Циклус емисија РТВ Српске (Бања Лука)
Стан' Неретво
Наслови и датуми објављивања; Херцеговина 7. јануар, Слободан 14. јануар, За незаборав 21.јануар, Сјецам се 28. јануар, Воскресење 5. фебруар, Љубав, Вјера, Нада 15. фебруар 2014. године.
Часлав Медан свједок страдања Пребиловаца у Другом свјетском рату, један од учесника у циклусу емисија РТРС Стан' НеретвоХерцеговина, земља крша, камена, драче непрестано је на вјетрометини политичких и ратних збивања на Балкану. Преко њених леђа прошли су разни освајачи, узимали од ње све оно што је имала, сијали иза себе мржњу, страх и неслогу међу народима који у ној живе. За част и слободу, вођени су бројни ратови. Најсуровији и најкрвавији одвијали су се међу њеним народима. Сваки народ у освајачима је знао видјети свог заштитника уз чију помоћ се надао остварити своје интересе и националне циљеве. У тим ратовима највећи цех плаћали су недужни цивили.
Звијерства и голгота кроз коју су прошли Срби у долини Неретве (Коњиц, Мостар, Чапљина) још увијек су непозната за већину данашњег становништва. Преко тих злочина се увијек прећутно прелазило као да се нису ни десили, а зарад „боље будуцности“, о њима се шапатом причало. Жртве су лежале по јамама и вртачама неријетко без икаквог обиљежја, како за вријеме Другог свијетског рата тако и послије грађанског рата деведесетих година прошлог вијека. То је прича која никад није до краја испричана. Жртва коју су поднијели херцеговачки Срби је немјерљива.
Документарни записи аутора Мире Лолић- Мочевић под називом „Стан' Неретво“ који је емитован на РТРС-у је истинско свједочанство о страдању српског народа у долини Неретве. Шест прича увезаних у цјелину приказују страхоте кроз које су прошли Срби у XX вијеку. Казивање њених саговорника најбоље осликава судбину страдања цјелокупног српског народа. У емисијама су свједичили савременици тих злокобних времена; владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, Часлав Медан, Јово Мирковић, Младен Булут, Манојло Сухић, Миленко Јахура (Пребиловци), о прогону Срба у Коњицу и његовој околини, одвођењу у логоре Силос, и Тарчин, као и хаосу који је настао послије освајања Брадине од стране хрватске војске заједно са Армијом БиХ, своје сједочење изнио је Слободан Бенџо, док је ђакон Бранислав Рајковић свједочио о судбини Срба и његове породице у Мостару и околини. Иако су свједочили о различитим временима прича је остала иста. Једни су причали о Другом свјетском рату, други о рату 1992-1995, али прогон, убиства, збјегови, живот у туђини и жртве су исти. Жал за изгубљеним најмилијим оставио је дубок и неизбрисив траг у њима. Ауторка је из својих саговорника извукла најтананија осјећања и успомене на страдале чланове њихових породица. Само помињање толиког броја жртава у гледаоцу изазива осјећање туге и сјете са отвореним питањем; да ли је то морало тако бити. А, било би и трагичније да није било примјера од Брадине до Пребиловаца да се комшије муслимани или Хрвати ставе у заштиту својих комшија Срба, о чему савременици тог доба свједочили. Истина о страдању цивила српске националности стално се заташкава, минимализира, оспорава се број жртава. Бездане јаме, као и ријека Неретва однијеле су на стотине недужних живота. Погром кроз који је прошао српски народ у XX вијеку обухвата библијске размијере. Масовна убиства, протјеривање са вијековних огњишта, затирање села, отимање имовине, покрштавање православног живља, рушење богомоља, манастира, гробаља, убиства свештеника јесу само неки од пројеката који су извођени да би се умањио број Срба. Спаљена, уништена, девастирана, српска села око Коњица, Мостара, Чапљине зјапе празна. Изгорјеле куће које вире из шикаре, зарасле у драчу, говоре да је ту некад неко живио. Кад се и то уруши неће више бити ни трага о животу Срба на овим просторима. Као симбол страдања Срба у долини Неретве ауторка је узеласело Пребиловце којем је у серијалу посвећена дужна пажња. Пребиловци – рана српског народа која крвари од 4. августа 1941. године још није зацијелила. Мир траже како звијерски убијани његови становници, тако и њихови потомци. Педесет година лежале су мошти цијелих породица на дну јаме и вапиле за достојном сахраном и опелом тражећи мир и спокој. Из свједочења Младена Булута, Јове Мирковића и других сазнајемо да преживјели чланови породица нису могли пронаћи свој духовни мир док достојно не сахране своје мртве. Године 1990. мошти мученика су извађене из јама и уз опјело сахрањене у спомен костурници у Пребиловцима. На трен се помислило да су и мртви и живи коначно пронашли свој мир. Да се историја понавља могло се видјети одмах на поцетку рата у јуну 1992. године када је хрватска војска поново уништила село и цркву у којој су биле сахрањене мошти мученика. Тонама експлозива, жртве геноцида поново су убијане и претварене у пепео заједно са црквом у којој су биле сахрањене. За овај злочин, треба ли подсјећати, нико није одговарао. Како сада ствари стоје неће ни одговарати. Да ли је то могуће!?
Пребиловци су доказ затирања једног народа, културе, обичаја, са једног поднебља гдје су вијековима живјели. Размијере злочина као и посљедице су несагледиве. Село које је прије Другог свијетског рата бројало око 1000 становника на најбестијалнији начин је побијено. Зувијек су затрте бројне породице у којима нико није остао жив. Укупан број жртава је 826 већином жене, дјеца и старци. Рат је преживјело 172 житеља села. Једно од најнапреднијих српских села у долини Неретве, како економски тако и културно, послије крвавог пира 4. августа 1941. године преко ноћи је остало пусто, имовина опљачкана, у њихове куће су се уселиле комшије који су селу дали ново име - Ново село. Кратко је то трајало, до повратка преживјелих који су организовали војничку јединицу и држали село до краја рата као слободну или полуслободну територију. Злочин који се десио у селу Пребиловци по бруталности може се довести у исту раван са нацистичким злочином који се десио у ческом селу Лидице, а јапански лист Асахи Схимбун је злочине у Пребиловцима сврстао међу четири у свијету по страдању цивилног становниства.
О судбини Срба у долини Неретве послије посљедњег страдања мало се пише. Медији у Федерацији БиХ томе не придају никакав значај. Ако изузмемо један текст који је изашао у независном часопису „Дани“, једну емисију на Федералној телевизији и коментар портала Поскок - о Пребиловцима се деценијама ћути, као да се ништа није десило. Једино медији који излазе на српском језику, мада и они ријетко, поводом годишњице страдања, подсјете на страдање народа из Пребиловаца.
Због тога је од изузетне важности циклус емисија Мире Лолић-Мочевић ”Стан' Неретво”.
На повратку Срба у долину Неретве мало је учињено. Од предратног становништва није се вратила ни трећина. Понајвише се вратило у Мостар и околна села, док је у Коњицу и Чапљини тај повратак минималан. Повратници се налазе у тешком материјалном положају, али су ипак смогли снаге да се одупру свим недаћама и да остану и опстану на овим просторима. Тешко долазе до посла, а они што су се вратили посветили су се пољопривреди. Срби у долини Неретве посједују 11.000 хектара обрадивих површина, али у недостатку пољопривредних машина нису у стању да је обрађују. Ипак, поред свих тешкоћа живот се полако враћа у замрла села
Обнављају се куће, цркве, манастир (Житомислић). Рађају се неки нови клинци. Надати се да ће побиједити љубав према родном крају. Отпочела је обнова спомен храма Христовог васкрсења у Пребиловцима у којем ће бити поново сахрањени остаци остатака моштију пребиловачких мученика који су пронађени послије минирања цркве 1992. године.
Остаје вјера и нада да генерације рођене послије рата неће задесити судбина њихових предака. Остаје нада и жеља за мирним животом у суживоту и толеранцији са другим народима. То се може постићи само ако они што живе овдје вјековима, без обзира на вјеру и нацију, буду људи, како је то за вријеме овоземаљског живота, патријарх српски Павле рекао у својој поруци из страдалничких Пребиловца.
И на крају било би добро, чак и пожељно да аутор из обиља документарног материјала који је објављен у циклусу емисија Стан' Неретво припреми документарни филм о животу и битисању Срба у долини Неретве.
Александар Д.
