Пребиловци као центар окупљања Херцеговаца из бијелог свијета
- Шаљем овај прилог са жељом да га објавите на вашој страници. Надам се да ће бити објављен и да ћете ми тако омогућити да се преко ове интернет странице обратим Херцеговцима.
Описујујући Херцеговину руски путописац Александар Гиљфeрдинг написао је ову анологијску резченицу ”Цијели свијет насели себе не расели”. Једна једина реченица a читава историја и мука људска се ту стекла. Само треба мало труда да би се разумјела мисао великог путописца. Између Херцеговине и Херцеговаца без разлике којој вјери или нацији припадали (важно је да су по рођењу Херцеговци) постоји једна невидљива вена из које Херцеговац црпи завичајне сокове живота испијајући их наискап уз пламен завичајне ватрице ма гдје да је. Што су Херцеговци даље од Херцеговине то се завичајна ватра више распламсава.
Ако је Интернет некоме излијечио завичајну носталгију – онда се то може рећи за Херцеговце по бијелом свијету. Замислите, у својој кући, преко Виртуалне Херцеговине прође човјек од села до села, од града до града – у једној вечери од Љубиња преко мог Требиња до Гацка и Невесиња.
Већ дуже времена бавим се мишљу да напишем писмо и да га пошаљeм неком од сајтова из Херцеговине и да подсјетим (јер ово сви знамо) како су Херцеговци по бијелом свијету велики дужници према Херцеговини и оним људима који данас живе тамо. Кад сам пронашао село Пребиловце на Интернету и видјео село у рушевинама, мада је прошла деценија и по од трагичног рата, одлучио сам се да упутим писмо Херцеговцима преко ове Интернет-странице.
О чему размишљам одавно а посебно након посјете веб страници херцеговачког села Пребиловци? Желим да о овоме размисле и други Херцеговци?
Поправком тамошње школе и Дома културе Херцеговци у бијелом свијету могли би, а ја мислим и требали, Пребиловце претворити у мјесто нашег окупљања кад се нађемо у родном крају. Ту би износили идеје како да се помогне карју из којег смо отишли. Моја размишљања су окренута окупљању свих Херцеговаца а посебно иноватора и успјешних привредника. Добар је број Херцеговаца који су се афирмисали као иноватори или успјешни пословни људи. Вјерујем да би се радо одазвали позиву да у родној Херцеговини створимо мјесто нашег окупљања кад стигнемо на годишњи одмор, да се видимо, поразговарамо, размјенимо искуства стечена у свијету али и да видимо како помоћи старом крају. Значило би то много, вјерујем, за све нас али и за ужи и шири завичај.
Ово вријеме ће проћи и мора доћи боље вријеме за Херцеговину. У стварању услова за боља времена дужност нам је да учествујемо. Зато је настало ово моје писмо, као реаговање на посјету једном од сајтова из Херцеговине. Ми то не треба да радимо за себе лично, можда не и за ово вријеме, али вриједило би створити основу да се Херцеговини њена дјеца почну враћати и на овај начин. Херцеговини треба више него икад знање, искуство и капитал њене дјеце која су данас расута по бијелом свијету. Мало смо физички тамо – само за вријеме годишњег одмора. Тамо смо, у мислима, међутим, увијек. То најбоље знамо ми и туђини.
Ако нас се више окупи око ове идеје не треба појединачно улагати мноого новца и да Херцеговци у бијелом свијету добију Центар окупљања у завичају. Може се тај центар налазити у било којем мјесту у Херцеговини. Међутим, ја размишљам о Пребиловцима због тога што је село и данас у рушевинама и што би евентуална поправка школске зграде и Дома културе допринјела оживљавању села.
Да ли би се у Пребиловцима могао створити Центар за окупљање Херцеговаца из Дијаспоре и да ли ово село може бити мјесто гдје би Херцеговци размјењивали мишљење како помоћи завичају? Мој одговор је позитиван. Избор Пребиловаца као центра за окупљање Херцеговаца кад се нађу у родном крају вишеструко би значио за Херцеговину и Херцеговце који нису као ми отишли са родне груде.
Старији сам и имам намјеру, као и сви Херцеговци, да можда више него до сада боравим у Херцеговини. Могуће да би и дио послова које имам овдје пренио тамо.
Од локалних власти с нивоа мјесне заједнице и општине треба добити само моралну подршку и ништа више. Они само причају фино о нама из иностранства а у суштини нас презиру зато што мисле да смо ми из иностранства богати. Ми који живимо у иностранству знамо најбоље како је нама. Нико то од њих не вјерује. Од њих се објективно и не може много очекивати нити бих ја тражио. Херцеговини треба помоћи.
Пребиловци су 3-4 километра од Чапљине, с једне стране тидесетак километара од Мостара а с друге стране исто толико од Јадранског мора. – стотињак километара од Дубровника. Богом дато мјесто за окупљање људи из дијаспоре. Можда ће проток идеја и људи ипак бити успјешан. Центар би допринјео ревитализацији насеља и вјерујем подстакао Пребиловчане да се враћају на своје огњиште. Уз то осмишљени и добри пројкети били би у служби развоја Херцеговине и Босне и Херцеговине.
Новац се може увијек наћи за добре пројекте. Ја држим да је тако. И мислим да је овај пројекат о изградњи Центра за окупљање Херцеговаца у Пебиловцима на тој линији и да ће бити стварност. Када? То највише зависи од нас Херцеговаца по бијелом свијету.
Миодраг Мишо Jанковић
Родом из Херцеговине, поријеклом из Ластве код Требиња из које сам се у раној младости отиснуо у бијели свијет. Из Ластве као и Херцеговине, заправо, никад нисам отишао. Вјерујем да и други Херцеговци у туђини дијеле моје мишљење. Зато је настало ово моје писмо као одјек жеље да искрено покушамо ми из бијелог свијета, да нашој Херцеговини преко Пребиловаца, вратимо бар један мали дио оног што је нама Херцеговина дала
