Prebilovci - mržnja zapečaćena u jami
U južnom dijelu Bosne i Hercegovine prostire se kraška oblast daleko prostranija od visoravni Akijoši u Japanu. Na zemlji su ogoljene grube krečnjačke stenepa su i planine beličaste.
"Selo čije je sećanje zapečaćeno nalazilo se u jednom kutku takve kraške visoravni. Njegovo ime je Prebilovci.
"Asahi Shimbun" (Tokio) na razmeđi vijekova, 1999. godine pokrenuo je i realizovao jedinstven projekat obilježavanja XX vijeka na svojim stranicama. List koji izlazi u milionskom tiražu prikazao je, u okviru projekta "Poruke 20. veka", sudbinu četiri sela u svijetu. Jedno je kod Nagasakija, gdje je 1945. godine bačena atomska bomba, drugo je u Kini, treće u Francuskoj dok je četvrto selo koje je uključeno u projekat bilo Prebilovci u Hercegovini. U Drugom svjetskom ratu Prebilovci su stradali više nego i jedno selo u Evropi. Gotovo cijelo selo Prebilovci završilo je život u jednom danu, da dnu jame Golubinke koja se nalazi između sela Šurmanci i Međugorje, na desnoj obali rijeke Neretve. "U Prebilovcima 1941. godine nije bilo komunista, broj jama nije jasan, selo nije imalo starješinu", zapisano je na stranicama japanskog lista. Pored svega, piše list, ostaje istina da je tragedija Srba u NDH 1941. zaista jedno od obilježja globalne istorije XX vijeka.
Selo sa isključivo srpskim stanovništvom. U Drugom svetskom ratu pobijeno je 80 odsto njegovih žitelja, a bilo je zabranjeno čak i da budu sahranjeni.
U aprilu 1941. godine Kraljevina Jugoslavija se srušila pod naletom sila Osovine, na čelu sa Nemačkom i Italijom.
Država je bila rasparčana, a u Hrvatskoj je uspostavljena pronacistička marionetska vlada kojoj je priključena Bosna i hercegovina. Režim je, po ugledu na Hitlerov, započeo sa uništavanjem Srba, Jevreja i Roma.
"Masakr je sproveden u tri faze", kaže gospodin Milorad Ekmečić, ranije profesor Univerziteta u Sarajevu.
Najpre su meta bili komunisti, zatim, odrasli muškarci da bi na kraju to postali svi."
Sećanje Mitra Šarića
Gospodin Mitar Šarić (70) u to vreme je imao 12 godina. Bio je vreo avgustovski dan.
Nekoliko hiljada naoružanih ljudi je opkolilo selo. Muškarci su pobegli, a on se zajedno sa ocem sakrio u šumi. Svi su mislili da će samo muškarci biti ubijani.
Međutim, to je bio poslednji talas masakra.
Oko 500 žena, dece i staraca koji su ostali u selu bilo je odvedeno u jamu preko reke. Skriven iza stene gospodin Šarić je posmatrao taj prizor. Tada je poslednji put video majku, mlađeg brata i mlađu sestru. Seljani su živi bacani u jamu duboku sto i nekoliko desetina metara. Niko se nije vratio.
Ubijeno je i mnogo muškaraca koji su pokušali da pobegnu. Među njima je bio i njegov otac. Dvanaestogodišnji dečak je ostao potpuno sam. U selu sa više od hiljadu stanovnika samo je njih 175 preživelo.
Selo su napali Hrvati i muslimani iz okolnih mesta. Tamo gde su Srbi u većini, međutim, događali su se obrnuti slučajevi.
U svaka od tri naroda izvorno teče ista južnoslovenska krv. Po izgledu i jeziku se gotovo i ne razlikuju.
Iako se se razlikuju smao po veri, sukobili su se i gomilali mržnju svaki put kad bi došlo do smene vladara, od vremena Turske i Austrougarske, pa do nacističke Nemačke.
Prema zvaničnoj statistici u Jugoslaviji je tokom Drugog svetskog rata bilo oko milion i sedamsto hiljada žrtava. Od toga veći broj nije poginuo u borbama sa Nemcima, već u "bratoubilačkom ratu"
Posle rata Titov režim koji je ponovo ujedinio Jugoslaviju, debelim je betonskim pločama zatvorio te jame kojih ima, kažu, od 50 do 70. Ako se samo jedna ponovo otvori, onda će lančana reakcija mržnje biti pokrenuta i stvari će izmaći kontroli - u tom strahu, izgleda, pokušali su da zapečate prošlost.
Jugoslaviji je bilo potrebno da ostvari jedinstvo svojih naroda. U sukobu sa SSSR-om po pitanju socijalizma nije bilo drugog izbora nego da se ide sopstvenim putem pod geslom "Bratstvo i jedinstvo".
Ali, zapečaćeno sećanje nije bledelo.
U Jesen 1990. godine kad je jugoslovenski sistem počeo da se ljulja, meštani su otvorili jamu i sećanje na masakr je iz nje izbilo s još većom mržnjom.
"Bilo je potrebno da proće pedeset godina da bismo ožalili svoje koji počivaju tako blizu. A oni koji su ih poubijali nisu ni hteli da nam pomognu", ljuti se gospodin Veso Bulut (45), bivši starešina sela Prebilovci.
Na to profesor sarajevskog univerziteta gospodin Imamović, musliman, kaže: Iskopavanje je bilo priprema za novi rat. Udahnuo je mržnju mladima koji nisu znali za prošlost.
Ponovljena tragedija
"Srbi nisu jedini kojima nije dozvoljeno da sahrane svoje" - brane se Hrvati.
Kad je 1992. godine počeo građanski rat u Bosni, Hrvati su ponovo napali selo. Kuće su iništene do poslednje. Crkva i kosturnica su minirane a kosti iskopane iz jame, pretvorene su u prah i raspršene. od tada je selo pusto.
U građanskom ratu u Bosni je polovina stanovništva, odnosno oko dva miliona trista hiljada ljudi, isterana iz svog zavičaja.
Tri godine pošto je rat završen, 80 odsto njih još uvek živi izbegličkim životom. Poput žitelja Prebilovaca, nemaju gde da se vrate čak i da to žele.
Ako i ima malo utehe za ljude iz Bosne i Hercegovine, onda bi možda bilo to što sada mogu bez straha da liju suze i izuste svoju mržnju.
* Autor je japanski novinar Noboru Nagaoka. Članak je objavljen 12. oktobra 1998. godine u listu "Asahi Shimbun" (Tokio). Politika (Beograd) je isti članak prenjela u broju od 13. februara 1999. godine na strani 6.
