.

Padanje Berlinskog zida još nije dovršeno

(Razgovor sa Miloradom Ekmečićem)

Milorad Ekmečić rođen je 1928. godine u Prebilovcima. Predavao je na Filozofskom fakultetu na katedri Opšte istorije novog vijeka. Aktivno je učestvovao na pet svjetskih kongresa istoričara i na mnogim naučnim konferencijama u svijetu i zemlji. Najznačajnija su mu djela "Ustanak u Bosni 1875-1878", "Ratni ciljevi Srbije 1914", "Stvaranje Jugoslavije 1790-1918", "Srbi na istorijskom raskršću". Redovni je član SANU od 1992. godine. Jedan je od naših najznačajnijih istoričara.

U jednom davnom razgovoru ste izjavili da Berlinski zid može pasti i na naše glave. Da li ste očekivali da žestina njegovog raspada bude tolika?

- Danas teško razlikujem moje nekadašnje strahove da bi srpski narod mogao doživjeti najveći pad u celoj svojoj istoriji od stvarnog mišljenja u to vreme. Predviđao sam, a još uvek predviđam, dublji istorijski pad nego se on do sada desio. Ipak u svim javnim izjavama sam te crne misli odgonio od sebe blažim formulacijama. Barem bi profesionalni istoričari morali sada da postave pitanje šta je bio ''Hladni rat'' između zapadnog sveta i komunizma. Od 1945. do otprilike 1990. držimo se sumnjivih ubeđenja da je to bio potpuno nov fenomen u ljudskoj istoriji i da takav sukob nikada pre u prošlosti nije postojao. Pre 110 godina veliki francuski naučnik Šarl Senjobos ocenio je da je mir postignut nakon rata Francuske i Pruske 1870. ''bio isto tako skup kao i pravi rat''. I to je, dakle, bio jedan jedini raniji hladni rat, koji je trajao do nove katastrofe 1914.

Na podjednak je način i Hladni rat između zapadnih zemalja i komunizma bio jedan mir, isto toliko skup koliko i vrući rat. Posledice američke pobede u prošlom hladnom ratu se mogu zbiti u svega dve reči:' 'Teško pobeđenima''. Padanje Berlinskog zida još nije dovršeno. Varali su se svi koji su verovali da Hladni rat niko nije dobio i niko ga nije izgubio. Tako je barem mislio nemački naučnik Georg Šild 1995, sa tezom da postoje dve teorije o uzrocima pada komunizma – unutrašnje urušavanje zbog gubitka ekonomske utakmice i suprotna teza, da je glavni faktor nametanje trke u naoružavanju koja se nije mogla izdržati. Iskreno priznajem da još nisam do kraja ubeđen da ta ocena nije tačna.

U svoje vreme sam rekao da su američki apetiti u Jugoslovenskoj krizi od 1991. do 1995. rasli sa jedenjem. Nikada se nisu zadovoljili sa onim što su kao srpski ustupak potpisali u sporazumima i uvek, posle toga, još tražili više. To će se nastaviti, jer njihovi apetiti još rastu sa jedenjem.

Simbolika nafte izgleda da je sve prisutnija?

- Njihova osnovna briga jeste mogućnost energetske krize, zbog koje bi celi život visoko industrijalizovanog američkog društva morao da zastajkuje i možda stane. Jedna je ustanova američkog Kongresa (''Odsek za energiju'') 1997. proračunala da u celom svetu postoje 26,2 milijarde tona nafte u podzemnim rezervoarima. Od toga samo 2,2 milijarde tona otpada na celi svet, a 24 milijare na područje Kaspisjskog mora, koje je nekada posedovao Sovjetski Savez, a danas kontroliše najviše Rusija.

Znači li to da je Hladni rat okončan?

- Sa baukom komunizma ni Hladni rat još nije okončan. Muku muče kuvari sa rastom američkih apetita na ovom piru posle pobede. Nikad da dokuvaju đakonija koliko je u početku izgledalo da treba. Pritisak na Rusiju i trka u naoružanju, makar i ne nedeklarisana sa ruske strane, dalje se nastavlja. To će proizvoditi male i velike krize, pod pretpostavkom da je moguć slom i postojeće ruske administracije. Ja opet i ovdje moram da ublažavam svoje formulacije, kako bih odagnao crne slutnje o mogućnosti još gore krize od one koju smo prošli. Konačni američki ciljevi nisu definisani. Možda je mašina već pobedila čoveka – američka vojna mašina vodi politiku, a ne obrnuto.

Da li će se prekomponovanje Balkana nastaviti? Kako vidite rešenje srpskog, hrvatskog i albanskog pitanja?

- Sjedinjene Države nemaju nikakvog bitnog interesa da suzbijaju srpske nacionalne težnje - sem želje da ne ponove nacističku stratešku osnovu iz 1943., kad su u vrijeme sloma na Staljingradu morali zbog gerilskog rata u Jugoslaviji da drže 34 divizije. Kao i danas, osnova celog tog nesporazuma je nemogućnost Srba da prihvate rešenja koja su im nametnuta. Nema nikakve mogućnosti da bi se nekakav budući gerilski rat mogao pokrenuti u Hrvatskoj i na Kosovu.

Tamo više nema Srba. Američki interes je da na Balkanu zadovolji svoje katoličke saveznike. Već su davno prohujala vremena kad je Abraham Linkoln verovao da je nedemokratski duh Južne konfederacije u američkom građanskom ratu 1861 – 1865, bio posledica toga što je ''istinska snaga koja ih motiviše isceđena iza debelih zidova Vatikana – koledža i škola jezuita, manastira, časnih sestara i ispovednih ćelija Rima''. Za američke katolike, ali i celi duh južnjačke robovlasničke konfederacije, kao i preostale Meksikance, je rekao da je ''Rim udenuo u njihove žile antisovijalne i antihrišćanske poglede''. Parlamentarna demokratija je plod engleske građanske revolucije 1642 –1660, u kome je pobedio ustavni princip da svaki vernik ima individualno pravo da izabere oblik crkve u kojoj će ispovedati svoja hrišćanska načela. Demokratske stranke i parlament su posledica ovog trijumfa protestantizma.

Da li se još mogu sresti reči kritike katoličke crkve? Ima li sekti?

- Sada više nema kritike nedemokratskog ponašanja katoličke crkve i u anglosaksonskoj prošlosti se to više ne pominje. Kritikuje se pedofilija sveštenika i celibat, ali ne i crkva čija se prošlost čuvara autoriteta države na račun slobode pojedinca krije kao zmija noge. Ušla je u modu konverzija iz protestantskih sekti u katoličku crkvu. Njujorški Jevreji u tome prednjače. Nedavno je donesen zakon o stvaranju jedne nove institucije – unutrašnje, tajne, policije za kontrolu svih građana u društvu. Da je kritika zadocnela i tek sada se razgoreva, pošto je ta ustanova sa blizu 50 milijardi dolara godišnjeg budžeta čvrsto stala na noge, treba zahvaliti ne samo strahu od međunarodnog terorizma, nego i tradicionalnoj spremnosti katoličke podloge da se autoritarna država oberučke prihvati i propoveda kao jedino rešenje. Sjedinjene Države sve više liče na jednu katoličku, latinoameričku državu – kakva je Argentina.

Ove godine je istaknuti američki književnik Norman Majler, vatreni kritičar američkog novog militarizma, napisao da katolička crkva u Americi ima isti značaj kao obaveštajna služba FBI i Pentagon: ''Nakon Drugog svetskog rata i duhovna arhitetktura Amerike poduprta našim gotovo mitskim institucijama bezbednosti, od kojih su FBI i katolička crkva najistaknutije, jednake specijalnom i nedokučivom položaju koji imaju Ustav i Vrhovni sud''. U drugom eseju veli da su ''klasični bastioni američke vere korporacijski integritet (Volstritska berza), FBI i katolička crkva – da citiramo samo tri''.

Katolička crkva ima posebnu ulogu u otvarenju neprohodnih puteva američke spoljne politike.

Kolika je opasnost od unijaćenja naše crkve?

- Za srpski i ruski narod nije opasnost od olakog ulaženja u avanturu unijaćenja, nego prihvatanja unijatskih institucija kao što je Svetska crkva, zajednička molitva pod papkim vođstvom u Asiziju. U isto to vreme, napredovanje agnosticizma i svih oblika otpadanja od crkve, napreduje džinovskim koracima u društvu. Nikad se više predsednici najateističkije zemlje na svetu nisu pozivali na Jevanđelje kao svoje duhovno vođstvo. Komunističkim zemljama se nameće slika bogobojažljivog društva, kakvo je američko bilo XVIII veku, a danas otišlo u istoriju. Antikomunizam je osnovni vetrokaz za putovanje kroz novu maglu. Njegova žrtva i prvo jagnje na žrtveniku nove vere nije komunizam, nego tradicionalno proslavljanje. Pokušaj da Srpska crkva, u nedostatku svoje inteligencije, aktivno sarađuje sa svetovnom nacionalnom inteligencijom, osuđen je najpre iz američkih političkih i propagandnih ustanova, a zatim i od crkve same.

Kakvu je to ulogu odigralo u izbijanju građanskog rata u Jugoslaviji i u današnjim političkim pojavama?

- Pre svega, to je nejednakost Srba sa drugim narodima i veroispovestima bivše jugoslovenske federacije. Opasnost da nacinalističke stranke dođu na vlast u Srbiji (ovo pišem devet dana pre izbora 28. decembra 2003!) namamilo je grozd istaknutih političara Evropske Unije i Sjedinjenih Država da daju izjave o potrebi da se narod poduči da ne prekida sa političkom orjentacijom bivšeg DOS-ovog režima. Pre pobede i nakon pobede nacionalista u Hrvatskoj se to nije deslilo. Građanski rat u Jugoslaviji 1991. i 1992. je bio posledica promena američkog stava o jugoslovenskoj zajednici. Još 1984. ('' National Security Decision Directive 133'' od 14. marta 1984) je Reganova administracija smatrala Jugoslaviju prijateljskom zemljom, u istom statusu kao što je Austrija i Švedska. Od nje se jedino očekivalo da svoju politiku okupljanja neopredeljenih zemalja što više usmerava protiv Kube i Sovjetskog saveza. Onda je došlo do postepenog prihvatanja zahteva pape Vojtile da pomaže odvajanju Hrvatske i Slovenije. U zamenu je crkva žrtvovala i mnogo šta što je ranije smatrala njenim temeljima: suprotstavljanje učešća katoličkih sveštenika u (američkim) masonskim organizacijama; suzbijanje socijalnog pokreta u Latinskoj Americi – ''Teologija oslobođenja'' i usvajanja masonskog tumačenja postojanja Boga – kao graditelja svemira, koji se ne piše u muškom, nego srednjem rodu  (''Das Gott'' u nemačkom originalu sporazuma).

Glavni zagovornici ojačavanja centralističkih institucija i tendencija u Bosni i Hercegovini, podrezivanja korena autonomiji Republike Srpske su vrhovi katoličke crkve. Nedavno je sarajevski kardinal pred televizijskim kamerama čitao svoj brevijar o potrebi stvaranja jedinstvene nezavisne države Bosne i Hercegovine, na osnovama kantonizacije. Od čitanja pred publikom, s onu stranu ekrana, bi bilo malo vajde da to ne postaje ideološka osnova američkih poduhvata o neophodnim promenama u stanju koje je stvoreno na osnovi Dejtonskog sporazuma iz 1995.

Vidite li opasnost od novih bura na Balkanu?

- Priznajem da je i u meni strah od novih komplikacija na celom Balkanu, a ne samo na srpskom nacionalnom prostoru, jači od mojih sposobnosti da trezveno razmišljam. Ja ne želim takve nove krize, niti destabilizovanje današnjeg ruskog društva. Nemaju se čime hvaliti što ekonomija u Rusiji raste preko 6% godišnje. To je rast industrije nafte, gasa, petrohemije i drveta. To je isti napredak kao u Nigeriji. Rusija je jedina velika nacija koja ne proizvodi automobile (sem nesaglasno malo prema svom tržištu), kompjutere, televizore, frižidere niti vrhunsku tehnologiju. To je rast kolonijalnog statusa, koji mora proizvesti nepovoljne socijalne posledice. Hrvatsko pitanje, jednako kao i albansko, nije još rešeno. Zapad ga je u prošlosti podržavao zbog želje da nezavisna Hrvatska postane arbitar u rešavanju širokih balkanskih pitanja. Odakle su nastale i teorije o bosanskim muslimanima kao ''cvijeću hrvatskog naroda''. Bez političke granice na reci Drini, sve su hrvatske ambicije osuđene da rešavaju lokalna pitanja, bez međunarodne težine. Srpski teritorij je postao kolač od koga treba rezati nadoknade svojim najvernijim saveznicima sa hrvatske, muslimanske i albanske strane. Američka politika  nasilja je od Hrvatske stvorila etnički najčistiju državu u Evropi. Onog časa kada je Lord Oven na Haškom suđenju rekao da je najveći zločin u celoj Jugoslovenskoj krizi bilo etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, tužilac u Hagu je ponovo pozvao Milana Babića, sa optužbom da je vodio politiku genocida i etničkog čišćenja Hrvata. Zapad je učinio toliko povreda međunarodnog prava i morala, da se od njih ne može očekivati nikakva promena u ponašanju narednih godina. Kao i od početka krize 1991., za svoje zločine će optuživati srpske političare i srpsku kulturu.

Danas se govori o globalizaciji, a na drugoj strani je povećan terorizam. U kakvoj vezi stoje to dvoje ?

- Sjedinjene Države su postale toliko moćno društvo da opravdano postavljaju zahteve za uređenje celog sveta prema svojim interesima. Samo se Francuska u vreme Napoleona nalazila u situaciji da se bori za svetsku hegemoniju. Globalizacija ima više izvora iz kojih danas pokušava da kontroliše svet. Pre svega to je ekonomija. Takva je globalizacija uvek postojala, ili barem od XVI veka kada su stvorena neka kolonijalna carstva – kao što je bilo špansko. Temelj im je bio u razkličitim trgovačkim kompanijama. Obnoviće se u XIX veku, a posebno nakon 1884, (''African Scramble'') gužvom oko podele Afrike.

Drugi izvori globalizacije su u tendenciji Sjedinjenih Država da kontrolišu svet. Ponašaju se na isti način, kao Pruska u ujedinjavanju nemačke nacionalne države. Od početka XIX veka je postojala podela na altenativne teorije o nemačkoj nacionalnoj državi kao plodu napredovanja njene kulture i dobre volje lokalnih elita u 36 veće nemačke države. Druga je teorija filozofski formulisana od Hegela, da Nemačku neće ujediniti sporazum pod vođstvom katoličkih Habzburgovaca, nego Pruska sa svojom vojnom silom i ratovima. Po svemu izgleda da Sjedinjene Države, onako kako njihovi apetiti rastu sa potrošnjom đakonija na gozbi, danas žele da silom i milom ujedine svet pod svojom kontrolom. To je opasan put kojim su ranije išle sve velike svetske sile, koje su se borile za taj status.

Šta je bilo, a šta je danas ''Velika sila'''?

- Danas se ''koncert velikih sila'' po unutrašnjoj strukturi menja. One više nisu samo u Evropi, čak ni sa dodatkom od kraja XIX veka da u taj krug spadaju još Sjedinjene Države i Japan, a Rusija osumnjičena da iz njega 1905. ispadne. Status velike sile se uvek u istoriji (od XV veka kada se velike sile stalno stvaraju) dobijao ispitom snage u ratu. Po mom mišljenju, sadašnja globalizacija je samo pokušaj da Sjedinjene Dršave ostvare hegemoniju u svetu i onemogući tekući proces stvaranja novog, globalnog ''koncerta velikih sila''. Kriterij za status velike sile je uvek bio – broj stanovništva, snaga ekonomije i kulturni stepen razvoja. Metod postizanja članstva u koncertu je uvek zahtevao da se snaga svakog kandidata proveri u ratu, posebno sposobnošću da vodi odlučujuću bitku (kakva je bila Staljingradska i pomorska bitka kod Midveja).

Ko su sve kandidati za status ''velike sile''?

- Izgleda da su sadašnji kandidati Sjedinjene Države, Kina, Indija, Evropska Unija, ujedinjena Latinska Amerika, ili Brazil kao surogat, ujedinjeni Islam pod barjacima najsnažnije države (verovatno Turska). Ekonomski razvoj Rusije će odrediti da li će i ona ući na tu pozornicu, ili će doživeti najveću istorijsku tragediju sa deobom teritorije istočno od Urala. Sve bele nacije doživljavaju demografski pad stanovništva. U Rusiji se predviđa da će biti zaustavljen kada ukupno bude oko 70 miliona stanovnika, po nekim čak i pola manje nego sada. Nekim zapadnoevropskim državama, a možda celoj Evropskoj Uniji, preti transformacija društva u multietnička i multireligiozna. Tu je islamizacija zajednica na dnevnom redu.

Globalizacija u istoriji je uvek imala pokušaje ideološke globalizacije. Napoleon je po svetu širio nacionalne države, nacionalnih kultura, francuskog jezika kao ''lingua franca'', masonske ćelije sa principima širenja prosvećenosti, tolerancije i bez sumnje prihvatanja dominacije Francuske. Tu je i vera da je francuska umetnost bila najveća na celom svetu, pa je na jedan međunarodni skup u Erfurtu 1808. bila dovučena cela  ''Comйdie francaise'', sa dekoracijom, sa pozornicom. Blesak Volterove drame o Muhamedu je trebalo da ošamuti jednog Getea.

Sjedinjene Države ne uspevaju da kodifikuju svoju ideološku globalizaciju. Stvaranje strukture društva na bazi kapitalističkog slobodnog tržišta je uvek u istoriji bila posledica mogućnosti sazrevanja društva u kolonijama. Po sudu francuskog državnika Tigroa, kolonije su bile ''kao voće – otpadaju kada sazriju''. Američka ideologija je u procepu između napora da se ona posudi od katoličke crkve, kao glavne duhovne institucije u društvu, i napora da se svetlosti holivudske pozornice iskoriste kako bi ošamarile sve buduće umetničke velikane, kao što je bio Gete. Ostaje, naravno, pitanje da li je duh golotinje, pornografija, homoseksualnosti i orgije kriminala stvar kulture, ili možda njenog nedostatka. Računa se da će za tri naredna stoleća stanovništvo sveta, od sadašnjih 6,5 milijardi ljudi narasti na 130 miliardi, (ako stanovništvo bude raslo ovako kao sad). Afrikanaca će biti najviše. Iz te perspektive gledano, američki kult golotinje, homoseksualnosti i nekontrolisane slobode seksa su više stvar degeneracije postojeće civilizacije Zapada sa Rusijom i Balkanom, kako bi se ustupilo mjesto najezdi naroda koji nisu zaboravila kako se prave deca. Samo su narodi koji prave decu imali budućnosti, jer množenje pacova i gavranova ne može obnoviti čovekov rod.

Od čega zavisi američki uspeh svetske globalizacije?

- Napor Sjedinjenih Država da svet globaliuzu silom zavisi od američkih sposobnosti da vode novi svetski rat i dobiju glavnu bitku u njemu. Sadašnji tiumfalizam nad malim nezaštićenim nacijama, kao što su Srbi, Afganistanci, Iračani, su otrov koji udara u glavu i ne trezni je. Ako nastavi sa ratovima, Amerika će doživeti kolosalni slom. Mi Srbi koje je američka orgija nepobedivosti ujela za srce, se ne smemo veseliti američkom padu. S njim odlazimo i mi, kao i celi evropski i severnoamerički prostor. Petrarka je u vreme renesanse napisao da je hrišćansko Pravoslavlje gore od Islama. Posledice su bile otvaranje vrata islamskoj deci da dođu do Beča. Ako klone Rusija, o čijoj se glavi radi, azijska deca će doći do Atlantika, a latinoamerička i afrička do Severnog pola. Sa biološke tačke gledišta, u piatanju je da li je čovek kao vrsta rak planete ili njen produžetak, globalizacija Coca-cole je neuračunljiv udeo.

Kako ocenjujete istorijske perspektive srpskog naroda u odnosu stvaranja Ujedinjene Evrope i te svetske globalizacije?

- Tu zaista jesu ključevi naše budućnosti. Od srpskog nacionalnog ujedinjenja u ovom odnosu evropeizacije i globalizacije ne zavisi samo naša budućnost, naše pitanje će biti neki, iako mali, faktor u tom razvoju. Tu je nedavno, vodeći francuski strateg, general Klod Le Bornj (Claude le Borgne) napisao da sa ''Srbima, tom podozrivom decom, moguć je samo mir hrabrih'', (zbornik  ''L'Europe globalsй. La fin des illusions'', 2002, 158). Stvara se jedna Evropa, u koju svi žure, a da joj još pravi temelji nisu udareni. Osnovna razlika je polarizovana između nemačkkog i francuskog koncepata tog jedinstva, a zatim dolazi razlika u poimanju društvene organiazcije takve zajednice. Francuska se drži ideja o ''Evropi državg-nacijg'', Nemačka sanja o jednom novom savezu regija, koje bi zavisile od njenog jezgra i sačinjavalie masu od 190 miliona ljudi. U uslovima kada je bruto nacionalni proizvod Sjedinjenih Država 21% svetskog, Evrope 20%  (Japan 7%, Kina 12% i Indija i Rusija zajednoa 7,4%), svako rešenje koje se postigne mora biti privremeno. Očekuje se da će od 2030. godine SAD početi da gube prvo mesto u svetu, a Kina približno u to vreme stabilizovati rast svog stanovništva. Sve buduće velike sile, ili ''hipersile'' kako se danas pogrešno nazivaju, kao Kina, Japan, Rusija, SAD, Indija su nacionalne sile. Samo je Evropa ''magma nacija'', kako ih general De Bornj naziva. U budućij svetskoj utakmici, pitanje opstanka među velikim silama je pitanje života i smrti.Bez obzira na površinske razlike, kakve su one u dubini drugih procesa?

- Do sada je postignut dogovor o ekonomskom ujedinjenju slobodnog tržišta sa jedinstvenom valutom, ali osnovna pitanja su ostala još dleko u magli. U pitanju je socijalna struktura društva u budućoj Evropskoj Uniji, teritorij koji će obihvatati i politička struktura. Razmotrimo to pitanje po redu, jer tu se kriju prave, dubinske razlike:

Socijalna struktura društva je okvirno definisana temeljnim polazištem da to zavisi od napredovanja slobodnog kapitalističkog tržišta. Lome se koplja oko nedoumica da li će to ostati zajednica ''socijalnih država'', kako se one danas konstituišu i predstavljaju istorijsku tekovinu evropskog socijalizma. Ili će to biti povratak na divlji kapitalizam tržišta, kakav je postojao samo pre revolucije 1848. u Evropi? Postojeća ''socijalna država'', na koju se ponose evropske socijaldemokratske partije u svetu kao svoj istorijski prilog rastu civilizacije, rezultat je stotinu godina duge borbe oko radničkih nadnica. U prvoj fazi, nakon uvođenja tekuće trake u fabrikama (tzv. ''tejlorizam'') povećana je proizvodnost rada uz održanje niskih radničkih nadnica. To je propalo sa velikom krizom 1929. zatim je nastupio period ugovorenih nadnica, između vlasnika industrijskih pogona i sindikata (tzv. ''fordizam", jer je najpre počeo u Fordovim fabrikama automobila). Tu su postignute visoke nadnice, u uslovima opšteg bogaćenja. To je trajalo do oko 1970, a trijumfovalo je padom Berlinskog zida 1989. Iza toga se nazire rađanje novog ''Kalifornijskog menadžmenta'', u uslovima opšteg socijalnog destabilizovanja zaposlenih i tendencije da se nadnica proizvoljno ugovara, a ne na državnoj osnovi. To je pravi klasični kapitalizam. Henri Kisindžer je ocenio da je takav kapitlizam u XIX veku rodio marksističu ideologiju, a u budućnosti može zavšiti ukidnjem ekonomije slobodnog tržišta uopšte. Kod radnika se sada rađa mentalitet socijalne servilnosti. Svi se ponašaju kao meksičke ilegalne pribeglice u Kaliforniju i osećaju srećni, ako dobiju bilo kakav posao od koga može živeti.

Više nema opšteg ubeđenja da je društvo obavezno da svakome, prema njegovim sposobnostima, obezbedi pravo na rad. Umesto toga, pobedio je duh prihvatanja eksploatacije kao istorijske nužde koja se ne menja.

Svodi li se tako život na neku vrstu zabave?

-Cela kultura je svedena na televizijske programe koje nazivaju ''tittytainment'', što bi trebalo prevoditi kao ''siszabava'', jer je skraćenica ''tits'', sise i ''entertainment'', zabava. Zbignjev Brzezinski je to definisao kao ''koktel zaglupljujućih zabava i dovoljno ishrane koja dozvoljava da se održava dobro raspoloženje frustriranog stanovništva planete''. U duhovnom pogledu to vodi cvetanju sekti, koje u većini slučajeva dolaze sa američkog izvora. Istaknuti sociolog Pol Aries je objsnio da nove sekte nisu stvar oredeljenja za novu religiju, nego izraz slobode izbora određenog fantazma, ili fobije. Ukupno uzeto, to novo iskustvo globalizovanog svetskog tržišta nije socijalni, kulturni i psihički progres, obratno od toga – veli Aries – to je nazadak prema onim tekovinama koje su bile postignute u okviru razvoja državg-nacijg i socijalnih država u Evropi, pre pada Berlinskog zida. Složićemo se sa onim što smo ranije spominjali, da je to više nedostatak kulture, nego neka nova kultura.

O kakvim se granicama radi u budućoj Evropi?

-Što se tiče granica buduće Evrope, vlada prava kakofonija raznih i protivrečnih programa. Slažu se u jednome, da su granice buduće Evrope određene geografijom sa svih strana, osim sa Istoka. Drugim rečima, svi se slažu da u Evropu treba da uđu svi – sem Rusije. Francuski stručnjk za strateške studije Kristijan-Etjen (Christian Saint-Etienne: La pouissance ou la mort. L'Europe faceb l'empire amйricain'', 2003) misli da Evropa mora da sledi američko iskustvo globalizacije, jer jedino tako će biti sposobna da igra ulogu velike sile budućnosti. Ako to odbije, ona će nužno postati američka provincija, jedne vrste istorijskog protektorata.

Ulazi li u budućnost Evrope Rusija?

- U tu buduću Evropu ne ulazi Rusija, nego samo Bjelorusija, Ukrajina, Moldavija, baltičke zemlje iz bivšeg Sovjetskog Saveza. Kako će ta Evropa po broju stanovništva i širini ekonomskog tržišta biti mala u poređenju sa budućim velikim silama, u nju će se, ili kao partner će se k njoj, pripojiti još i zemlje Magreba (Maroko, Alžir, Tunis), Turska i neke zemlje Bliskog istoka. Do 2025. će se stabilizovati broj stanvništva Evrope kao samo 10% ukupnog svetskog stanovništva.

Da li će Islam do tada zavladati na ovim prostorima?

- Do tada (godine 2025) će Islam biti najbrojnija religija takve Evrope. Oni koji žele da Turska uđe u Evropsku Uniju su i sledbenici programa da se Evropa ujedini kao ekonomska zona slobodne razmene i slabe političke saradnje. Za ulazak Turske se protive sve strane koje žele više centralizacije u budućoj Evropi. To podržavaju i SAD, sa željom da im Turska u Evropi posluži kao faktor jačanja svog vojničkog prisustva u blizini ruskih granica, da se Turska tako održi kao zapadni saveznik i da se naškodi evropskom čvršćem ujedinjavanju iznutra.

Na istu temu je Pjer Moskovisi napisao knjigu koja bi se mogla smatrati stanovišten francuskih socijalista o organizaciji buduće Evrope, (Pierre Moscovici: L'Europe, une puissance dans la mondialisation, 2001). On izričito veli da Rusija ne može ući u buduću Evropu, zbog 150 milona svojih stanovnika, zbog teritorije do Pacifika i velikog dela Srednje Azije. U Evropu neće ući ni Bosna i Hercegovina, Makedonija, Albanija i Kosovo. Evropa sa Rusijom mora učvrstiti veze partnerstva. Rusiju treba pustiti u sve poduhvate stabilizacije Jugoistočne Evrope, baltičke i nordijske Evrope, Crnoga Mora i s njom održavati dugoročno dobre odnose. I ta Evropa mora imati tržišne veze sa islamskim, afričkim i bliskoistočnim svetom. Razlikovaće se od SAD po principu očuvanja sistem država-nacija. Francuskoj je dužnost da stvara Evropu, pod obavezom da sama sebe ne sruši kao nacionalnu državnu celinu (''Faire l'Europe, sans dйfaire la France'').

Da li će Evropa očuvati temelje soje demokratije?

- U političkom pogledu Evropu razdire dilema da li očuvati postojeće temelje ove današnje demokratije, kako je ona stabilizovana u tradiciji država-nacija od Francuske revolucije 1789, ili stvarati novi tip američke demokratije, koja se ne oslanja na nacionalni suverenitet, nego na globalno ''civilno društvo bez države''.

Šta mi da radimo u tom slučaju?

- Od ove dileme zavisi i srpska nacionalna budućnost. Već sada je znatan deo srpske inteligencije i filozofije zauzeo opredeljen stav da treba razmišljati o napuštanju ustanovljenog okvira srpske države-nacije, u korist budućeg civilnog društva, koje bi trebalo da znači jednu bolju demokratiju od one koju smo za dva postojeća veka izgrađivali. Da li je to ''građansko društvo'' (''građanizam'' kao što ga naziva Sveta Stojanović), ono civilno društvo koje oni imaju u vidu i koja alternativa filozofski postoji već nekoliko stoljeća, ili se i tu radi o novom izumu, koji sa tim starim nazivom nema puno zajedničkog? ''Globalno civilno drštvo bez države'' zahteva postojanje jedne ''mondijalne države-proviđenja'', kako to formuliše njegov filozofski zagovornik Kristijan Sent-Etjen (str.114) po tom konceptu buduće globalne ''Йtat-providence'' ima u vidu demokratiju koju neodređuje jedna zajednica živih ljudi, nego standardizovane norme demokratije koja će voditi računa o nekoliko uzastopnih generacija. To je nešto kao jedan Građanski kodeks, po kome jedna generacija ne bi smela da zagađuje reke i vodu i svom nasleđu ostavlja polu uništenu planetu. Treba stvarati liberalnu državu sadašnjih i budućih generacija, koja će biti izraz, ''instrumenat aktivnog razuma''. On pretpostavlja prihvatanje i nekog moralnog zakona koji će sačuvati ljudsko dostojanstvo.

Kritičari ovako shvaćenog civilnog društva to nazivaju ''softt totalitarisme''- mekog totalitarizma, u kome se planira uvođenje jednog svetskog ekonomskog modela koji će proizvesti ''iskorenjenje praktikularizma i prisilnu standardizaciju oblika života i kultura'' (zbornik L'Europe globalisйe. La fin des illusiins'', članak ''Le MC World de Benjamin Barber'', 11). Civilno društvo, kao alternativa državi, znači jedna politička zajednica koju nosi veliki broj samostalnih klubova, udruženja, društava. Takvo civilno društvo je, sa tačke njegovog praktičnog ostvarenja u Velikoj Britaniji, uveo filozofsku literaturu Fransoa Gizo u svojoj ''Istoriji civillizacije''. Marks je na toj podlozi izgradio filozofiju o odumiranju države u budućem socijalizmu.

Zar Vam se ne čini da se kod nas demokratija uvozi iz vana?

- Danas kada se u samoj Srbiji zaista ta teorija pretvara u grubu stvarnost, treba postaviti pitanje ko stvara to civilno društvo? Da li se stvara samo od sebe, ili ga ''Država božanskog proviđenja'' propisuje odozgo svima, a u nekim malim narodima nastoji da već sada ostvari? Sve što se u današnjoj Srbiji radi, u smislu njenog pretvaranja u demokratsku državu, dolazi odnekuda iz vana, od nekih bogova koji su iz olimpijske tame zatvoreni u taj krug globalne providencije. Treba uzeti u obzir da međunarodni, nama nametnuti sitem, nevladinih organizacija propoveda sam sebe kao oslobodioca od okova države-nacije, sa kojom su Srbi sa užasnim naporima izgradili ovo malo demokratije koju imaju. Nikolas Simon, stručnjak za sovjetske i ruske studije, je dao objašnjenje da je Trilateralna komisija doživela jednu transformaciju, upravo u tom smislu. Kad je stvorena, bila je jedna ustanova koja je za svoj zadatak uzela uspostavljanje saradnje između Japana i Zapada, SAD i zapadne Evrope. Pri kraju Hladnog rata postala je ''Komitet za sardnju između ekonomskih sistema Istoka i Zapada'', i ''Bečkog kluba''. Posle pada Berlinskog zida, ona je nevidljiva organizacija koja brine brigu o transformaciji ''novih demokratija'' Srednje i Istočne Evrope. Oni u Beogradu koji su Srpsku akademiju anuka skinuli sa državnog budžeta, a da nigde to nije javno raspravljeno, znaju šta rade. Ona je sada na jaslama iz kojih srpska država finansira nevladine organizacije, dakle Dukljansku i zamišljenu Vojvođansku akademiju. Možete li izbrojati koliko je poprekih očiju upereno na Akademiju nauka Republike Srpske?

- Da li se tu radi samo o akademijama?

- Šalili bismo se kada bismo pomenuli samo akademije. Radi se uopšte o prevazilaženju svih starih ustanova koje su izgradile nacionalne demokratske države, ne samo u Republici Srpskoj i Srbiji, nego u današnjoj Francuskoj se učenje nacionalnog jezika podređuje učenju regionalnih jezika koji su odavno iščezli. Nacionalna istorija se i tamo podređuje jednoj zastrašujućoj reviziji. U celoj kulturi se vrši jedna nova ''kulturna revolucija'', podobna onoj maoističkoj u Kini ranije. Transformiše se stari sistem osnovnih i srednjih škola, svih visokoškolskih ustanova. Kao u SAD, u školi, učitelji ne uče decu i ocenjuju šta su postigli, nego i oni njega. U Francuskoj se žale da od 2,14 miliona diplomiranih u naukama i tehnologiji cele Evrope godišnje (nasuprot 2,07 u SAD i 1,1 milion u Japanu), 70% evropskih kandidata nastoji da odseli preko okeana i traži bolju zaradu u već mondijalizovanoj američkoj ekonomiji po sistemu ''kalifornijskog menadžmenta''. U francuskoj nacionalnoj eliti vlada duh antiamerikanizma, u ruskoj ''Amerikolatrije'', po kojoj ovaj odliv mozgova pogađa više istočnoevropske zemlje, nego zapadne. Pol Arijes veli da se globalizacija ne oslanja ni na jednu kultutu, pa ni na američku, nego se posađuje na negaciju svih kultura koje su postojale ranije.

Francuski slavista Evet Gieondon je ocenila da je rezultat ove školske reforme, kako bi se prevazišao duh nacionalizma, svođenje školskog učitelja na saučitelja u društvu, da je cela jedna generacija izložena opasnosti da ostane ''podobrazovana'' (pomenuti zbornik, Evette Guendon: ''MC World, un model civilisatinnell insideux'', 28). Ne treba se šaliti, izgleda da nacionalne kulture zamjenjuje jedna internacionalna ''Siszabava'', kao nova kultura koja se zahteva. U SAD su naučna istraživanja u vojnoj oblasti jača nego za građanske potrebe. U godini 2002. za vojna istraživanja je budžet bio 54 milijarde dolara, za civilna 49 milijardi, u 2003. je poraslo na 63 milijarde vojnih i 54 civilnih, a 2004. 67 za vojna i 55 civilna. U Kini, koja postaje ''radionica sveta'' kao nekada Velika Britnjnija, ta su izdavanja daleko manja sada. U isto vreme, tamo ''ne mlate praznu slamu'' oko civilnog društva, nego vrše ubrzanu ''hanizaciju'' cele Kine. Ukidaju lokalne jezike u korist zajedničkog mandarinskog, izgrađuju standardizaciju svoje nacije i svih aspekata njene kulutre, kao što se nekada radilo u Evrpi XIX veka. Šta će Amerika postići, ako rastoči male i srednje evropske nacije, a od velikih, kao što je kineska, bude strahovala? Zaista je razaranje države-nacije i njene kulture, rizičan istorijski nazadak. Ovi današnji političari podsjećaju na srednjovekovne kineske alhemičare – mešaju u kotlu puno sastojaka da bi postigli bolji lak, a izmešali su barut.

- Šta da rade mali narodi?

-Američki državnici otvaraju puno kriza u državama malih naroda, a ni jednu nisu u stanju da čestito završe. Mali narodi o čijoj se koži oni toliko brinu će se u budućnosti još više patiti, zbog nespodobnosti američkih državnika da ostvaruju trajne rezultate u istoriji, koji će se držati sami od sebe, bez američkih marinaca da to uvek nadziru.

Iz ovoga što smo u ovom razgovoru do sada ustanovili, sledi da su sve pojave koje se kod nas dešavaju prisutne i u drugim evropskim zemljama. Ako je tako, onda smo mi već u Evropi. Vi govorite o pokušaju promena školskog sistema, metodologiji nastave u Francuskoj, kao što se kod nas dešava. Zašto onda i u evropskim zemljama nemaju slične krize institucionalnog karaktera, kao što je kod nas pitanje zajedničke države Srbije i Crne Gore?

-Ja sam u ranijim odgvorima namerno ''cepidlačio'' sa citiranjem nekih najnovijih studija o ujedinjenju Evrope, da bih pokazao da postoji neka zajednička osnova u svemu, ali da se ona ipak ne ispoljava u ovako oštroj krizi kao kod nas. Italija ima problema sa svojim regionima. Postoje i tamo zahtevi da se određene stare oblasti odvoje od nacionalne države Italije i formiraju neku drugu zajednicu suvereniteta, kakva je ranije bila samo italijanska nacija. Italijanski radio je 26. oktobra 2003. javio da se u Italiji javlja jedan pokret za stvaranje ''Lega musulmana'' – priznate političke autonomije posebne islamske zajednice u državi. U Francuskoj, muslimanski sveštenik u Lilu je izrazio stanovište francuskih muslimana da im se prizna pravo posebne zajednice, kako bi bili u stanju da ocenjuju šta je dobro u zakonima Republike Francuske za muslimane u njoj, a šta treba urediti da se oni ravnaju po zakonima svoje sopstvene unutrašnje zajednice. ''Muslimani primenjuju zakone Republike (Francuske) sve dotle dok odgovaaraju Islamu, ali u slučaju razlika oslanjaće se na svoje sopstvene zakone'', (Ocena knjige Jeanne-Hйlйne Kaltenbach, Michйle Tribalat: La R йpublique et Islam, u časopisu ''Conflits actuels. Ravue d'йtade politique'', 11, 2003). Celi broj ovog pomenutog časopisa je posvećen pitanju održavanja jedinstvenog francuskog jezika. Kristijan Komba (Cristian Combaz)  tu veli da se danas svi Francuzi osećaju kao pola-Francuzi (''dami-Franc''), jer dolaze iz pokrajina u kojima se oživljavaju regionalni govori kao nacionalni govori. U nekim regijama, naročito Savoji i Korzici, govori se o mogućnosto otcepljenja od zajedničke francuske nacije, stvaraju ustanove za uvođenje svoga jeziaka. Francuski duh, kako autor naziva unitarno osećanje francuske nacije, je sada ušao u fazu ''pokreta otpora'', kao što je bio onaj u toku Drugog svetskog rata, kada su se slušale poruke generala De Gola preko radio-Lodona. ''Najbolji u našoj zemlji se vraćaju u hajduke (''b son maquis''), jer se posvuda susreću sa zajedničkom dijagnozom koja glasi Fncuska više nije Francuska'', (Cristian Combaz; Langue rйelle et langue lйgale'',  u istom časopisu). Stvara se jedan novi front odbrane zajedničke nacionalne države.

Kakav je opšti zaključak?

- Opšti je zaključak, da stvari treba uzeti vrlo ozbiljno, kao činjenicu da su tradicionalne francuske pokrajine, koje su jednom stvorile unitarnu republiku, sada pozvane da je ponovo stvore.

Čitanje ovakvih tekstova se dnas našem intelektualcu doima kao da čita neke bolje analize o srpskim nacionalnim problemima. Da li se, zaista od Srbije odmeće Crna Gora, nekadanji stegonoša srpske nacionalne ideje? Ja lično mislim da o tome nema ni govora. Jednostavno, stvari kod nas stoje da su naše istorijske pokrajine koje su nekada stvorile srpsku naciju, sada pozvane da je ponovo stvore. To je pokazao i posljednji popis stanovništva u Crnoj Gori.

Šta kažete o tom popisu?

-Pored uvažavanja činjenice da je srpski procenat od oko 30% veštački umanjen, to ipak potvrđuje moju davnašnju ocenu da problem o postojanju, ili ne postojanju, posebne crnogorske nacije ne rešavajeu debate po novinama i knjigama, nego ih rešavaju događaji. Oni su jasno pokazali da separatizam tamo nema opštu podršku, jer nema te nacije na svetu u koju bi se brojalo manje od polovice njenog stanovništva. Drugim rečima, samo je pitanje vremena kada će se pripadnici crnogorske ancije u Crnoj Gori svesti na tradicionalnu manjinu onih ljudi koji pišu učene rasprave da ta nacija postoji. Srpska nacija se ponovo stvara, a ne stvaraju je ljudi iz evropskih organizacija, nego se stvara protiv volje tih evropskih činovnika. Sve evropske nacije prolaze kroz fazu najvećeg istorijskog izazaova njihovoj unitarnoj egzistenciji. Pokazuje se da je separatistički pokret u Italiji zaustavljen i da sada nema veliku budućnost. Neka se u Podgorici (ili na Cetinju) ponovo štampa ''Gorski vijenac'' iz koga se izbacuje Posveta prahz oca Srbije, to samo pokazuje koliko se crnogorski separatizam svodi na beznačajne, iracionalne temelje na kojima se nikada nigde ništa nije storilo što bi trajalo. U onim evropskim zemljama gde je katolička crkva stala iza pokreta za očuvanje unitarnog identiteta (Hrvatska, Slovenija, Poljska, Irska) nema regionalnih separatizama. Kažu da je nekadanji vođa Hrvata Bosne i Hercegovine Mato Boban, rekao Radovanu Karadžiću, na nekom zajedničkom razgovoru – da je ''srpska nacija stvorila svoju crkvu, a našu hrvatsku naciju stvara hrvatska crkva''.

Da li je to istina?

-To je velika istorijska istina, u isto vreme i opomena za budućnost tim narodima, jer ta crka i tu, kao u slučaju Italije može okrenuti stranicu i podržavati regionalizam. Sada crkva tamo podržava uspostavljni unitarizam, samo zbog strateških intresa zapadnih zemalja, a posebno Sjedinjenih Država, da oko Rusije ne otvaraju nikakva nova ognjišta. Krize evropskih nacija oko odmetanja regija će biti prevaziđena. Pokrajine Francuske će zaista ponovo stvoriti Francusku u kojoj će regionalno odmetanje samo ojačavati njernu unitarnu prirodu. Ko hoće da broji pripadnike crnogorske nacije neka prelistava ''Crnogorski knjižrevni list''. Tamo su svi na broju, uvek isti, uvek jurišno zaoštreni protiv srpske nacionalne ideje i uvek pišu isto. Prepisuju sami sebe iz broja u broj.

Pa dobro! Stalno izbegavate da uhvatite pitanje svih mojih pitanja do sada, bez obzira na to što ga posebno nisam izdbojio: Da li je moguće da Srbi nađu neki svoj zajednički program i šta treba da rade kako bi se on ostvario?.

- Ja sam to pitanje ipak uhvatio. Stoga sam i u odgovoru davao obrazlaganja koja se odnose na opšte evropske procese, u kojima se naše nevolje utapaju. Drugim rečima, Jugoslavija kao država se slomila iz strateških potreba zapadnih država da bolje organizuju svoj identitet u svetu, posebno da to bude faktor u određivanju budućih istočnih granica Evropseke Zajednice. Kao i mi, svi danas muče istu muku. A ona će se početi radikalno rešavati, kada se ozbiljno otvori problem buduće Rusije. Jedna kriza oko Rusije, ili u njoj samoj, je neminovna, jer bez nje nema odgovora na pitanje gdje je istočna granica Ujedinjene Evrope.

Ranije, pre nekoliko godina, kazali ste da Evropa razgeađuje Jugoslaviju. Ostajete li pri toj tvrdnji?

- Ostaje moja ocena iz 1988. da je Evropa izgrađivala Jugoslaviju, ona će je i razgraditi. To još traje.

Strahujem da američki alhemičari, kojima se neobično žuri da pronađu neki novi lak za farbanje svojih bogatih kućica, ne otkriju ponovo neki novi barut. Mirni razvoj evropskog sveta, posebno u njegovom istočnom delu do Pacifika, bez njegovih podzemnih i javnih intervencija, neće dozvoliti takvu avanturu. Ako se svi projekti ujedinjenja Evrope u veliku svetsku silu budućnosti svode na zahteve da se Rusija iz tih granica isključi, onda će Evropa morati da vodi računa da stoji pred sudbonosnim izazovom, iz koga neće biti povratka – ili Evropa sa islamskom većinom i samoupravnim muslimanskim kantonima, ili američki protektorat.

Da li baš svi projekti ujedinjenja Evrope zahtevaju isključenje Rusije?

- Imate pravo! Ne svi. Stručnjak za ruske studije Nikolas Simon (pomenuti zbornik ''L'Europe globalisйe'') razrađuje pitanje da li je Rusija, na celim svojim prostorom do Pacifika, prepreka (handicap) ili šansa, za Evropu i odmah daje jasan odgovor da je to istorijska nužda. Evropa od Denkerka do Vladivostoka, preko Bresta i Urala, je neophodnost. Bojim se da će proći dugo vremena da se ovo široko prihvati. To bi zahtevalo jednu potpunu promenu načina političkog mišljenja u celom zapadnom svetu. Ne samo da bi se jednom morao okončatai Hladni rat, koji se nastavlja i dalje protiv Rusije, iako je ona potpuno promenila svoje društveno i iedeološko biće, Nikolas Simon veli da se Shjedinjene Države od 1990. penetriraju u baltičke zemlje, Ukrajinu, Srednju Aziju i Kavkaz. ''Ove su inicijative uglavnom imale u vidu kontrolu petrolejskih izvora i odvajanje ovih zemalja od Rusije''. Od 1991. do 1998. je pripremana finansijska katastrofa Rusije, "koja je transformisala ekonomiju ove države u jedno gigantsko tržište trampe''. Jedan Amerikanac je postao predsednik Litvanije, jedan Kanađanin Letonije. Pisano je ovo pre promena koje su se na isti način završile i u Gruziji. Od vremena ''Nerata'' na Kosovu, Rusija je istisnuta sa Balkana i postala azijska sila.

Kakvi ciljevi stoje iza toga? Tu stoji neki zazor prema pravoslavlju?

- Ko zna kakvi ciljevi iza ovaga stoje. Ali svako produžavanje tim putem, vodi ka daljoj destabilizaciji celog svetskog poretka. Promena u načinu mišljenja prema ruskom i slovenskom pravoslavlju bi rešila mnoge od još otvorenih konflikata u Evropi. Da ne kažemo da bi granica Evropske Unije na obalama Pacifika smirila sve unutarnje granice u bivšoj Bosni i Hercegovini. Ne bi je trebalo kantonizovati da se zaštiti samo jedna crkvena i etnička zajednica u njoj.

Kako istorijska nauka odgovara, ili prati, ovakav razvoj danešnjeg stanja kod srpskog naroda i u svetu?

- Odgovara i prati u skladu sa svojom prirodom, prema tome odgovara i prati kasno i onda kada to nikome više ne koristi.

Pišu li istoričari pretežno ode vlastodršcima i carevima?

- Od Herodotovog vremena su postojali istoričari koji su pisali ''onako kao se sviđa kraljevima''. Nije u pitanju činjenica da je istorijska nauka oduvek bila bliska političkoj ideologiji, filozofiji, religiznoj didaktici. Neki od takvih radova velikih istoričara (kao Majnekoova knjiga ''Die Katastrophe'' iza 1945) ostavljaju dubok trag u kulturi dotičnih naroda.

Postoji u tome i druga strana medalje – cvetanje političke ideologije u formi pisanja istorijskih rasprava. I tu su uvek, ne samo mali, nego i veliki naučnici pravili svesne, ili nesvesne, omaške. Cele neke oblasti su tradicionalno u tom krugu. Kod nas je to pitanje privilegija koje su habzburški vladari dali Srbima nakon seobe 1690, sporovi oko autohtonog karaktera, ili italijanskog uticaja, u kulturi jadranske obale, etnička pripadnost dijalekata u graničnim oblastima velikih balkanskih jezika, etnička priroda Bosne u srednjem veku, karakter verskih sekti u srednjem veku, islamizacija.

Danas je došlo do nagle, neopravdane i štetne ideologizacije istorijske nauke u svetu. Knjige se pišu iz ubeđenja, ali se i naručuju za političke potrebe svih faktora u Jugoslovenskoj krizi. U nauci zapadnih zemalja je na dnevnom redu revizija starih ocena o značaju Versajskog mira 1919. Poznato je da je američki predsednik Vilson bio glavni zagovornik takvog mira, ali da je njegova zemlja odbila da prihvati njegove glavne odluke. Pisci oko bivšeg predsednika Teodora Ruzvelta (a i on sam) su bili protiv stvaranja demokratske Lige naroda, odobravali vojne intervencije bloka zapadnih industrijskih država svuda u svetu, na prvom mestu u Rusiji i njenoj geografskoj blizini. Nedavno je Margareta Makmilan objavila takvo jedno nevizionističko delo o Versajskom miru, koje je naišlo na afirmativne ocene u istaknutim časopisima (Margaret Makmilan: Paris.Six Months that Changed the World 1919, London, New York, 2001). Vrlo afirmativno ocenjena u prestižnom časopisu ''The New York Review of Books'' (članak Ronald Steel). Predgovor ovoj Studiji je pisao Ričard Holbruk. U uvodu jedne velike studije o Versajskom mirovnom ugovoru 1919, Holbruk veli da je u pregovorima oko rešavanja Jugoslovenske krize 1991-1995. on sam uvek polazio od toga da je za sve kriv Versajski mir 1919., koji je rodio dugoročne krize. ''Nakon što je (jugoslovenska) krpljačina (patchwork) ušivena 1919, raspala se rano 1991. u četiri rata koji su usledili – sa Slovenijom, pa u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, konačno u Kosovu''.

Autor knjige, Makmilanova, veli da je Nikola Pašić bio mali državnik. Njegovu ćutljivost su Srbi, a naročito seljaci, ocenjivali kao mudrost. U životu je želeo samo dve stvari – ličnu vlast i Srbiju. Kao Slobodan Milošević 1991-1995, tako je i on 1914-1918, želeo samo Veliku Srbiju. Citira jednog modernog hrvatskog pisca iz Kanade da je na Krfskoj konferenciji 1917. jedan srpski oficir otkrio da će Srbi pobiti sve muslimane kad se dokopaju Bosne. Veli da je u Krfskoj deklaraciji 1917. Trumbić bio prisiljen da prihvati unitarni koncept Jugoslavije.

U ''Stvaranje Jugoslavije 1790-1918'' (Beograd, 1989) ja sam u poglavlju o krfskoj deklaraciji citirao dokumente, koje sam prepisao u Britanskom Državnom arhivu (Public Record Office). Među njima je i ocena tadanje vojne obaveštajne službe zašto na Krfu 1917. Hrvati ne podnose zahtev za federativnom Jugoslavijom. Vele, da su Prvom svetskom ratu Hrvati imali više političkih predstavništava- Jugoslovenski odbor u Londonu sa Trumbićem na čelu, grupa oko sabora u Budimpešti, Zagrebu i parlamenta u Beču. Njihove odnose koordiniše jedan centar u Švajcarskoj. Kako su u ''Majskoj deklaraciji'' bečkog parlamenta 1917, malo više pre mesec dana nego je ovjavljena Krfska deklaracija, Hrvati dobili pravo da predvode unitarnu Jugoslaviju u federaciji (ili konfederaciji Habzburškog carstva) da tu državu organizuju na osnovima hrvatskog istorijskog prava, sa hrvatskom varijantom zajedničkog jezika i administrativnim centralizmom, tako nisu hteli da podnose projekat jugoslovenske federacije na Krfu. Težili su jednoj unitarnoj Jugoslaviji u katoličkoj Centralnoj Evropi, pa nisu hteli da rizikuju tražeći federaciju sa Srbima u državi pod njihovom dinastijom. Ja sam odgovarajući deo dokumenata u fusnoti objavio u engleskom originalu, da ga i drugi naučnici mogu citirati.

To nije jedini slučaj. Stvorena je atmosfera koja je inače svojstvena vremenu velikih ratova, kada i veliki naučnici ne žele da pišu protiv pobednika.

Eto tu je odgovor na pitanje. Uvek je bilo i biće istoričara koji pišu da se svidi kralju. U vreme komunizma su naučnici bežali od zvanične ideologije u ''Arhivitis'', pisanje rasprava sa prepričavanjem arhivskih izvora. Šteta da je ''Arhivitis'' propao. Kad bi bilo nekog pravog suda u Hagu, sudio bi Holbruku za zločin sa predumišljajem.

__________________________

* NOVA ZORA, časopis za književnost i kulturu, izdavač SPKD Prosvjeta, odbori u Bileći i Gacku, proljeće 1/2004, strana 16 - 39, razgovarao glavni urednik Nove zore, književnik Radoslav Bratić