.

Selo Prebilovci su simbol strašnog stradanja Srba

Milenko Jahura
predsednik Srpskog nacionalnog društva Prebilovci

Ustaše su 1941. godine zverski ubile 823 od ukupno oko hiljadu seljana hercegovačkih Prebilovaca samo zato što su bili Srbi, a potomci tih zlikovaca su 1992. razrušili spomen-kosturnicu u kojoj su bile pohranjene mošti pobijenih mučenika

Ako je Kosovo najskuplja srpska reč, Prebilovci su sigurno najbolnija. To srpsko selo, na obodu doline Neretve u donjoj Hercegovini, najstradalnije je selo u Evropi u Drugom svetskom ratu. Prošle su 82 godine od njegove biblijske tragedije, a u psihijatriji još nije nađen termin koji bi opisao stanje svesti zločinaca skrivenih iza verskih i nacionalnih motiva. U Prebilovcima je 1941. potpuno uništeno 57 porodica, ugašeno 36 ognjišta. U selu koje je imalo oko hiljadu stanovnika ubijeno je njih 823. Povod za razgovor s predsednikom Srpskog nacionalnog društva ”Prebilovci” Milenkom Jahurom je nedavna smrt poslednjeg živog svedoka te drame iz avgusta 1941. Pavla Buluta, tada 14-godišnjaka, koji je, pukim slučajem, izbegao jamu u Šurmancima. Sudbina je htela da doživi duboku starost, i da premine u Beogradu, u 96. godini.

 Poslednji svedok stradanja u Prebilovcima Pavle Bulut nedavno je preminuo. Kako je preživeo pogrom 1941. godine?
- Pavle Bulut se tih strašnih avgustovskih dana 1941. u Prebilovcima skrivao sa ocem, bratom i stričevima u obližnjem Hutovu blatu. Muškarci su probili ustaški obruč i skrivali se, verovali su da ustaše žene i decu neće dirati. U jednom vinogradu Pavle je povredio oko i morao je da ide u selo Tasovčiće kod rodbine da mu pomognu. Tada glavni ustaša u Čapljini Franjo Vego je poslao Pavla u selo Hotanj, da seoski glavar Hotnja Pero Beno vidi šta će s njim. Pavle je imao sreće. Pero Beno nije bio prisutan, ali je njegov sin, gimnazijski drug Pavla Buluta bio kod kuće, i zahvaljujući tome Pavle je pušten kući. Tog dana, 15. avgusta, desio se poslednji veliki pokolj u Prebilovcima, pa se Pero Beno tek uveče vratio svojoj kući. Saznavši da su im porodice pobijene, pojedini Prebilovčani su se predali, i u mestu zvanom Morin otok su poklani. Već sutradan, pod pritiskom Italijana, pokolji su prestali. Tada je počeo proces doseljavanja Hrvata u prazne prebilovačke kuće.
Odakle su bili ti Hrvati?
- Uglavnom iz zapadne Hercegovine. To se nije dopalo ustašama iz Hotnja, jer su se ponadali da će prebilovačka imanja pripasti njima. Ti doseljeni Hrvati imaju drugačiji mentalitet u odnosu na svoje sunarodnike iz doline Neretve.
Koliko je Pavle Bulut izgubio svojih ukućana u ustaškom pokolju?
- Iz njegove kuće je desetoro stradalo. To je bila zajednica tri brata. Među prvim srpskim žrtvama iz Prebilovaca je otac akademika Milorada Ekmečića – bačen je u jamu Hutovo, koja se nalazi blizu železničke pruge prema Popovom polju i Trebinju. Miloradov otac je bio činovnik, živeo je u Čapljini. To je bilo u junu, u prvom talasu pokolja, oko Vidovdana. Majku Miloradovu su streljali Nemci 1943.
Vaša majka je takođe pukim slučajem preživela. Recite nam nešto više o tome.
- Moja majka je bila zatočena u silosu, u ataru sela Tasovčići. Jedna grupa Prebilovčana je bila zatočena u seoskoj školi, a druga u tom silosu. U zoru 5. avgusta jedan ustaša, čuvar, otvorio je vrata silosa i moja majka je iskoristila priliku i pobegla kod tetke u Tasovčiće. Kada su ustaše prebilovačke žene i decu toga dana prevozile u Čapljinu, majka je trčala za kamionima, mislila je da će ih odatle vozom odvesti ka Sarajevu, pa u Srbiju. Sudbina nije htela da stigne te kamione… Da ih je stigla, završila bi u jami u Šurmancima. Niko od Srba nije slutio šta se sprema.
Da li se saznalo ko je naredio istrebljenje Prebilovaca? Je li to naređenje Franja Vege iz Čapljine ili ustaškog poverenika za Hercegovinu Herenčića ili je zapovest stigla iz samog vrha, iz Zagreba?
- Ustaška politika je generalno bila da se pravoslavci istrebe. Herenčić se više fokusirao na Mostar i okolinu, a Vego je gospodario čapljinskim srezom. Bilo je još dosta jama u okolini Čapljine. Jama Bivolje brdo, jama Humac… Hiljade Srba je živo bačeno u jame 1941. O tome se danas slabo priča. Na prevaru, mučki, komšije druge vere su zverski mučile i ponižavale Srbe samo zato što su pravoslavci. Srpska naselja u dolini Neretve, u donjoj Hercegovini, teško su stradala, a to su Klepci, Loznica, Gabela, Tasovčići, Čapljina, Rečice, Dračevo, Gornje Hrasno, Opličići. U Stocu i okolini takođe je bilo veliko stradanje.
Ruski diplomata Aleksandar Giljferding u svom putopisu iz 1858. na jednom mestu kaže da se narod u Hercegovini mnogo mrzi, i da jednog dana ako dođe do rata između njih, to će biti pakao na zemlji. Katolici pravoslavce zovu Vlasi, a oni njih Šokci i Latini… Kakvi su bili međunacionalni odnosi uoči Drugog svetskog rata u Hercegovini? Je li nešto slutilo na zlo?
- Među narodom nije bilo neke tenzije, ali je politika stvarala slutnje na zlo. Još u vreme Prvog svetskog rata austrijska politika je zamutila međunacionalne odnose. I tada je bilo progona Srba i ubistava. Animozitet je povremeno podgrevan, i u jednom momentu, pod velikim uticajem katoličkog klera, tenzije su eskalirale. Posle stvaranja Banovine Hrvatske došlo je do naglog porasta nacionalnog sentimenta među katolicima u Hercegovini, naročito kod frankovačko-ustaškog elementa hrvatskog naroda. Teritorijalni ustupci Beograda Banovini Hrvatskoj u Hercegovini dali su krila razbijačkim elementima. Niko, međutim, ni u snu nije očekivao tolike razmere zločina i divljaštva kojih nisu pošteđene ni trudne žene, mala deca i stari. Bukvalno niko –ubijano je sve redom.

Da li je katolički kler najviše odgovoran za potpirivanje i podstrekivanje na zločine?
- Katolički prelati su bili veoma vešti i lukavi. Oni, uglavnom, nisu javno pozivali na genocid, ali su poverljivim ljudima davali instrukcije za zločine koje su ti ljudi sprovodili. Vatikan takve stvari radi u rukavicama, pa ispada da oni nemaju ništa s tim. Vatikan zvanično nikad nije priznao NDH, ali je papa primao Pavelića u audijencije. To je opšte poznata stvar. Katolički sveštenici su mogli da spreče pokolje, imali su veliki autoritet među katoličkim življem. Ima slučajeva gde su sveštenici sami puštali Srbe iz pritvora. Kler je imao vlast i nad ustašama. Ilija Tomas, sveštenik iz Klepaca, bio je član ustaškog pokreta i vršio je konverziju pravoslavnog stanovništva. Pravih ustaša je bilo vrlo malo. Uglavnom su obični seljaci sakupljani kao za mobu, odlazili su da vrše zločine po okolnim selima. Pravi ustaški zlikovci su bili Franjo Vego, Pavao Canki, Niko Filipović, na primer. Sveštenik Rudo Vrdoljak Biščević je bio iz zapadne Hercegovine, i on je dosta huškao na Srbe. Naseljavao je svoje zemljake u Prebilovce nakon zločina u avgustu 1941, a posle rata je jedno vreme sakrivao Pavelića u samostanu u Salcburgu. Pretpostavlja se da je pobegao u Venecuelu, a don Iliju Tomasa su 1942. streljali partizani.
Ukazanje Gospe se desilo u Međugorju, baš blizu mesta gde je jama Golubinka u koju su bacani Srbi. Da li su se tim marketinškim trikom, da tako kažemo, htela „pokriti“ nepočinstva iz 1941?
- Katolička župa Međugorje je kraj odakle su dolazili najveći krvoloci za vreme NDH. Istorijski izvori govore da je iz te župe bilo oko trista ustaških oficira za vreme rata. Župa obuhvata sela Bijakovići, Šurmanci, Međugorje i još neka. Župa je katolička parohija. Stanovnici tih sela su izvršili poslednji čin drame prebilovačke, bacanja žena i dece u jamu. Gospa, tj. Majka Bogorodica časti svojom pojavom selo čiji su žitelji direktno učestvovali u genocidu, i navodno je izgovorila da je ovu župu posebno izabrala za ukazanje. Osoba kojoj se Gospa navodno ukazala je unuka ustaše-jamara Mata Ivankovića. U Međugorju je sada veliki versko-turistički kompleks, i sliva se dosta novca od toga. Katolički vernici iz celog sveta dolaze na poklonjenje Gospi… Žalosno je što Međugorje privlači i pojedine Srbe.
Kako to mislite, privlači i Srbe?
- Jedan legendarni srpski fudbaler se pokatoličio u Međugorju.
Ko je u pitanju?
- Siniša Mihajlović se pokatoličio u Međugorju. To nije nikakva tajna, bilo je u medijima, na portalima. Zato je njemu opelo bilo po katoličkom obredu. Postoji priča baš na tim portalima da je Siniša izjavio da je plakao kao dete kad je bio u Međugorju. Valjda od tog verskog zanosa…. Takvi smo mi Srbi. Pokloniti se Gospi u Međugorju, a ne pokloniti se srpskim žrtvama tu, maltene na istom mestu, nije samo dokaz našeg neznanja već i nebrige za prošlost. I posle se čudimo kad nas nešto snađe, kao nismo znali… Mislim da većinu današnjih Srba prošlost uopšte ne zanima. Kako radimo, tako nam i jeste.
Suđenje ustašama-jamarima iz župe Međugorje je bilo tek 1957. godine. Da li je tačno da je Ivan Jovanović Crni, čovek koji je rukovodio bacanjem u jamu Prebilovčana, uhvaćen u Srbiji?
- Tačno je. Uhvaćen je u okolini Subotice, na Paliću, na imanju porodice poznate političarke, čak je jedno vreme bila i ministar u Vladi Srbije.
O kome je reč?
- Radi se o porodici Dulić. A jedan drugi ustaški zločinac je takođe uhvaćen u Srbiji. Zvao se Stojan Raguž. On je bio iz sela Domanovići u Hercegovini. Bacao je Srbe u jamu Bivolje brdo. Inače, u tom selu Domanovići je arhitektonski napravljena katolička crkva u obliku ustaške kape, a u kapeli je napravljeno i veliko latinično slovo U.
Ni za mrtve Prebilovčane nije bilo mira. Godine 1992. HVO i HOS minirali su hram u Prebilovcima, gde su bile pohranjene kosti mučenika. Zna li se ko je naredio taj bezumni čin?
- Godine 1990. je ekshumirano 13 hercegovačkih jama i tri stratišta, među njima i jama Golubinka u Šurmancima. Kosti srpskih mučenika su pohranjene u kriptu hrama koji je još bio u fazi izgradnje. Prilikom vađenja kostiju spustio sam se u grotlo jame, zajedno sa speleolozima. Jama je inače bila betonirana 1961. Godine 1992. prilikom izbijanja ratnih sukoba u dolini Neretve potomci ustaša iz Drugog svetskog rata ponovo nasrću na Prebilovce. Priča se da je jedna firma iz Metkovića minirala hram i digla ga u vazduh. Temelje hrama u Prebilovcima je osveštao patrijarh Pavle 1991. Mošti 4.000 hercegovačkih mučenika su uništene ili izlomljene eksplozivom, ubijene po drugi put. Operacija „Čagalj – Lipanjske zore“ HVO-a je posebno apostrofirala hram u Prebilovcima. To je bila operativna zona generala Janka Bobetka… Od 165 sanduka kostiju posle eksplozije ostalo je samo sedam. Kako nazvati taj bezumni čin? Čak su i grobove na seoskom groblju otkopavali i skrnavili… Ni dan-danas se ne zna ko je to naredio. Susedi ćute o tome kao zaliveni, još malo o tome se neće ni pričati.
Kako je moguće da baš niko od Hrvata neće da priča o tom događaju, da saopšti neku informaciju?
- Kod njih postoji velika nacionalna disciplina. Ni levičari i desničari ne pričaju o tome.
Je li postojala inicijativa da se u Prebilovcima napravi memorijalni centar, kao što postoji u češkom selu Lidice, takođe postradalom u Drugom svetskom ratu?
 - Ideja postoji, ali to je zamisao samo nas nekoliko iz Udruženja Prebilovci, i nekolicine naših prijatelja. Vlasti iz Republike Srpske nisu zainteresovane za taj projekat kulture sećanja. Mi iz Prebilovaca se zalažemo za dobre međunacionalne odnose, ali nekim ljudima iz vrha vlasti Srpske to naše zalaganje za negovanje kulture sećanja deluje kao da mi time kvarimo njihove dobre odnose s Hrvatima. Potpuno besmisleno rezonovanje.
Koliko ljudi trenutno živi u Prebilovcima?
- Pedesetak ljudi. Episkop Grigorije je bio dobar s Dodikom, i imao je veliko poverenje naroda iz Hercegovine. Uzdali smo se bili u njega. On je mogao tome da se posveti, da se obnavljaju kuće, da selo zaživi. Da bude pravi vođa srpskog naroda u Hercegovini. Zašto nije, to je veliko pitanje. Verovatno političarima iz Banjaluke to nije u interesu. Odavno imamo ideju da se razvije poklonički turizam, ali nemamo pomoć. To bi sigurno ekonomski poduprlo selo, ljudi bi se vraćali na ognjišta. Obnova jedne kuće košta oko deset hiljada evra. Kada bi se obnovilo dvadesetak kuća, onda bi one mogle biti smeštajni kapacitet za turiste poklonike. U Prebilovce dolaze ekskurzije iz Republike Srpske, Crne Gore, ređe iz Srbije. Ekskurzije i ljudi uglavnom dođu do Hrama, ali ne i do sela.
Pomaže li grad Čapljina selo Prebilovce? Kakva je situacija?
- Ponešto pomogne. Sve je veoma simbolično. Skoro su nam uradili rasvetu u selu. Pomogli su da se asfaltira prostor pored hrama. Imamo korektne odnose sa gradonačelnikom Čapljine. Šta ćemo, tako je kako je. Mada, ima dosta i do nas. Loše smo organizovani.
Kako žive Srbi u Prebilovcima? Imaju li stabilan izvor prihoda?
- Uglavnom žive od poljoprivrede, penzija ili su zaposleni u privatnim firmama. U opštinskoj upravi ne radi niko iz sela.
Da li su sećanja na 1941. godinu i dalje sveža u Prebilovcima?
- Jesu. Veoma.
A s druge strane Neretve?
- Da, samo kod njih je drugačije. Kod njih je prisutno glasno ćutanje. I njihova sećanja su drugačije motivisana. Tema „Prebilovci ’41“ u Čapljini se ne otvara.
Ako su Srbi bili iznenađeni ’14, ’41. i ’92. godine, da li to znači da bi opet mogli biti iznenađeni?
- Da. S tim što je 1992. bilo mnogo manje iznenađenih Srba. Prepušteni smo sami sebi, a i sami o sebi malo vodimo računa. Nažalost.

PEČAT, Beograd. Broj 760, 28. april 2023. godine

Intervju sa predsjednikom Srpskog

nacionalnog društva Prebilovci iz Beograda

uradio je novinar Miloš Lučić