.

Култура сјећања на дјелу

Неуништива је духовне вертикала између  живих и упокојених Пребиловчана

Храм Васкрсења Христовог

Деценијама је трајала борба становника Пребиловаца за остварење права да се њихови очеви, мајке, браћа и сестре ексхумирају из Шурманачке јаме и достојно сахране у родном селу. Та борба у којој је изњедрена, у српском националном бићу, култура сјећања на невине жртве окончана је 8. августа 2015. године када је освјештан храм Васкрсења Христовог у чијој су крипти, након два убиства- у августу 1941. и јуну 1992., сахрањени. Чин освећења обавио је патријарх српски Иринеј уз саслужење 20 епископа и двије стотине свештеника. У тој години, Синод СПЦ пребиловачке и доњехерцеговачке мученике прибројио је сабору светих. Ове 2021. године достојанствно је обиљежена 80-то годишњица страдања и Слава светих пребиловачких и доњехерцеговачких мученика.  

          Духовна вертикала између живих и упокојених код православних Срба је веома снажна. Практично, неуништива. Она је видљива, посебно, у мјестима масовног страдања Срба у ратовима.

          Пребиловци деценијама, од 6. августа 1941, године, његују сјећање на своје некадашње житеље на звјерски начин убијене у вријеме постојања Независне Државе Хрватске, када су више од шест стотина жена и дјеце усташе живе бациле у Шурманачку јаму. Једно од најснажнијих свједочења о времену погрома је новела Митра Шарића, савременика тих догађаја, Никољдан у Пребиловцима.        

        И поред најстрашнијег злочина над недужним народом, потомци и њихови сродници наставили су живјети живот у којем су, још у току рата преживјели мушкарци склапали нове бракове и обнављали имена убијене дјеце, дубоко свјесни да је, ”много боље бити брат, потомак и сународник оних који су убијени, него оних који су убијали”, како ће то у Пребиловцима, над порушеном гробу, рећи владика Григорије много заслужан да се над разрушеним гробом подигне храм Васкрсења Христовог.

Прва посјета јами у Шурманцима

          У слободној зрмљи, педесетих година минулог вијека, преживјели Пребиловчани посјетили су јаму у брдима код Шурманаца. Видјели су гдје су њихови најмилији скончали живот и помолили се са својим свештеником за покој њихове душе. Потом је услиједила забрана одласка на мјесто страдања, да би шездесетих година била појачана бетонирањем гротла јаме и подизањем скромног обелиска на којем је био уопштен текст који је подсјећао шта су радили ”домаћи издајници”. Споменик је срушен у рату дееведесетих година минулог вијека.

Проглашење светих, изградња њиховог храма

          Бетонска плоча над јамом у Шурманцима прекинула је вертикалу између живих и силом упокојених становника Пребиловаца. Захтјеву уже и шире родбине жртава, локална власт, крајем седамдесетих година минулог вијека, изашла је у сусрет и омогућено је сваког шестог августа редовно посјећивање и вјерски обред у Шурманцима уз пратњу милиције. Тако је било до деведесетих година када је локална власт, опет на захтјев родбине, дозволила да се уклони бетонска плоча, сакупе посмртни остаци жртава опоје и коначно достојанствено сахране у крипти храма посвећеног Сабору српских светитеља и пребиловачких новомученика а који је подизан у Пребиловцима. Догодило се то тачно на педесетогодишњицу страдања народа 4. августа 1991. године. Свету архијерејску литургију служио је патријарх српски Павле који је за земаљског живота три пута посјетио Пребиловце.

          Ни пуну годину послије достојанствене сахране, избио је грађански рат у БиХ, становништво је, од стране удружених хрватско-муслиманских снага, протјерано, крипта са посмртним остацима жртава минирана, свака кућа у селу запаљена. Тек пуну деценију касније почели су се протјерани становници Пребиловаца враћати на рођено огњиштe. Године 2013. након уклањања сметљишта са мјеста гдје је био храм и истраживања како би се утврдло шта је било са земним остацима жртава, започела је изградња храма посвећеног Васкрсењу Христовом. Планирани радови укључујући живописање храма и уређење простора од једног хектара, завршени су августа 2015. године, када је 8. августа чин освећења обавио патријарх српски Иринеј уз саслужење 20 епископа и двије стотине свештеника. У тој години, Синод СПЦ прибројио је ”Сабору Светих пребиловачке и доње херцеговачке мученике које је Господ већ прославио у Царству небеском након њихове мученичке смрти и исповједништва. Проглашавајући их за свете Цркве Православне, који мученички пострадаше, благосиљамо Господа што се на њима испуни реч Његова: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско (Мт 5,10)

Осамдесет година касније

          У његовању културе сјећања у Пребиловцима, поред личног ангажовања директних потомака жртава, крупан допринос дала је изложба о страдању Срба из Пребиловаца и Доње Херцеговине коју су припремили историчари Предраг Лозо и Драгослав Илић за потребе Удружења Јадовно из Бања Луке и СНД Пребиловци из Београда. Организована је у десетине градова у БиХ, Србији као и у иностранству, да би стигла у Пребиловце гдје је отворена као стална поставка у Духовном и културном центру свети краљ Милутин. Рецензент изложбе био је доцент доктор Горан П. Латиновић, начелник одсјека за историју Филозофског факултета Универзитета у Бања Луци.

          Обиљежавање 80-то годишњице страдања народа из Пребиловаца и Доње Херцеговине почело је у сриједу 4. августа предавањем ректора Цетињске богословије Гојка Перовића. У инспиративном излагању Гојко Перовић библијску трагедију Пребиловаца и амфитеатар храма у којем се окупљеном народу обратио, повезао је са амфитеатрима у старој Грчкој, грчким трагедијама и нултом тачком музеја и споменика 11. септембар у Америци. Да би илустровао колико људски ум може ниско пасти у чињењу злочина. Са најниже нулте тачке пребиловачког амфетеатра улази се у храм Васкрсења Христовог гдје су исписана имена невиних жртава на зидовима у два нивоа храма, свједочећи, како је примјетио Гојко Перовић, о паду људског ума и дубини и ширини учињеног злочина.

          Дан касније, мјесни парох Марко Гојачић служио је вечерње, а након службе Божије, у амфитеатру историчари др Милан Гулић, Немања Девић и Предраг Лозо одржали су историјски час, посвећен страдању Срба у свјетским ратовима. У оквиру историјског часа представљена је књига јереја Марка Гојачића ”Страдање Срба у Првом свјетском рату по документима проте Васе Медана” (Видослов 2021.). Књига јереја Марка Гојачића којом је обиљежена и стогодишњица рођењс проте Васе Медан, првог пароха чапљинског, представља зборник докумената из времена Првог свјетског рата које је исписао њихов савременик и свједок свештеник Медан. Књига је, како је примјетио историчар Милан Гулић, виши научни сарадник Института за савремену историју, драгоцјена за будућа истраживања од стране историчара.

          Централна свечаност празника пребиловачких и доњехерцеговачких мученика била је Света архијерејска литургија одржана у петак 6. августа. Светом архијерејском литургијом предстојао је епископ диселдорфски и све Њемачке Григорије уз саслужење домаћина епископа захумско – херцеговачког и приморског Димитрија и свештенства. Славске дарови, кумова Славе братства Екмечић благословио је епископ бихаћко – петровачки и рмањски Сергије.

------------------

Бесједа владике Григорија

Драга браћо и сестре, данашње Јеванђеље почиње ријечима, свима нама људима, кроз ученике Христове: „Ево, ја вас шаљем као овце међу вукове.“ И кад сам јутрос питао владику које Јеванђеље читамо и кад ми је рекао, сјетио сам се оне чувене приче, које се можда неки од вас сјећају, неки су заборавили, коју је написао генијални писац Иво Андрић, а која се зове Аска и вук. Слика из те приче ми је некако, неким чудом дошла пред очи и сјетио сам се како је једно јагње, једна овчица заборавила да иде за осталима и остала на некој зеленој ливади да пасе и ту је спазио вук. И она је видјела вука. А онда јој је дошао неки глас који говори да игра, да игра што боље, што љепше и што дуже; а вук, њему је дошло на памет – па нека игра, имаћу пред собом и игру, а свакако ћу је на крају појести. Али је ова овчица играла дуго и лијепо, и играла заносно и чудесно – и стари олињали вук, какав је иначе сваки вук у једном трентку, једног дана – стар и олињао, чекао да се овчица умори, уживао у њеној игри и размишљао како ће је свакако појести.

Међутим, како је то дуго трајало, пастири су схватили да једне овчице нема и онда су пожурили да је траже и пошто је она, како рекох, дуго и лијепо играла, а вук је уживао у њеној игри и чекао да се она умори, да је онда у сласт поједе – стигли су пастири и убили старог, олињалог, крволочног вука. То је поента те приче, браћо и сестре.

Прије 80 година у овом селу, мала дјечица као јагањци на овим ливадама са својим мајкама, очевима и бакама радили су или су се играли, али вукови нису чекали да они свој рад или своју игру заврше, него су скочили и на најкрволочнији начин их убили и онда су, да би сакрили траг, бацили их у јаме, …. а пастира ниоткуда. А онда је прошло више од 40 година, онда су дошли пастири из села и извадили кости из јама.

И када смо помислили – ипак су овчице и јагањци спасени, онда су опет дошли вукови, љути и расрђени што су њихова недјела откривена и онда су њихове бијеле кости минирали. И није ни то било довољно, него су их настојали затрпати нечистоћом и смећем, а пастира са ове земље ниоткуда да дођу. А онда је Бог, пастир добри, учинио да након свега тога сиђе ова црква на те кости и да их васкрсне и да покаже да стари олињали вук мора да умре.

Стари олињали вук, који је у овом случају симбол смрти и онај који доноси смрт, овде више нема шта да тражи. Он је губитник на овом мјесту. Смрт овде више нема више никаквог удјела. Ове овчице су спасене и зато су оне свете и зато су тако бијеле и тако чисте, јер су се више пута у својој крви окупале, више пута су страдале и показале су да вријеме које је протекло није ништа страшно ако на крају дође Пастир Добри.

Ето, браћо и сестре шта се догодило на овоме мјесту. Каква дивна и чудесна прича. Прича која није само прича, него прича која је догађај. Прича која је стварност, прича коју данас можемо да осјетимо. Да Бог дарује нама да послушамо ријечи нашег Спаситеља – да идемо у овај свијет са свијешћу да смо овце које иду међу вукове,  да идемо са свијешћу да није довољно да будемо само безазлени, него да будемо и мудри; да идемо са свијешћу да је могуће да брат устане на брата, и отац на сина, и дјеца на родитеље своје, и да се толико избезуме да постану вукови.

Да увек пазимо, браћо и сестре, да се чувамо тога. Јер као што видимо, може читава једна заједница и читав један народ да упадне у обману, како смо ми једини честити и добри, једини смо ми овце, а сви су други вукови. Може неки други народ да упадне у то – а то је опасно, то је опасан идол кога треба да убијемо у својој души, у свом срцу.  Као што видимо, и у нашем народу има и бијелих и црних вукова, и као што видимо, и у другим народима има и јагањаца и оваца. Зато је важно да на овом мјесту светом, мјесту свијетлом, мјесту покајања и мјесту васкрсења увек славимо побједу невиних и чистих, чега су симбол јагањци и овце, над крволочним и злим, чега је симбол у овој причи и у овом Јеванђељу вук.

Да Бог дарује да ова дјеца расту, да се ми окупљамо на овом огњишту, огњишту у коме нас не грију дрва и ватра, него благодат светих мученичких костију.

Амин, Боже дај!

-----------------

Изложба у Београду

          Поводом обиљежавања осам деценија од масакра почињеног над Србима у Пребиловцима, Музеј жртава геноцида и Народни музеј из Београда приредили су изложбу у атријуму Народног музеја у Београду. Изложба о том страшном усташком злочину одржана је од 5. до 8. августа 2021. године.

          На изложби се нашла и сачувана столица пребиловачке учитељице Стане Арнаут као и фотографије из Пребиловаца начињене непосредно након Другог светског рата, као и оне настале крајем осамдесетих и почетком деведесетих година претходног вијека током процеса ексхумације посмртних остатака жртава из херцеговачких јама као и њихове и сахране.

          На отварању изложбе у Београду говорили су Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја у Београду, и Дејан Ристић, вршилац директора Музеја жртава геноцида.

Кумства пребиловачких братстава

          По освећењу храма Васкрсења Христовог 2015. године слава Светих пребиловачких и доњехерцеговачких мученика, према календару СПЦ која их је прибројила сабору светих, обиљежава се 6. августа уз молитвено присуство великог броја вјерника и родбине невиних жртава. Пристигну, као ове године, из разних мјеста у Србији- из Ниша, Београда, Новог Сада, Требиња, Билеће, из иностранства- из мјеста гдје стално живе.  

          Први кум Славе светих новомученика био је Павле Булут, један од свега 174 преживјела Пребиловчанина. Годину дана касније часну и узвишену улогу кума славе преузела је фамилија Ђорђа Брстине. Братство Драгићевић чији су преци основали село још у Средњем вијеку кумовало је слави 2018. године и, тако, показало се, увело праксу да у будућности пребиловачка братства буду кумови славе. До сада су, уз Драгићевиће, ту улогу обавила братства Надаждин и Екмечић а наредне 2022. године биће братство Ждракановћа.

          - Након ломљења славског колача, ове 2021. године свечано је, испред братства Екмечић, нашем епископу Димитрију уручена икона Васкрсења Христовог коју храм у селу није имао. Икона је димензија 54Х40 цм и рад је академског сликара Милосава Бате  Бабића. Икону су испред братства Екмечић епископу захумско-херцеговачком и приморском Димитрију уручио Божидар Екмечић, син Миленка- Сосана, каже за портал Пребиловци село на интернету Павле Екмечић.

--------------

На порталу Пребиловци село на интернету публиковано 9. августа 2021. године

Аутори фотографија Стојан Ђорђевић и Ацо Драгићевић