу, опасао је к'о ајгир и намах јој начинио дијете. Како овај није хтjео ни да чује да се ожени муслиманком и копиљана призна за свог потомка, под изговором да траже намирење изгубљене части, Турци су навалили и почели да му отимају дио по дио земље.
У свему Турцима je – како се причало међу Булутима - ишао на руку и један од Драгића који се у међувремену потурчио.
Буложини ускоро није много преостало од некад великог посjеда, али је зато, иза овог случаја са булом, наводно, добио надимак који се послије неког времена усталио у породичном презимену.
Први чин: Догодило се да је пред Драгића, који је натjерао коња посред Булутове махале, иза једне од три тамошње мурве иза које се крило, док се са осталoм дјечурлијом играло сaкриве, ненадано искочило једно дијете.
Преплашен, ђогат поскочи и пропе се, а на очиглед свију који су се ту задесили, збаци из седла Драгића и овај се, панувши нимало лако, полеђушке опружи по каменитом тлу колико је дуг и широк.
- Уби ли се Драгићу? – запита подсмjешљиво Булут.
- Е, нећеш знати Булуту – процеди овај прикривши само њему знану бол и, искобељавши се понво у седло, брже-боље одјури кући гдjе одмах заповjеди да се закоље бравче.
Жена му је све док није сасвим издравио, привијала крције на бо'но место и утопљавала овнујском кожoм неби ли му што прије срасла вита ребра које је при паду поломио.
Други чин: Пред сами овај потoњи рат, у зубарској ординацији Дома здравља у Чапљини, са др Арсеном Булутом сjедили су и ћаскали, уз потаман охлађену млаћеницу, Ацо Екмечић – који је испричао ову догодовштину - и др Славиша Бошковић, иначе пребиловачки зет, ожењен Екмечушом.
Кад, ето ти Гојана Драгићевића који, онако напречац банувши, још с врата, повика:
- Вади, не могу више издржати!
Зуб је био под тешком упалом и Арсен није могао да му даде инекцију са анестетиком.
А кад је кварњак, да зло буде веће, јаким кореном добрано ураслим у вилицу, почео кљештима чупати, овоме од бола ударише потоцима сузе на очи.
- Боли ли Драгићу? – упита га Арсен у очигледној и искреној бризи.
- Е, нећеш знати Булуту! – добио је, кроз окрвављена и од боли искривљена уста заклоњена шаком, одавно знани одговор.
Трећи чин: У љето 2007, усред јунске припеке, запали смо нас тројица у густиш удивљалог растиња око Меданових кућа на Краварици који, ваљда, није крчен од како су њихови домаћини скончали у Морином отоку, а нејач поклана ту, одмах испред кућа.
Паво Булут, који нас је водио, на вријме је хтјео да одустане, али Миленко Јахура и ја, Младен Булут, настојећи да усликамо свако пребиловачко огњиште, пропузали смо до пред саму, некад лијепу и пространу, а сад рушевну спратницу на коју су се редом у низу ослањале остале домаћинске просторије.
У оно мало простора Миленко је, загледан у визир камере, закорачио уназад и – стропоштао у купичњак!
- Жив ли си Јахура? – упитах сав пренеражен.
- Е, нећеш знати Булуту!
Нисам ни морао знати, видjео сам.
***
Епилог: Упркос причама које су преношене с кољена на кољено и којима је стално понешто додавано или одузимано- не једном, Булути и Драгићи постајали су и били су добре комшије, блиски савезници и саборци.
И старијa и новијиa времена оставила су свједочењa о сувезништву Булута и Драгића.
Из старијих времена.
Знано је да су Лазар Драгићевић и Тодор Булут, по исказаној храбрости чувени борац у Херцеговачком устанку, раме уз раме, с пушкама на готовс и исуканим голим сабљама стали под Гојановим долом, Брегави «брду по пељеши» пред муслимански башибозлук када се овај 1878. разбијен у буљуке повлачио из Црне Горе. О томе свjедочи и епска пјесма која се пјевала уз гусле. (Вјерујемо да има Пребиловчана који је знају и да ће је web-тим добити и у цjелости објавити).
Турци нису знали да ли иза њих још ко чека у засjеди, али су знали какo су ова двојица љуте мегданџије па су, умјесто уз Биволац, из Лука скренули преко Аде низ Нереза. Успут су опљачкали и спалили Клепца, Гњилишта и Чељево.
Из новијих времена.
Бројни су примјери у дуговјеком животу Драгића и Булута како су оно што је живот неправдом дијелио временом у љубав претварали.
Понешто од свега тога смјештале су генерације и генерације у приче које су остајалe kao подсјећање на лијепе и мање лијепе тренутке којима данас више нико не робује
Младен Булут Анђелков и Ацо Драгићевић – Пашин
