Mrtvima vječna slava, živi budite budni
Piše Vesna Kapor
Dok Milanović ponovo vitla nad Prebilovcima, svet u Hercegovini međusobno će razmenjivati smokve i kajmak, med i krompir, šljive i grožđe, peći lozu i šljivu… i kako to obično i biva, nazdravljati i sahranjivati, zajedno, između svih naših „klanja i oranja“
Obucite bijele košulje. Ta rečenica dugo se protezala, potiho u Hercegovini, kao okidač, kao poenta, i kao vrhunski cinizam duge istorije komšijko-bratskih odnosa, posle Drugog rata. I niko baš, od onih koji su potiho čuvali sećanja nije zaboravljao ovu jezivu rečenicu da dometne u priču. Ovu nevinu, obećavajuću, svetlu rečenicu. Za Srbe, kako se ispostavilo, ukopnu.
Tako su nove vlasti NDH države, uspostavljene odmah1941, pozivale svoje komšije, Srbe, na razgovor. I zaista, ti razgovori su bili veoma efikasni, ko god je otišao, nije se vratio. U svesti hercegovačkih Srba ova rečenica reže i opominje. Kroz moje uši razvlače se, još čujem, razni glasovi: I Boga mi, obuče on ono najljepše što je imao, te u kasarnu (ili već neko drugo mesto) na skup, šta ćeš, vlast pozvala.
PRAVO U JAMU, PRAVO NA KAME Prebilovci su najstradalnije mesto u Evropi tokom Drugog svetskog rata. A evo i zbog čega. Od preko hiljadu (negde je zabeleženo1002) stanovnika, najsvirepije i najbestijalnije (nema drugih reči, sve bi bile eufemizam) ubijeno je njih 800 za 24 dana u avgustu. Već u junu, može se reći, dok je Evropa još taktizirala i opipavala mogućnosti pregovora, u Hercegovini je počelo strašno čišćenje pravoslavnih. Oko osamsto pedeset Prebilovčana, sve njihovi poznati, oni s kojima su učili školu, čobanili, trgovali, pevali… bačeni su pravo u jame. Pravo na kamu. Po tome su Prebilovci poznati, nažalost.
O bestijalnostima, u tančine, tih dana, ne bih ovde. Za nečim drugim tragam. Neizrecivim.
U Prebilovce sam hodočastila, sama jedne avgustovske zore, ovog leta. Hercegovina je svuda različita, mislim.
Jutro, nekako gusto, gluvo, podiže se iznad terasastog sela. Nekoliko obnovljenih kuća, u Prebilovcima, središnjim, paljenim i devedesetih, usred reda grana jorgovana (i tu se nekako uvlači i Šantić), ogranalih šipaka, smokava, divljih ogromnih kaktusa, nekakvog rastinja sitno zelenog, svuda rasutog… Tih nekoliko kuća koje još dišu čine puls sećanja na jedan grandiozni plan i neobjašnjivu mržnju. Oseća se nekakva jara u najavi, dok se nad poljem nebo plavi i bistri… Zemlja u kojoj i kamen kad zaseješ rodi i procveta.
Čekajući Milenka Jahuru, čoveka koji posvećeno bez tantijema i priznanja ceo svoj vek brine o prebilovačkim sećanjima, moj školski Milan Šiljegović, s fotoaparatom, i ja, tiho obilazimo ruševine. Čini nam se da osećamo mesto negdašnje škole. Stojimo na jednom travnjaku, ispred ruševine, malo iznad drugih, širokih temelja i zidova. Liči na školsko dvorište. Virimo u novi Dom kulture, skoro podignut. Stana Arnaut, učiteljica, tu negde, kuda hodamo, završila je svoje lekcije. Ponižena, osakaćena, preklana. I ne samo ona. Tog jutra tu je istu sudbinu doživela i Slavica, Slovenka, bivša časna sestra udata za Srbina iz Prebilovaca i mnogi drugi starci, žene, deca… Kud god bih nogu da stavim, čini mi se, neko je tu još u svojoj smrti.
SAD ĆEMO DA LETIMO Retko ko ide stazama kojima nas je vodio Milenko tog jutra. Zatravljeno, porušeno. Iz svake ruševne kuće strašna priča niče.
Visoko, gore iznad kroz olistale grabiće provlačimo se do zaseoka Grlić, u kome se nalazi Ekmečića čardak. Krovova nema, samo razgranato drveće krovi zidove. Kamene kuće, okovane zelenim svojim stanarima, tihuju. Desetak kuća, rasutih, kroz čiji krvotok struje sokovi divljeg nara, mirisi mlečike, i bosilja, šuškaju gušteri, legu se zmije, prhotno izleću ptice. I, ponegde, ponekad, boravi, stvorenje Božje, krava, veli Milenko, dok razmičemo granje. Nenajvljeni gosti stigli, velimo.
Odatle su te 1941. odveli devedeset petoro!
A i jedna nova razglednica ovde stoji, napisana devedesetih: Dubrovačka bojna. I dopisano: Sredija sam što sam moga!
Čuj, zar je moguće da su Dubrovčani imali bojnu? To si sigurno izmislila. Čujem svoje beogradske prijatelje. Najveću jamu, Golubinku u Šurmancima, s najviše stradalnih u svojim dubokim odjecima, greje sunce, od izlaska. Tamo, sigurno, zauvek šušti od krila. Samo tu je oko šest stotina, uglavnom, žena i dece, zaiskrilo. I na još 12 mesta, u tom kraju, hercegovačkom.
Tu je jedna majka rekla svojoj deci, grleći ih: Sad ćemo da letimo… Sećate se, italijanskog filma Život je lep, zar ne?
Šta sam htela ovog jutra da saznam, nisam sigurna.
Sve te priče mogla sam čuti i u nekoj beogradskoj bašti…
Htela sam da osetim, da kročim… udahnem… da nešto uhvatim. Nevidovno.
I sad, naravno, u Prebilovcima valja potiho govoriti… Nikad se ne zna ko ima kakva posla u gustim, vrletnim brdima.
AKO NE ZAPLAČETE, NISTE ČOVEK Sunce kao da drži, mekotno, na dlanovima, do podneva Prebilovce. Posle, vrelina, ona hercegovačka, može se podneti samo pod kakvom smokvom ili platanom.
U podnevni čas, beo i ubitačno vreo, čitamo na grobnici porodice Ekmečić: Mrtvima vječna slava, živi budite budni!
I u Hramu Vaskrsenja Gospodnjeg u Prebilovcima, iznova građenom, čekaju nas otvorene oči, bome, više mrtvih nego živih. Broj živih u Prebilovcima, posle Prvog rata, a naročito posle devedesetih, taman je zgodan za onaj termin – nacionalna manjina (vratilo se posle pogroma oko šezdesetak ljudi). A kad stojite na ruševinama Ekmečića čardaka, ili na bilo kom mestu razuđenog sela, sve što oko obuhvata, nekad je u gruntovnim knjigama bilo prebilovačko.
Crkvu je ikonopisao Grk, Stamatis Skliris.
Nimalo vizantijski, ali prilično životno. Šestog avgusta prošle godine vladika zahumsko hercegovački pozvao nas je rečima: Obucite bijele košulje, ovo je dan za vječnost. I praštajte.
Bilo je sila sveta, kažu, meni nije bilo dato da budem tu. Stoga sam u ovo samotno jutro tu. Ove godine bilo je manje posetilaca tog šestog avgusta nego novomučenika u kripti Hrama… Srbi su poznati po kratkom dahu i kratkom pamćenju.
U Hramu Gospodnjem ispisana su imena stradalih u ustaškom zanosu, tokom dugog leta, Gospodnjeg 1941. i iz Klepaca, i iz Opličića, Tasovčića, Gabele, Kozica, Rečica, Dabrice, Počitelja, Lokava, Čapljine, Stoca, Ljubuškog, Metkovića, Poplata… I tu, na tom mestu, u svetlosti i tišini, možete videti kosti koje je sunce i u vrtačama, bezdanjim, grejalo, čak i kroz betonske ploče komunističke uravnilovke. Ako ne zaplačete, čovek niste.
S desne strane, u jednoj od lađa, gledaju vas oči devojačke. Učiteljica Stana, Sava, Rada, Stoja i Dara Ćirić, Bosiljka Dragićević, Đurđa Medić, Spasenija i Jelisavka Šarić, Jovanka i Mila Ekmečić… Vreme je večnost za njih.
OBUCITE BIJELE KOŠULJE Ispred novog hrama jedna je gomila belog kamenja. To je preostalo od prve crkve- kripte, paljene i rušene devedesetih. Kad nema živih, ubijmo ponovo mrtve komšije. Tako bi valjda glasila poruka, jer zbog čega bi svaki spomenik u malom groblju, tu pored hrama, kako kažu, bio strijeljan?
U gustoj svetlosti kasnog podneva, u kućama i okućnicama naseljenim dračom, jasenovima, smrekom, divljim šipcima, divljom kupinom… šušte negdašnji životi.
Na kraju dana učinićemo ono što vekovima čine svi ovde. Sesti u neku kafanu, ovog puta u Hutovom blatu, popiti (u ovom slučaju) domaće ožujsko, popričati i nasmejati se s kelnericom; pri tom svako za svojim stolom odmerava svakog novopristiglog, odmerava od kojih je, pa nastavlja gde je stao, pomalo otvarajući i oko i uvo za susedne stolove, ipak; a potom zvuk vode, i borov hlad čine da se svako oseća kao da je jedini i sam na svetu. I kao da je baš tu gde je njegova sloboda, njegov posed.
Potom ćemo svratiti u Počitelj i u Žitomislić, pomisliti na staro srpsko groblje u Mostaru, baciti pogled na Stari most… i noć dočekati u Nevesinju.
Hercegovina je na svakom pedlju divna.
Pomisao da ovog avgusta nekakav gospodin Milanović, sa svojim divnim imenom i prezimenom, a posebice diplomatskom retorikom, ponovo vitla i nad Prebilovcima nije ništa novo, pod ovom kapom nebeskom.
A u međuvremenu svet u Hercegovini međusobno će razmenjivati smokve i kajmak, med i krompir, šljive i grožđe, peći lozu i šljivu… i kako to obično i biva, nazdravljati i sahranjivati, zajedno, između svih naših „klanja i oranja“.
Sunce će pržiti, vetri šibati. Trgovci zakidati na meri.
I svi Hercegovci štedro braniti svoju Hercegovinu. I Zapadni i Istočni.
No za ovaj svet, koji, kako nas optužuju, opterećujemo pustim emocijama i vitlamo okolo naričući hipotetičkim brojem svojih žrtava, valja zapamtiti: Samo u Hramu Spasenja Gospodnjeg u Prebilovcima zabeležena su imena i prezimena više od tri hiljade i dvesta stradalih.
Stoga, ako niste bili u Prebilovcima, obucite bijele košulje i pođite. Šestog ili bilo kog drugog avgusta. Bolje je biti potomak ubijenog, nego ubice, veli još vladika zahumsko-hercegovački.
Pođite. Slušajte. Gledajte.
I plačite.
Pečat, Beograd
Broj 435, 2. septembar 2016. godine
