.

Постоjбина православних Екмечића

Грлић, засеок Пребиловаца

Грлић. Jедан од шест засеока Пребиловаца. Налази се у њиховом залеђу, на висоравни кањона риjеке Брегаве, "брду по пељеши". Овдjе ће, ослањаjући се jедна на другу, двиjе камене лађе образовати увалу коjа заjедно са заравни на коjоj се угњездио Грлић личи на грлић лиjевка. Отуда потиче име Грлић. Мало подаље од насеља, на краjу излаза из природног грлића, у правцу Хрвенице, подиjелиће се двиjе камене лађе и наставити свака своj непрекидни ланац херцеговачких гудура остављаjући иза себе jош jедно име - Диjела. Jедна крстача на Лазини испод Пребрђа, узима се, међутим, чини се с разлогом, за основу легенде о постоjању два града коjи су подjеднако далеко од тог мjеста коjе се баш зато зове Диjела. Кроз Грлић jе пролазио коњски пут за jош три засеока; Диjела, Риjевца и Мрвиће. Поред села пролази Приjешац, приjеки брдски пут из Пребиловаца за Риjевца, Мрвиће и Диjела. Одатле jе узета слика Грлића коjу обjављуjемо.

Овдjе jе било стање старих Драгићевића. Jедан од њих за коjег се зна како се зваше, када jе живjео и шта jе радио подариће ново презиме потомству и свим Драгићевићима из Грлића. Звао се Ристо - Ристан. Живjео jе у XVII виjеку и радио jе у Мостару као пекарски радник. Како се на турском за насушни хљеб каже екмек Ристан ће своjим и свим Драгићевићима из Грлића дониjети презиме Екмечић коjе у корjену носи ту турску риjеч. Од тада jе Грлић постоjбина православних Екмечића коjи славе Светог Николаjа као и старинци Драгићевићи.

Стотину душа у Грлићу

Између два свjетска рата сеоце jе нарасло на преко стотину чељади. Бавили су се сточарством и земљорадњом. Као и сви Пребиловчани, Екмечићи су строго водили рачуна да имаjу земљу у пољу- за узгоj житарица као и у брду за производњу дувана коjа jе била изузетно развиjена. Отуда и обjашњење како то да Пребиловчани имаjу земљу далеко од своjе куће и два до три сата хода. Уз Екмечиће у Грлићу jе живjела по jедна породица Банђур и Крунић а послиjе 1941. године и jедна фамилиjа Рељић. Из Пребиловаца Рељићи, коjи су доселили из Свитаве, преселили су се у Лозницу а одатле у Тасовчиће. У Другом свjетском рату огњиште Лазара (Ђуре) Банђура око коjег се окупљала четворочлана фамилиjа jе угашено. Угашено jе и огњиште Уроша (Илиjе) Екмечића и његове супруге Jованке. Имали су шесторо дjеце. Одвођењем и бацањем живе дjеце и њихових маjки у jаму Голубинку, убиствима на кућном прагу и на другим мjестима у селу и око села нестало jе из фамилиjе Екмечић 78 чланова. Преживjело jе двадесетак млађих мушкараца коjи су успjели измаћи наjезди усташа и сакрити се у брдима око Грлића. Међу преживjелима су била само два педесетогодишњака; Сава (54) и Марко (50), синови Митрови. Преживjело jе само четворо женске чељади; Маркова супруга Jела рођена Андрић (49) и њене кћерке; jеданаестогодишња Неђа и шестогодиша Бранка и jедна дjевоjка од 18 година- Jока Лазарева. И два шеснаестогодишња дjечака, Младен Марков и Симо Стоjанов и само jедно мушко диjете до десет година старости - шестогодишњи Маноjло Богданов.

Пут и струjа до Грлића

Преживjели су обновили живот у Грлићу.

Млађи су били носиоци акциjа од опште користи за село. До Грлића jе прво изграђен макадамски пут. Било jе то 1954. године. Планирано jе да се од Пребиловаца- тамо од Брњашевог дућана, изгради пут до Грлића, поред Гоjановог дола и Капуша. Исприjечио се стjеновит терен, уз то и велика узбрдица. Требало jе стотине килограма експлозива за минирање терена. Стариjи су говорили: "Ође се пут немере пробити без Армиjе". А, кад се почела преко великих стиjена код Капуша указивати траса пута, ти исти су говорили, "ако треба, моремо богами сада пробити пут и кроз Козjе стиjене". Радило се на путу између радова у пољу. Од Водене заjеднице добила се дробилица коjа jе дробила камен и претварала га у шодер коjим jе пут насипан. Главну улогу одиграо jе Богдан Савин коjи jе био минер у краљевоj воjсци. Изградња пута до Грлића памти се и по томе што су у првом ауту коjе jе стигло у Грлић били Мандрапини сватови из Габеле коjи су дошли по младу, Неђу Маркову. Био jе 16. jануар 1955. године. Послиjе макадамског пута електрична енергиjа стигла jе са малом задршком у односу на Пребиловце (1962). Из времена када су геометри са помоћним особљем одређивали трасу, верући се преко Биjеле Влаке, препричава се оваj разговор двоjице комшиjа: "Ко jе оно гори и шта но раде", питао jе jедан од њих. Онаj други, одговори. "Оно jе онаj Лакин Лапина, довео неке гиjометре и оће да проведу струjу у Грлић". Онаj први jе рекао, како "никад та струjа неће доћ у Грилић. Кад дође нек ме одмах испеку на њоj". Била jе, дакле, невjерица каква се увиjек и не само у Пребиловцима и не само на селу испољавала према новом. Струjа jе као и пут дошла до Грлића али jе, ипак, Грлић у времену одласка из села у град или ближе граду платио пуну циjену. Посљедни рат затекао jе само два активна домаћинства са више чланова и четири самачка.

Данас кроз Грлић пролази макадамски пут из Западне у Источну Херцеговину.

Ћико самарџиjа

Ћико, Милан Екмечић

Милан Екмечић био jе ожењен са Јелком Пудар са Пјеска код Мостара и са њом имао четворо дjеце, кћерке; Славојку (1929), Радмилу (1931), Јеленку (1934) и Миленку (1937). У jедном августовском дану ратне 1941. године остао jе сам. Послиjе рата оженио се други пут са Маром Мирић из Габеле, кћерком покоjног Ђорђа, и са њом није имао дjеце. За њега jе важила она "што оком види, руком ствара". Био jе самарџиjа, познат и у петом селу. Сjедио би у хладу под мурвом пред Екмечића чардаком и ђељао дрво. Знао jе тачно колики jе броj коња у читавом селу и какав коjем коњу самар одговара - да му не прави садно. Ако би му из другог села наручивали самаре, волио jе да види коња. Кад би причао о свом животу и годинама коjе су минуле, знао jе направити фино поређење са дебелим стаблом мурве под коjом jе сjедио и правио самаре а коjа jе касних седамдесетих минулог виjека почело дотраjавати: "Ево jе видиш, парица ми jе". Посадили jе његови стари кад се он родио, 1893. године. Много година раниjе, читав виjек а можда и два подигнут jе Екмечића чардак. Од чардака коjи jе био у центру села одваjали су се путеви на три стране - према улазу у село, Страњику и Брегави и горе ка Диjелима и Хрвеници. Поред тих путева, како су фамилиjе расле подизане су куће. Уз Милана Екмечића - Ћику коjи jе доживjео дубоку старост, умро jе у 93-оj години, самар jе знао начинити jош jедан Екмечић- Перо Шћепић, односно Перо Екмечић Шћепанов.

Познати Грлићани

Сцена из филма "Грешница без греха", Илиjа Драгићевић и Соња Станисављевић

  Овдjе jе рођен историчар свjетског гласа, академик Милорад Екмечић. Историjским наукама посветио се и његов брат Момчило и jош троjе Екмечића. Одавде потиче пориjекло познатог банкара Србиjе Михаила Драгићевића чиjе ће син Милорад-Баjа Драгићевић бити познати фудбалер краљевине Jугославиjе између два рата и њен репрезентативац. Милорадов брат Илиjа постао jе, као и отац, банкарски чиновник али и књижевник и глумац. Иза себе jе оставио двиjе књиге: Роман, "Копљем и мачем" и збирку приповjедака "Дивља охридеjа". У филму "Грешница без греха" (сценарио и режиjа Коста Новаковић, година производње 1930) Илиjа Драгићевић носио jе jедну од главних улога. Ниjе Милорад Драгићевић jедини спортиста Грлића. То jе и Саво Екмечић (1948), голман "Неретве" из Матковића, "Фамоса" из Храснице, прволигаша "Сараjево" и ГАК-а из Аустиjе. Не зна се тачно да ли jе голман ОФК Београда Петар Борота или jе то био баш Саво Екмечић коjи jе увео нову моду "гаће до кољена" код прволигашких чувара мреже. Али, зна се и то сасвим сигурно да jе Саво Екмечић изабран за наjбољег играча ГАК-а из Аустриjе у његовоj стогодишњоj историjи. Изабрали су га, како jе читаоце обавjестио ГАК-Магазин, навиjачи клуба у оквиру обиљежавања стогодишњице постоjања овог аустриjског прволигаша (2004.). Риjетко и велико признање. Ово тим приjе што jе стечено у времену када jе Екмечић обjесио копачке о клин.

Екмечићи из Грлића живе у седам држава

Послиjе успjешно окончане кариjере у ГАК-у Саво Екмечић jе остао у Грацу гдjе живи са фамилиjом. Иначе, Екмечићи поред Пребиловаца, гдjе су се вратиле двиjе фамилиjе, данас живе у седам држава и у петнаест села и градова: Београд, Панчево, Нови Сад, Суботица, Руско Село, Боговађа код Лаjковца,Требиње, Билећа, Сараjево, Њуjорк, Сан Диjего, Ванкувер, Келн, Љубљана. Риjеч jе о 28 фамилиjа Екмечић.

______

ГАК_магазин о Сави Екмечићу чија је слика у горњем десном углу

Биљешка поводом комплетирања прилога о Грлићу

У стварању овог прилога који смо објавили почетком маја 2007. године учествовало jе више Пребиловчана, односно Грлићана; Младен Марков, Милорад Ђурин, Манојло-Ацо Тришин, Саво Анђелков, Ристо Данилов, Николина и Милада кћерке Манојлове. За публиковање прилог је припремио Ацо Драгићевић, оснивач и уредник портала Пребиловци-село на Интернету. Те 2007. године, једну годину након изласка села на глобалну мрежу, почели смо трагати за фотографијом Екмечића чардака, централног и веома важног објекта у Грлићу. Истовремено web-тим настојао је ступити у контакт са етнологом из Сарајева Астридом Бугарски која је, у два наврата, боравила у Пребиловцима и обавила истраживања.

Прво нам је стигла фотографија Екмечићева чардака која је сачувана у фамилији Милана Ристе Екмечића. Послала је унука Миланова а кћерка Данилова која живи у Београду

По оној Његошевој, упорнима Бог даје махове посрећило нам се да, посредством Земаљског музеја из Сарајева, пронађемо у Америци Астриду Бугарски. Било је то крајм фебруара и почетком марта 2011. године. Једнако смо се обрадовали том првом контакту. Астрида због нашег интересовања за њену давну посјету Пребиловцима и резултате њеног научног рада а ми због сазнања да је Астрида сачувала дневник из Пребиловаца и, што је веома значајно, фотографије.

Већ у првом нашем контакту Астрида Бугарски изразила је спремност да за наш портал напише рад о резултатима истраживања. У првој половини априла 2011. године рад је био завршен. У међувремену негативи снимака из Пребиловаца, настали седамдесетих година минулог вијека, репарирани су у фотографском студију Рајка Пештара у Источном Сарајеву и припремљени за публиковање. Крајем априла (2011.) рад Астриде Бугарски, и сет фотографија, објављени су на нашем порталу у рубрици Кратка историја насеља и под насловом Традиционални облици стамбених зграда и култура становања у Пребиловцима. Фотографије су објављене у секцији Фото-галерије, Слике настале између 1945. и 1992. Наслов је Сандуци за дјевојачко рухо и друге фотографије (Сачуван је изглед сандука за рухо које су удајом у Пребиловце донијели Митра Мандрапа (1866-1941) из Клепаца жена Спасоја Сухића, Јованка Јока Брстинa (1881-1941) са Кљенка, жена Васе Драгићевића и Митра Карадеглија (1881-1941) из Речица жена Јове). Власници кућа на спрат чије су фотографије сачуване захваљујући етнологу Земаљског музеја из Сарајева Астриди Бурагски били су: Јовица и Милан Екмечић, Вељко Ћирић и Лазар Мирковић. Имајући у виду шта се са Пребиловцима догодило у јуну 1992. године, када је становништво протјерано а свака кућа, баш свака од 118 кућа, запаљенa од стране војске Републике Хрватске и хрватско-муслиманских снага, данас су фотографије Астриде Бугарски изузетно значајан документ.

--------------------------
Биљешка која објашњава рађање прилога о Грлицу на порталу Пребиловци-село на Интернету објављена је у августу 2014. године