.

У стварању Хутова блата, простора коjи jе већи од 6 хиљада хектара, према предању коjе живи и у хрватском и српском народу, учествовали су свеци док су по земљи ходали. Виjековима људи су узимали од Хутова блата. Узимали што су више могли. Прво су то били Турци Османлиjе чиjе jе аге и бегове потчињена раjа морала угошћавати баш овдjе а њихове дворове снабдjевати рибљим и птичиjим месом. ("И потраjа то дуго док се jедан бег, неког давног љета, не отрова рибом на jезеру Jелим. Пекли му сељаци шарана мало на жару, мало на врелом херцеговачком камену и понудили за ручак. Био jе то њему и његовоj пратњи посљедњи ручак, вели легенда. Послиjе тога пуче кроз народ прича о отровноj риби из Хутова блата и престаде лов и тираниjа"). Аустро-угарска jе извозила сушену jегуљу и шарана. Рибарство jе било добро развиjено а сушена jегуља омиљена храна на трпезама у Паризу. Из тог времена потичу имена jаруга и jазова у Хутову блату по презименима фамилиjа коjе су их користиле и живjеле од тога. Имена су по презименима хрватских и српских фамилиjа коjе живе и данас уз Хутово блато. Послиjе Аустро-угарске Хутовим блатом управљали су краљеви поданици и Титови службеници и користили га као ексклузивно ловиште. Нове демократске власти, с коjима jе дошло до крвавог рата и раздруживања народа, у Хутову блату- када jе мир поново легао на земљу, забраниле су сваки лов. Да ли тиме почиње нова срећниjа ера Хутова блата? Вриjеме jе непоткупљив свjедок али и судиjа. Остаjе да се види.

Природни и орнитолошки резерват Хутово блато фронтално jе нападнуто са свих страна. У послиjератноj неимаштини свега и свечега, изгледа, прво што падне на памет овдашњим људима jесте баш Хутово блато и његова богатства коjих се желе домаћи. Наравно на незаконит начин. На дjелу jе излов рибе, лов на птице мочварице, копање тресета и неконтролисана сjеча дрвета чиме се жестоко уништава природа. Општа штета jе многоструко већа у односу на ситне личне користи ловокрадица, криволоваца, дрвокрадица. Копање тресета коjим се оплемењуjе земља у пластеницима, међутим, постао jе уносан бизнис. Циjена jедне тракторске приколице натоварене тресетом достигла jе 150 КМ. Риба се убиjа (оствима, динамитом и електричном енегриjом), птичиjи фонд коjи се некад исказивао са преко 350 различитих врста птица мочварица jе десеткован, нестало jе некадашњих ливада коjе су почивале на тресету.

Хутво блато ниjе више што jе некад било

 

Све jе неодговорниjи улазак човjека у оваj парк маjке природе. И када jе у питању локална власт и поjединци у њоj ниjе ситуациjа ништа боља. Од Караотока, коjи се налази на улазу у резерват из правца Гњилишта, испод Кучева до jезера Шкрка ископан jе канал. Тиме jе затворено природно а отворено вjештачко отицање воде из jезера у риjеку Крупу. Ниво jезера jе опао скоро два метра а угашена су и сва врела око jезера. Дода ли се овоме изградња пута од Пребиловаца до Кошћеле, чиме jе резерват jош више отворен, разумљива jе забринутост за будућност овог драгуља природе. А могло jе са мало више воље, разумjевања и љубави према Хутову блату да се уради пуно више и да Хутово блато постане познато и на глобалном плану, да буде златна кока носиља у туристичкоj понуди Херецеговине. Ни данас ниjе касно.

1954. године, Хутово блато са своjих 6 хиљада хектара проглашено jе орнито-фаунистичким резерватом.

1971. године укључуjе се Хутово блато у регистар мочварних подручjа од међународног значаjа.

1980. године усваjа се међународни проjекат за заштиту медитеранских мочвара. Хутово блато се укључуjе и у таj проjекат.

1998. године, Међународни савjет за заштиту птица (ИСБП) уврштава Хутово балато на листу међународно важних станишта птица мочварица. УНЕСКО, канцелариjа у Паризу три године касниjе (2001) укључуjе Хутово блато на своjу листу.

1999. године, локална власт забранла jе у потпуности лов у Хутову блату. Претходно формирано jе (1995.) Jавно предузеће Парк природе Хутово Блато.

Требало би користити Хутово блато, приjе свега, као туристички потенциjал. Ловокрадицама Хутово блато треба, коначно, учинити недоступним и у пракси а не само у одлукама власти коjе нико не поштуjе. Хутово блато треба отворити туристима са фото-апаратима. Они упућениjи у риjетке драгуље природе, а Хутово блато jе то, сами их пронађу. Понеки и залутаjу, као овог љета jедан аутобус са туристима из Аустриjе или група туриста из Холандиjе. И Аустриjанци и Холандђани обрели су се у Пребиловцима, тражећи пут до Хутова блата. На погрешан пут навела их jе лоше постављена путна сигнализациjа. На магистралном путу Мостар - Метковић, гдjе се скреће за Пребиловце, наиме, стоjи табла коjа показуjе да се баш туда иде до Хутова блата.

Према предању коjе снажно живи у хрватском и српском народу у овом краjу, свеци су, док су земљом ходали, пролазили кроз Хутово блато. Легенде памте, а народ прича о Светом Петру и Светом Сави. Свети Сава jе коначио у селу испод Кучева. Нико од сиромашних сељака не прими намjерника, до jедне старице на краjу пространог села у ували пуноj стољетних храстова. "Ево би те, добри човjече, примила на конак но ти немам постеље а ни хране да ти понудим. Ено под сачем пече се хљеб од храстове коре, па ако можеш jести такав хљеб онда можеш, безбели, и спавати овдjе, ето ту краj огњишта на каменом кревету. Путник намjерник захвали се старици и оста на конаку. Док jе сjедао на троножац краj огњишта ударио jе штапом у сач. Рече старици: "Погледаj, можда jе хљеб већ печен". Ниjе то више био хљеб од храстове коре него пшенични. Старица се прексти и захвали се Створитељу на дару. За вечером рече он да ће уjутро бити потоп села и да се њих двоjе раниjе требаjу устати и напустити село. И док су у цик зоре напуштали село, идући уз брдо, старица се присjети да jе заборавила гребени. "Донjеће вода гребени", рече светац. Мjесто гдjе jе старица сjедила са човjеком за коjег се каже да jе био Свети Сава, и данас се зове Бабина гомила. Село jе прекрила вода и тако наста jезеро Шкрка. Ено и данас на почетку jезера, кад jе лиjепо вриjеме а вода чиста видљиви су остаци кућа на дну jезера."

(Забиљежено у Пребиловцима (1981) према причању Анђе Зуровац-Трипковић роћене у селу Лозница)

Истини за вољу туда се може стићи до Хутова блата. Могу се чак бирати и два правца- према jезеру Шкрка те према Кошћели и Jелимском jезеру- наjатрактивниjем диjелу големог пространства Хутова блата. Путеви су макадамски и тешко су проходни за путничке аутомобиле. Уз то у дивљини, кад се у њу зађе, нема никаквог путоказа а риjеткост jе срести човjека. И ако странци коjим случаjем наиђу на њега мала jе ваjда од тога. Jезик jе непремостива препрека.

Пут од Пребиловаца преко Диjела и Хрвенице до Кошћшле, коjи jе изграђен у посљедњем рату, некадашњим коњским путем, ето довео jе у Пребиловце прве, макар и залутале, туристе ("Тражећи Хутово блато открили су у рату порушено село", знаjу рећи у Пребиловцима). Често оваj пут користе дрвокрадице, криволовци, разноразни шверцери и трговци наркотицима. Зна се догодити, причаjу становници Пребиловаца, да се током ноћи у дивљини и далеко од ока полициjе претовараjу камиони док аута пролазе у свако доба ноћи. Оваj приjеки и краћи пут из Западне у Источну Херцеговину донио jе, уз ове, и проблеме имовинско-правне природе. Власници земљишта нису обештећени за земљиште преко коjег jе пут изграђен. Отворио jе таj пут несагледиво големе просторе нетакнуте природе. Показало се протеклих неколико година пут добрано доприноси даљем девастирању Хутова блата. А могло jе и требало бити другачиjе. Jош увиjек ниjе касно. Пут од Пребиловаца до Кошћеле, путеви око Деjранског jезера те до Свитаве и од Свитаве ка Хутову заправо су прстен око Хутова блата коjи би требало ставити у службу приближавања овог драгуља природе онима коjи трагаjу за нетакнутом и риjетком природном љепотом.

Риjека Крупа jе вишеструко занимљива. Постање њено легенда повезуjе са Светим Петром. Риjека нема извор. Излази из Деранског jезера и пробиjаjући се равичарским простором Хутова блата спаjа воде овог иначе мочварног подручjа са Неретвом километар-два узводно од Метковића. Крупа тече као ни jедна риjека на свиjету - у оба правца, некада тече од изворишта ка ушћу а некада од увира ка извиру. Да човjек не повjеруjе. Невелика jе то риjека непуних 9 километара. Међутим, од мjеста њеног постања до увирања у Неретву, ваздушном линиjом раздаљина jе, вjеруjе се, двоструко мања. Зар ниjе изазов упознати такву риjеку. Свети Петар, коjи jе у овом краjу имао своjе боравиште и коjе и данас вjеруjући народ посjећуjе, пролазио jе кроз Хутово блато у оно вриjеме када jе човjек могао с краjа на краj Хутова блата прећи кроз крошње храстова а да не додируjе земљу. К себи jе у селу код Jелима (понеко прича и о граду Jелим) тражио од маjке диjете. Маjка се ниjе хтjела одвоjити од дjетета и почела jе бjежати. Узлудно jоj jе било бjежати jер jе Свети Петар, каже се даље у легенди, прорекао да ће се за њом вода отварати и тамо гдjе jе стигне узеће jе себи а диjете ће, потом, доћи к њему. Дуго jе несретница бjежала од воде а када jоj jе понестало снаге вода jе узела себи. На том мjесту jе риjека данас наjдубља и то мjесто jе близу увира у Неретву. Како jе надморска висина Хутова блата свега 3 метра, а дно већине jезера jе испод нивоа мора, за вриjеме великог водостаjа Неретве и великог протока воде, Крупа тече узводно све дотле док се не напуни Деранско jезеро. Када се то догоди онда Крупа тече као и све риjеке, низводно.

У валоризовању Хутова блата, неопходно jе истини погледати у очи. А истина jе да jе Хутово блато девстирано, да су риjеткост птице мочварице, да у његовоj дивљини нема дивљих коња. Локална телевизиjа тврди супротно и то илуструjе сликама. То jесу коњи али не дивљи него сељака из Пребиловаца и Дриjена. Данас су у животу захваљуjући Хутову блату. У више него десетогодишњем периоду од Екмечићевих и Рагужевих коња израсла jе читава ергела. Можда ће то jедног дана и бити дивљи коњи. "Дивљих коња, тарпана", уче нас енциклопедиjе, "има само у планинским степама Африке и Монголиjе".

* Фотографиjе коjе илуструjу репортажу преузете су са званичног саjта Jавног предузећа Парк природе Хутово блато. Обjављено, септембра 2006. године.