Дивљи шипак (нар) потцјењена воћна врста
Дивљи шипак (нар) запостављена је воћна врста која је, још увијек, препуштена спонтаним природним биолошким процесима и појединачном, спорадичном узгоју. То је у супротности са чињеницом да је производња дивљег шипка доходовна и дефицитарна на тржишту
Дивљи шипак-љутунац (Punica granatum spontanea) се на бројним локалитетима херцеговачког подручја успијевања налази поред путева, по живицама, запуштеним земљиштима. У спонтаној вегетацији расту бројни екотипови дивљег шипка. Он је истинско природно богатство Херцеговине будући да се развија спонтано на брдовитим и оскудним земљиштима, дајући плодове високе квалитете и бројних употребних могућности. Поливалентна могућност употребе свих дијелова дивљег шипка и изузетно повољни еколошки предуслови за његов узгој у субмедитеранским областима у супротности су са обимом и интензивношћу узгоја ове цијењене културе.
Пише: Др. сци Ахмед Џубур
Нити једна воћна врста није тако потцјењена као дивљи шипак. Дуго је сматран минорном воћном врстом иако су корисне особине дивљег шипка биле одавно познате. Све до недавно је остао запостављеном воћном врстом која је препуштена спонтаним природним биолошким процесима и најчешће појединачном, спорадичном узгоју. То је у супротности са чињеницом да је производња дивљег шипка доходовна и дефицитарна на тржишту.
Значајне земљишне површине се налазе под дивљим шипком захваљујући његовој изразитој отпорности према екстремним еколошким факторима. Снажни корјенов систем омогућава успијевање на каменитој подлози гдје култивари питомог шипка неби опстали без интензивне његе. Дивљи шипак се развија у форми нижег и трновитијег жбуна. Значајне површине земљишта у субмедитеранским подручјима Херцеговине које су покривене дивљим шипком, свједоче у прилог императиву да у перспективи постане приоритет у узгоју воћних култура, прије свега због производње висококвалитетног сока. Дивљи шипак је у Херцеговини снажно лоциран у долинама ријека Неретве, Дрежанке, (до Дрежнице на сјеверу), Требижата, Брегаве, обухватајући подручја Мостара (око брда Хум, Цим, Благај, врело Буне, Потпорим), Житомислића, Почитеља, Пребиловаца, Љубушког, Хутова, Чапљине, Читлука, Стоца, Равног, Поповог поља, Неума и Требиња.
У оквиру еколошке пољопривреде и технолошких процеса производње хране у 21. стољећу, дивљи шипак као аутохтона, биолошки вриједна врста воћа која спонтано расте у природ али се све више узгаја у оквиру плантажних засада, има значајну позицију која у блиској будућности треба да оствари пуну практичну економску валоризацију.
Висока биолошка вриједност плода дивљег шипка је посљедица садржаја сухих материја, киселина (лимунске, пантотенске... ), биолошки вриједних влакана, инвертних шећера (глукоза, фруктоза), танина, пектина, минералних материја, витамина, бојених и других метерија. Од просјечне масе плода дивљег шипка, 46% отпада на кору, дијафрагму и ламеле а 54% на зрна која се састоје од 76% сока и 24% сјеменки. Принос сока шипка просјечно износи 41%.
Сок плода дивљег шипка одликује се питкошћу, пријатним освјежавајућом окусом и повољним дјеловањем на систем органа за варење. Благотворно дејство се посебно манифестира у случајевима блажих стомачних тегоба и упала мокраћних канала. Сок од плодова дивљег шипка у највећој мјери садржи воду која је стерилна и здрава. У плоду дивљег шипка је присутно воде, процентуално, отприлике колико и у људском тијелу. Шипков сок садржи прилично високе количине калцијума, калијума, фосфора, гвожђа, магнезијума и кобалта. Калијум има способност да излучује натријум из организма. Низак садржај натрија указује на чињеницу да је шипак идеалан за особе са проблемима крвног притиска. Изражена физиолошка вриједност сока дивљег шипка потиче од високог садржаја жељеза и витамина Ц. Витамин Ц (аскорбинска киселина) из шипка учествује у синтези колагена те је битан за кости и хрскавице. Стимулише процес зацјеливања рана и повреда ткива. Токсичан је за вирусе и бактерије те јача одбрамбени систем организма. Испољава и антиоксидативно дјеловање. Присуство одређених компоненти дивљег шипка у траговима дјелује лаксативно на пробавни тракт или пак јача одбрамбени механизам људског организма. У његовом плоду налази се 15-20 пута мање протеина него нпр. у месу. Пектин из плодова дивљег шипка упија воду, бубри и дјелује на органе за варење на сличан начин као целулоза и друге влакнасте материје.
Дивљи шипак је испољио висок степен адаптибилности на нашем простору, веома често без икаквог човјековог утицаја. Веома отпоран на неповољне педоклиматске услове (недостатак влаге, екстремно високе љетње температуре, оскудно земљиште са ниским апсорпционим капацитетом...) , уз могућност гајења на теренима непогодним за друге воћне врсте, уз правилан приступ и релативно мала улагања дивљи шипак може постати значајан воћарски потенцијал херцеговачке субмедитеранске регије.
Ипак, актуелан је изразито повећан интерес за дивљим шипком гдје се интензивирају истраживачке активности и подижу колекциони и комерцијални плантажни засади што свједочи у прилог констатацији да се озбиљно мијења индиферентан однос према овој воћној врсти. У савременим условима живљења које карактерише брз транспорт роба, њихово ускладиштење и конзервисање, расте и његов привредни значај.
Због неадекватног односа и непознавања био-економских карактеристика дивљег шипка, данас на простору Босне и Херцеговине егзистира само неколико његових мањих засада који имају више колекциони него економски карактер. Како би производња дивљег шипка у будућности била унапрјеђена неопходно је издвојити супериорне аутохтоне култиваре са најбољим особинама, осигурати савремену производњу садница дивљег шипка; нове засаде подизати организовано на локацијама које имају повољкне агроеколошке карактеристике те осигурати државне подстицајне мјере за подизање плантажних засада дивљег шипка. Значај дивљег шипка ће у будућности, у оквиру продукције органске хране, бити све већи, било сировине за производњу висококвалитетног и традиционално траженог сока или неке од прерађевина која у својој основи има плод ове воћне врсте.
Биљешка о аутору:
Др. Ахмед Џубур рођен је 12. априла 1964. године у Мостару. Дипломирао је на Пољопривредном факултету у Сарајеву 1988. године. Постдипломски студиј Пољопривредног факултета у Сарајеву је завршио 1992. године након чега је успјешно одбранио магистарски рад. Докторску дисертацију „Биолошке и привредне карактеристике шипка (Пуница гранатум Л.) на подручју мостарске котлине је успјешно одбранио 26. фебруара. 2000. године чиме је стекао научни степен доктора пољопривредних наука.
Паралелно са научно-истраживачким активностима из домене природних наука, Ахмед Џубур је на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву са успјехом положио предмете из групе андрагошко-педагошких чиме је стекао додатно образовање и увјерење за самостално обављање васпитно-образовног рада на Универзитету. Након завршетка редовног и постдипломског студија запослио се 1996. године на Одсјеку за биологију и хемију Универзитета „Џемал Биједић“ у Мостару. У звање „редовни професор“ на предметима „Специјално воћарство“ и „Љековито и ароматично биље“ је изабран на Агромедитеранском факултету Универзитета „Џемал Биједић“ у Мостару, 2008. године.
----------------------------------------------------
На порталу Пребиловци-село на интернету од 20. марта 2023. године
