.

Повратак прогнаних

Навршило се десет година како су се вратили први становници који су помогли да, послије више од седам година лежања у гробу, васкрсне живот Пребиловaца

Прва кућа која је обновљена у Пребиловцима власништво је Милеве Булут удoве Данила-Дане чији је син Ђорђе погинуо на почетку рата, јуна 1992. године. Друга обновљена кућа је Момчила а трећа Војке Драгићевића. Ове куће обновљене су средствима УНХЦР. Куће Томислава Трипковића, Милована- Миће Драгићевића, Десе Драгићевић удове Анђелка, Милеве Булут удове Петка, Љубана Булута и Анђе Трипковић удове Јована обновљене су средствима америчке Владе преко организације АРЦ (American Refugee Council) која је пројектовала и изградила и нисконапонску електричну мрежу чиме су створене претпоставке за потпуну обнову до темеља уништеног насеља. Средствима холандске владе, посредством организације ХЕЛП, обновљене су куће Данила Надаждина, Рајка Булута, Миладина и Илије Екмечића, Боже Булута, Ћетка Драгићевића, Раде Шушића, Максима Булута-Мацана и Миладина Драгићевића. Влада Републике Српске учествовала је у изградњи кућа Милорада Мише Трипковића, Радојке Медан удове Лазара и Драгана Шарића.

Двaдест кућа- то је резултат десетогдишњег рада у обнови живота у Пребиловцима. Скромно или не, нека читалац просуђује о томе. Наше је да забиљежимо како је двадесет фамилија на листи чекања да се и њихова кућа обнови, да је још увијек око стотину стамбених објеката у рушевном стању и да су четири фамилије обновиле кућу о властитом трошку. Десетогодишњицу повратка село је дочекало са 56 становника чак три пута мање у односу са бројем становника према попису из 1991.

Прве посјете након рата за задушнице
Преосвећени владика Захумско-херцеговачки и приморски Г. Атанасије, још у вријеме рата тражио је дозволу да посјети у долини Неретве и у западној Херцеговини подручје своје епарархије. Послије посјета учињених у мају и децембру 1993. године 16. децембра те године написао је извјештај у којем је посвједичио у каквом су стању православне светиње које су биле под контролом хрватско- муслиманских и хрватских снага па и спомен црква са коструницом у Пребиловцима који, такође, припадају овој епархији.

Послије смиривања ратних дејстава, стварања дејтонске БиХ и повратка мира на тло ове земље, било је, међутим, потребно дуже вријеме да се у рату напаћени народи слободно могу кретати изван атара села или градова у којимa су живјели за вријеме рата. Прве посјете мјестима из којих су протјерани, на почетку рата, организоване су уз помоћ цркве а под контролом и пратњом мировних снага. Посјетe организованe поводом празника задушница биле су доста масовне. Потврђивале су колико је код Срба снажна духовна вертикала између живих и мртвих али и заинтересованост народа за повратак родном мјесту. Након посјета koje су, како рекосмо, пратила оклопна возила међународних снага, распоређена испред и иза колона аутобуса и аутомобила стизале су вијести о томе шта се стварно догодило са Пребиловцима у вријеме рата и како су изгледали првих поратних година: Од моста на Брегави па до гробља, и даље по Краварици, испред Раздоља, на Спомен гају, а дијелом и у самом гробљу мјештани су могли видјети само гомиле сваковрсног отпада, иоле дебље дрво било је посјечено, камен са зидова од ограда однијет. На мјесту гдје се налазила спомен црква и костурница терен je био поравнат. Видјело се да је и шљунак насипан. Скоро цијелим опсегом из земље су извирала два реда арматура, што је код присутних будило наду, да су зидови само оборени и затрпани и да су кости мученика сачуване. Скоро све гробнице у оближњем гробљу биле су отворенe, поломљенe, разоренe, слике разбијене или однијете. У неколико гробница пронађени су спаљени сандуци и посмртни остаци упокојених Пребиловчана. У мају 2007. године с благословом епископа Захумско-херцеговачкохг и приморског Г. Григорија почели су радови na откопавању Спомен цркве. Утврђено је да су темељни зидови оштећени минирањем. Пронађена је једна неексплодирана бомба дужине 1.3 метра и обима 80 сантиметара и само дио посмртних остатака жртава. За овај злочин још нико није одговарао.

Послије посјете разрушеном светилишту и гробљу одлазили су људи у село, да видe родну кућу. Улазe у двориштa затицали су зарасле у шипке, купину и драчу. Пузећи долазили су пред своју кућу. Из некадашњих соба изникле смокве и кошћеле, чемерике, По двориштима се прострла винова лоза са некадашњих одрињa. Жељезнe конструкцијe одриња углавном су однешене. Исто се догодило са авлијским капијама и жељезним оградама. Свуда комади цријепа. У просторијама опао малтер, комади цријепа, разбацанe ствари које је домаћинство користило. Све изломљено и сагорјело. У некадашњим шталaма људи су налазили костуре од свог блага које је осталo везанo уз јасле то злокобно јутро 7. јуна 1992. Но и поред свега, над разрушеним селом, почиње се говорити о повратку на родно огњиште.

Коначно - повратак  
Први повратници стигли су у село у септембру 1999. године. «Заједно са нама повратницима, представници француских мировних снага истраживали су по селу, да ли се неки од стамбених објеката може користити за колективни смјештај, каже Миладин Драгићевић- Камиш. Прво је била намјера да се смјештај обезбједи у једноспратној кући Миланa Булута-Беге. Међутим, оштећења на бетонској плочи изнад приземља била су таква да француски љекар није дозволио да се ту отвори колективни смјештај. Алтернативно рјешење, потом, било је да се подигне шаторско насеље у центру села, прича Миладинн. Међутим, када је утврђено да кућa Срећка Драгићевића за вријеме ратних дејстава није претрпјела значајнија оштећена- претворена је у колективни смјештај повратника». Ширила се вијест о првим повратницима. Свакодневно у посјету и на виђење долазио је понеко. Срби па и Хрвати и муслимани. Почело се с обнављањем првих кућа и са обнављањем старих познанстава. Било је, посебно у почетку, и провокација па и пушкарања. Постепено ситуација је била подношљивија, кретало се слободније тако да од љета 2000. године међународне снаге више нису обезбјеђивале повратнике директно ни оне који су прелазили из Српске у Федерацију.

Пребиловци су васкрснули послије више од седам година лежања у гробу.

Било је на путу варскрнућа села и трагикомичних ситуација, посебно у почетку док Американци нису освјетлили село. Тако, причају први повратници, jедну вече касно у село без и једног освјетљеног прозора стиже аутомобил и након кратког задржавања враћа се тамо одакле је стигaо. Кад су се повратници, који су примјетили долазак аутомобила, разишли од Војке Влајкова «са сијела у тоталном мраку» упалили су батерије, да би лакше стигли до своје куће. Појављивањем трачка свјетлости у мрклој ноћи, аветињски пустим селом одјекнуо је женски глас и позив за помоћ. Показало се, у оном аутомобилу који је је био то вече у селу, налазила се та несрећница која је призивала помоћ. Довео је ту њен дечко и оставио ”да настрада од четника и поскока”, испричала је дјевојка из Габеле а казну је зарадила зато што је закаснила несташном дечку на састанак. Прихватио је Милован Драгићевић и отпратио до моста на Брегави гдје је могла стопирати ауто за Чапљину или Метковиће. До моста на Брегави пошли су заобилазним путем преко Кулина гдје се налазила кућа за колективни смјештај. У међувремену момак се враћао и два-три пута у Пребиловце гдје је оставио дјевојку. Дозивао је и тражио. Узалуд. Oтишла je пријеким путем тако да дјевојка и њен добронамјерни пратилац нису могли видјети ауто, нити чути дозивање. Вјероватно забринут за судбину дјевојке с којом се грубо нашалио, ипак, момак још једном одлази у Пребиловце да је дозива. Овог пута нађе је, са непознатим човјеком, код Гркова дола. Захвалио се незнанцу а овај га је замолио, ако зна Јуру Крвавца из Габеле са којим је друговао и испијао ракију прије рата, нека га поздрави и да му Јуре пошаље литар ракије и ако хоће дође у посјету.

Необичнo вријеме и «ова ситoвација» поратна рађали су необичне и несвакидашње догађаје и приче. Тако је једаред свратио Митар покојног Војке да обиђе повратнике. Како је било црвено слово у православном календару нађе их све на једном мјесту, код очевог имењака и презимењака Војке Драгићевића. Након неког времана обраћа се Митар нежењи Камишу; 
- Ето кућа се поправља, вријеме je да доведеш младу, кад ћеш се женити рођак? Kад сам се ja женио Ћаћо (Камишов отац) је дошао са печеницом. Бијаше још и јабука у устима печена овна. То ја требам, бре, вратити. 
- Друга су времена данас рођак, узврати Камиш. Можеш вратити у готовом, није проблем. 
- Колико je то?, упита Митар и кад доби одговор да је то 150 DM извади из пластчног смотуљка марке и предаде нежењи Камишу.

Tишинa и пустош 
Tих поратних година и дана, владала је селом гробна тишина. Tишинa и пустош. Знакoви живота до безљудног села допирaли су из Чапљине, аута са магисталног пута Жупања – Опузен чула су се као дa пролазe кроз село a не магистралом испод села два километра удаљеној. «Кад смо се вратили, прича Ана Драгићевић, тек трећи дан појавиле су се птице и чуо се њихов цвркут. А данас, ено ласте свијају гнијездо под стрехом.».

И птице неком требају пјевати, рекао би пјесник

Средином јула (2000. год.) Миленко Јахура путује из Београда са мајком Јоком у Пребиловце да предају захтјев за поправку куће. У Љубињу им се придружује снахa Милкa. Били су смјешети у кући за колективни боравак повратника. 
- Кућа је била сређена за прихват повратника. У рату је служила за смјештај хрватских војника. Један од њих на фасади је написао «Jенки 130 mm 25. 1. 1994». Кућа је имала врата и прозоре, кревете на спрат у соби, са сунђерима и војничким ћебадима. У кухињи је био шпорет на дрва, нешто прибора и посуђа. Било је и нешто намирница из хуманитарне помоћи. У овом колективном смјештају, боравили су многи. Наша Милка је ту већ била, надајући се донацији. Њена, као и већинe, надања су се изјаловила. Измишљен је ђавољи систем обнове кућа без обнове Пребиловаца. Донације су дјељене на кашичицу. Ко је хтио да конкурише за обнову куће, морао је да борави у селу неодређено вријеме, гдје хоће: у рушевини, у пећини, под шипком или у овом колективном“?! То је могао само мали број особа. Тако је створена главна препрека за обнoву Пребиловаца, са којом су се помирили представници повратника. У тој узалудној нади за обнову, ми смо са одушевљењем за два три дана очистили нашу кућу. Нашли смо остатке свих ствари, осим накита, позлаћеног есцајга и два стара џепна сата. Били смо срећни када смо налазили неке гвожђурије. Мислили смо да се сачувају као успомена на стару кућу. Међутим, покрадени су, чим смо ми отишли. Ишли смо у Чапљину, да се пријавимо за повратак и извадимо неке документе. Попунио сам захтјев ћирилицом. Како тад, тако и данас. Милка и Јока су се, у Пребиловце, вратиле у ковчезима, као и многи други a ja сам о свом трошку обновио дио старе куће, каже Миленко Ј