Međugoska obmana
(Fragment iz knjige E. Majkal Džonsa «Duhovi Šurmanaca» koji je prethodno objavljen u časopisu «Vernost» /Fidelity /) u SAD
Da li su tobožnja prikazanja Marije u Međugorju poseta s neba ili projekcija kolektive svesti o krivici?
Jedna žena je živela u kući gde joj je neko stalno kucao na prozor. Ona se kasnije seli na šesti sprat i opet neko stalno kuca na prozor. Pitala sam Gospu šta je to. Rekla je da to čine duše u čistilištu jer je žena zaboravila da se moli za njih i da to od nje traže.
Mirjana Dragičević, vidovnjakinja
Kasno popodne, u sredu 25. juna 1997, evropska iznajmljena kola, čiji se izgled ne da opisati, skreću sa uskog asfaltnog puta na krajnjem istoku visoravni Brotnjo nedaleko od Neretve u Bosni i Hercegovini na još uži neasfaltirani put ne širi od dve trake crvene prašine oivičene tu i tamo krečnjačkim kamenjem veličine fudbalske lopte. Kola su se kretala sporo, možda zato jer je put bio uzan. Trnovito busenje, koje je izbijalo na put, povremeno grebući krov kola kao nokti nevaspitanog deteta po tabli, izgleda da je raslo do visine od oko dva metra a onda se tu zaustavljalo kao da mu je dotle bila data hrana i voda.
Kola su se, međutim, kretala sporo iz drugog razloga. Dva čoveka koja su bila u njima tražila su nešto. Tragala su za mestom zločina počinjenog nad civilima početkom Drugog svetskog rata. Tragala su za nečim što je bilo zakopano pre više od 50 godina, a onda iskopano, memorisano u spomeniku da bi potom bilo oskrnavljeno i napušteno. Ali je groblje, ma koliko važno, posebno u svetlu zločina koji su se nedavno desili, imalo i simbolično značenje. Jama u Šurmancima simbolisala je mrtvu ruku prošlosti koja je mirno počivala na kormilu sadašnjice, pokrećući tok događaja koji izgledaju slučajni kada se ne poznaje prošlost. Životi oba čoveka su zauvek izmenjena događajima koji su se desili s druge stane brda koje se sada pomaljalo na zapadu. Obojica su ovde bila i ranije. Obojica su tražila nešto što su propustila da vide prvi put.
Vozač iznajmljenih kola je bio bogati biznismen iz Kalifornije u svojim šezdesetim godinama. Lice mu je bilo preplanulo, kosa srebrnasto siva i uredno začešljana i bio je obučen kad da je upravo izašao sa terena za golf. Do njega je sedeo čovek oko 20 godina mlađi od njega, tamnije, duže kose, autor ovog teksta, po profesiji novinar koji je devet godina ranije napisao knjigu o ovoj oblasti.
Sa Fil Kronzerom, vozačem kola, sam se upoznao u aprilu 1997, kada je video moje ime na listi govornika na konferenciji Anti-poziva na akciju koja se održavala u Linkolnu. Poziv na akciju je bio pokret grupe katolika, uglavnom liberalnog sveštenstva ili bivšeg sveštenstva, osnovan 1976. sa ciljem da se obnovi ili podrije - zavisno kako posmatrate - katolička crkva u SAD. Osoba koja je zastupala ovo drugo gledište bio je biskup Fabijan Bruskevic, koji je stolovao u Linkolnu i koji je u proleće 1995. napravio vest od nacionalnog značaja kada je zapretio izgonom svima koji pripadaju pokretu Poziv na akciju u njegovoj diocezi. Fil Kronzer, koji me je povezao sa aerodroma u Linkolnu, je bio uveren da mu je Poziv na akciju uništio brak a sada pretio da mu uništi i poslovno carstvo, te mi se obratio da mu kao stručnjak pomognem.
Gde je to moje stručno polje bilo, međutim, nije se odmah dalo zaključiti. Što je više pričao, to mi je bivalo sve jasnije da je kucao na pogrešna vrata. Uzrok Filovih bračnih problema nije bio Poziv na akciju niti radikalni feminizam (mada je dao dobar primer njihove veze u Kaliforniji); uzrok njegovih problema je bilo Međugorje, selo koje smo upravo napustili, koje je od juna 1981. postalo mesto tobožnjih prikazanja Blažene Device Marije a sada žarište procvata biznisa od hodočašća koji je prošao kroz težak period ali se sada oporavljao jer se završio građanski rat, koji je doveo do raspada Jugoslavije i njenog turizma tokom četvorogodišnjeg perioda (1991. do 1995). Fil je sa ženom Ardi išao prvi put na hodočašće u Međugorje u leto 1987. da bi se zatim priključio međugorskim molitvenim grupama u Kaliforniji a i unosnom poslu organizovanja marijanskih konferencija koje su krenule 1991. kada je zbog građanskog rata prestao razvoj turizma i kada su svi marijanski fanatici u SAD bili lepo nagizdani ali nisu imale kuda da idu.
Početkom 1993, prema izveštaju koji mi je Fil poslao, Ardi Kronzer sreće Maršu Smit, takođe međugorskog fanatika, misterioznu damu koja je posećivala harizmatske krugove u San Francisku, pa čak bila i lektor na papinoj misi održanoj 1986. u Kendlstik Parku. Preko nje se Ardi upoznaje sa zatvorenim krugom prevaranata i teških kriminalaca koji su dominirali međugorskom industrijom u SAD ranih 90-tih godina. Preko Smit Ardi upoznaje Terezu Lopez, lažnu vidovnjakinju iz Denvera, i tada njenog instruktora, biskupa Rima i Slovačke, Paola Hniliku koji je bio optužen zbog trgovine pokradenom robom iz Rima. Italijanska policija je prisluškivala njegov razgovor sa kraljem podzemlja Flavijom Karbonijem, čija ozloglašenost postaje međunarodno poznata kada je uhapšen u vezi sa nestankom i smrću Roberta Kalvija, tadašnjeg predsednika banke Ambrozijano, čije je bankrotstvo ranih 80-tih bilo najveći finansijski skandal koji je pogodio Rim i Vatikan u posleratnom periodu. Biskup Hnilika je bio zainteresovan za otkup Kalvijeve aktentašne, koja je nestala, kako se pričalo, puna brojeva računa švajcarske banke skoro u isto vreme kada je Kalvi pronađen kako visi sa Blekfrajer mosta u Londonu, 18. juna 1982.
Grupa Smit-Lopez-Hnilika saznaje za finansijsko stanje porodice Kronzer i uvlači Ardi u igru. Govore joj da će ona i njen novac odigrati glavnu ulogu u preobraćanju Rusije. Ardi napušta kuću u junu 1994. posle učešća na Međugorskoj konferenciji na Univerzitetu Notr Dam. Na toj konferenciji Ardi i Marša su klekle pred biskupa Hniliku i ritualom, koji je bio bizaran čak i po standardima Međugorske konferencije, ponudile mu Mir grupu od 12 zaliva, nad kojom je on trebalo da upravlja da bi ujedinio međugorski pokret čija je glavna odlika od ranih 90-ih bila borba oko novca lakovernih hodočasnika koji nisu imali kuda da odu posle izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji.
Kakve je to imalo veze sa dr Džonsom, putnikom, trebalo bi da bude jasno svima koji su upoznati sa ovim kružocima. Septembra i oktobra 1988. objavio sam seriju članaka o Međugorju, koji su kasnije štampani u vidu knjige pod nazivom «Međugorje: Neispričana priča », koja kritikuje "prikazanja" kao lažna i stavlja svetu na uvid jedan od nekoliko izvora informacija o pojavi kojoj nije bilo pisano da posluži finansijskim interesima turističkih vodiča, organizatora konferencija ili buntovnih franjevaca iz Hercegovine. Otkrića koja su se prvi put pojavila u časopisu Fideliti dovode do pada njegovog tiraža a i poštovanja autora u konzervativnim marijanskim krugovima narednih godina.
Jedan čitalac dobre moći zapažanja piše Džonsu nekoliko godina kasnije i bar delimično u odgovoru na njegov stav po pitanju Međugorja opisuje ga kao "čoveka bez jedne noge» koji učestvuje na «takmičenju udaranja u zadnjicu», što ni sam Džons nije smatrao neopravdanim.
Nakon prvog susreta u Linkolnu, Džons se priključuje Kronzeru koji je putovao po zemlji tragajući za vođama. Jedno putovanje ih vodi u Reno gde se sreću sa mužem vidovnjakinje ili, bolje rečeno, bivšim mužem. Džef Lopez je upoznao Toni Alkorn u aprilu 1987. dok su radili u robnoj kući Vendi u Denveru. Marta 1991. Toni, koja je tada bila poznata kao Tereza Lopez, odlazi u Međugorje ubrzo nakon što je odgovarala za izdavanje čekova bez pokrića. Do novembra 1991. imala je sopstvena prikazanja i privlačila na hiljade ljudi u svetilište Kabrini u blizini Denvera. Dve godine kasnije Tereza napušta muža da bi postala proročnica sa punim radnim vremenom.
Poslednji put kada su bili zajedno, Tereza je rekla Džefu: "Ako mi ovo krene, mogu da postanem neko".
Fil Kronzer je izgubio ženu zbog Međugorja negde u isto vreme kada je Džef Lopez izgubio svoju, što znači, tokom zime 1993-94. Obe ove domaće tragedije započele su sa Međugorjem, a kako će se završiti, nije bilo jasno. Kada se Džons vratio u hotel u Renu, poziva ga neki čovek iz Engleske i upozorava da ne ide u Bosnu jer će ga ubiti franjevci.
Pristalice "prikazanja" govore o njegovim posledicama kada im zasmeta ponašanje vidovnjaka i njihovih instruktora franjevaca. Za 10 godina otkad se bavi istraživanjem Međugorja, Džons je sačinio čitavu listu posledica. Pretnja ubistvom koju je upravo dobio bila je samo početak dugačke liste loših stvari koje su se desile svetu od kada je Kraljica mira stigla u Jugoslaviju 1981.
Pored razorenih brakova, prekršenih zaveta, trudnih kaluđerica, tu je i oduzimanja novca na prevaru od siromašnih ljudi, raskol u crkvi, prava šizma, koja je nedavno dovela do nezakonitih krizmi u Čapljini, kidnapovanje mesnog biskupa, etničko čišćenje i najžešće borbe u Evropi od Drugog svetskog rata. Sve u svemu, bio je to impresivan broj malverzacija grupe ljudi čija je navodna namera bila molitva i postupanje po nalozima Blažene Marije. Biskup Pavao Žanić, koji je tada stolovao u Mostaru, piše Rene Laurentinu, tada glavnom organizatoru događaja u Međogorju, i predviđa "da se ovde može očekivati verski rat". Žanić, koji je predvideo rat sredinom 80-tih, bio je precizniji od Gospe iz Međugorja, koja je tada govorila da je Kraljica mira i da je došla da donese mir Jugoslaviji i svetu. Njene pristalice su govorile da je jedan od znakova autentičnosti njenih poruka to što su etničke grupe živele u miru u Jugoslaviji.
A onda je usledio krvavi raspad Jugoslavije usred žestokog rata, što je možda još jedan razlog zbog čega su oba čoveka tako napregnuto zurila u riđo-beli put ispred sebe dok su se njihova kola probijala dublje u trnovito žbunje. Godinu dana pre toga tri novinara su poginula kada su kolima prešla preko minskog polja na periferiji Mostara. Dok su naša kola lagano tandrkala niz uzan put, Džons je uhvatio sebe kako razmišlja o tom događaju i kako se pita gde li samo počinje a gde li se završava periferija Mostara.
U jednom trenutku pojavilo se seosko gazdinstvo sa kućom, zasebnim prostorijama i ogradom, svi načinjeni od građevinskog materijala koji se našao pri ruci, zapravo od komada krečnjaka razbacanog svud okolo. Bezuba starica u crnoj suknji i džemperu, uobičajenoj nošnji u ovom kraju, podigla je ruku u znak pozdrava ili upozorenja dok smo kraj nje prolazili.
Cilj našeg traganja je bio geološki sastav zemljišta koji je jedinstven za ovu oblast poznatu kao "jama". Kada padaju kiše na visoravni Brotnjo, što se ne dešava često, one probijaju kroz poroznu zemlju krećući se pravo do krečnjačkog karsta gde podlokavaju pećine koje vode direktno do Neretve, koja poprima plavozelenu boju.
Tokom proleća i leta 1941. ustaše, hrvatska grupa fašista, što znači «buntovnici», stvara kratkotrajnu ali surovu nezavisnu državu Hrvatsku stupajući u savez sa nacistima. Lokalne ustaše su i same ispitivale teren u području između Međugorja i Neretve, obraćajući posebnu pažnju na najveće jame, najpogodnije za njihovu buduću nameru. Onda u junu 1941, oko dva meseca po osnivanju NDH, 10. aprila, naoružane ustaše se pojavljuju u pretežno srpskom selu Prebilovci na istočnoj obali Neretve i drugim srpskim enklavama i obaveštavaju seljake da će svi biti deportovani za Beograd da se ponovo ujedine sa braćom u domovini. Tako su se Srbi pojavili u svečanoj odeći i krenuli ka železničkoj stanici da bi postali još jedna razmeštena grupa u Evropi u kojoj su se stalno dešavali neki premeštaji a ljudi odlazili vozovima da se nikada više ne vrate. Srbi iz Prebilovaca su skupljeni zajedno sa drugim Srbima iz zapadnog dela Hercegovine i na kraju je šest vagona ljudi poslato vozom koji je trebalo da ih vrati u Beograd. Vožnja je trajala mnogo kraće nego što su očekivali Srbi, kojima je naređeno da izađu iz vagona u Šurmancima na zapadnoj obali Neretve odakle su otišli u šume iz kojih se nisu vratili.
Oko tri meseca kasnije, prethodnik biskupa Žanića, Alojzije Mišić, koji je stolovao u Mostaru, gradu izgrađenom kitnjastim turskim stilom koji se nalazi nekoliko stanica od Šurmanaca, piše kardinalu Stepincu, nadbiskupu tadašnje i buduće Jugoslavije, koji će završiti u zatvoru po nalogu Titove revolucionarne pravde, i govori mu o zlodelima počinjenim nad Srbima iz njegove dioceze. "Ljudi se hvataju kao zveri", piše Mišić, "kolju se, ubijaju, živi bacaju sa litica....Iz Mostara i Čapljine vozom su odvezena šest vagona majki, devojaka i dece...u Šurmance....Dovedeni su u planinu i...živi bačeni sa litica....Samo u Mostaru nađeno ih je na stotine, ubačeno u vagone van grada a onda zverski ubijeno".
Oko 600 Srba, uključiv i sveštenike, ženu i decu, bačeno je u jamu iznad Šurmanaca a onda, pošto su na njih bacili ručne granate, ustaški koljači su ih sahranili, verovatno još žive. Paris piše: "Iz Prebilovaca i Šurmanaca 559 Srba, sve starci, žene i deca, odvedeno je duboko u pukotinu zvanu Golubinka, masakrirano i bačeno u vazduh. A da posao obave što bolje, zasuli su tela koja su umirala ručnim granatama". Paris zatim navodi imena izvršioca zločina, među kojima su i takva kao što su Ostojić i Ivanković, koja su uobičajena u ovoj oblasti—ljudi koji zapravo i danas žive u Međugorju. Brajan Hal se u svojoj knjizi o raspadu Jugoslavije pita da li je Ostojić kod koga je odseo u Međugorju isti onaj Ostojić koji je optužen za zverstvo počinjeno u Šurmancima.
Istorija Jugoslavije, brzo postaje jasno, nije za one koje zanima da nešto na brzinu pročitaju. Što se više udubljujemo u nju, to više stičemo utisak da ne postoji nešto kao što je nepristrasna istorija ove oblasti, a svakako ne tokom perioda oko Drugog svetskog rata. Paris, koji nije izuzetak od ovog pravila, takođe tvrdi da su dva sveštenika učestvovala u masakru u Šurmancima, jedan od kojih takođe ima poznato ime. Ispostavlja se da je Marko Zovko bio sveštenik, ali ne franjevački poput poznatijeg Joza Zovka, čoveka koji je mnogo čime doprineo stvaranju prikazanja u Međugorju. Marko Zovko je bio sekretar biskupa Čule, Mišićevog naslednika. Ovo saznajem od sadašnjeg biskupa Mostara, Ratka Perića, koji Parisov citat pripisuje knjizi Viktora Novaka, «Magnum Crimen», koja je pisana kao propratna Titovim suđenjima iz 1946. Cilj i knjige i suđenja je bio da uplete crkvu u zločine koje su počinile ustaše. Zato se Novakova knjiga ne sme uzimati olako. Ovo je svedočenje ne samo sadašnjeg biskupa Mostara, već i srpskih naučnika. Miro Todorović, urednik lista «Measure», kaže da niko od Srba koje on zna ne bi stavio ruku u vatru kada je u pitanju Novakova knjiga. Srđa Trifković, takođe Srbin, koji sada predaje na pravoslavnom koledžu Rouz Hil u Južnoj Karolini, posmatra «Magnum Crimen» kao "napad na ulogu katoličke crkve u Hrvatskoj, koju Novak smatra duhovnim pokretačem ustaških zločina". Kada je ponovo došlo do buđenja srpskog nacionalizma 1988, novo izdanje «Magnum Crimen»-a postaje bestseler u Beogradu uprkos njegovoj visokoj ceni. Bogdan Krizman ju je, ipak, nazvao "izmirivanjem računa masona sa sveštenstvom". Ni Trifković nije imao ništa lepo da kaže o Edmundu Parisu, tvrdeći da je njegovu knjigu «Genocid u satelitskoj Hrvatskoj» zapravo pisao Branko Miljuš, srpski publicista u emigraciji, i odbacuje Parisa kao autora "nekoliko teoloških traktata koji kritikuju rimski katolicizam".
Verska situacija je zakomplikovana činjenicom da je katolička crkva u Hercegovini podeljena na dve frakcije, jednu koja je lojalna mostarskom biskupu i drugu koja je lojalna franjevcima, koje su u otvorenom sukobu sa mesnim biskupom i franjevačkim generalom u Rimu od 1976. kada su odbili da stave izvestan broj parohija kojima su upravljali pod jurisdikciju mostarskog biskupa. Kao i njegovi prethodnici Mišić i Žanić, i biskup Perić je morao da se obračunava sa fanatičnim nacionalistima - hercegovskim franjevcima, pokretačkom snagom prikazanja u Međugorju i saradnicima u ustaškim zločinima izvršenim tokom Drugog svetskog rata. Januara 1997, negde oko tri meseca pre nego što sam se sreo sa Perićem u njegovoj rezidenciji u Mostaru, on je dao intervju za francuski časopis «Present», u kome priznaje da u Međugorju vladaju verski neredi, uključiv i to da franjevci upravljaju Međugorjem ne poštujući kanone, da se verske zajednice osnivaju bez njegove dozvole, podižu zgrade bez dozvole crkve i da parohije i dalje organizuju hodočašća u mesto za koje je rečeno da se u njemu ne dešavaju prikazanja. "Međugorje", Perić zaključuje, "ne potpomaže mir i jedinstvo već stvara konfuziju i podelu, i ne samo u svojoj diocezi." (Present, 25. januar 1997).
Godine 1991. katolička crkva osuđuje Međugorje, ali je crkva Sv. Jakova nastavila da privlači hodočasnike. Zaključak koji je donet na Konferenciji jugoslovenskih biskupa u Zadru aprila 1991. bio je ambivalentan. Njime se tvrdi da se u Međugorju ne dešava ništa natprirodno, ali se dodaje da se o hodočasnicima treba povesti računa, što je navelo franjevce da tvrde da je Međugorje zvanično priznato kao svetilište hodočasnika, ne govoreći ništa o tome zašto bi iko išao u to mesto gde se ništa natprirodno nikada nije desilo. Na kraju istupa i Rim koji izjavljuje da Međugorje nije priznato kao svetilište.
Neke naznake toga kako je izgledalo Međugorje u jeku svoje slave daje nam knjiga Meri Kreig «Spark from Heaven», zasnovana na njenom putovanju u Međugorje septembra 1986. kao dela tima koji je snimao film Everyman, koji je na kraju prikazan na BBC-u i prodavan kao CD. "Nikada", kaže Kreig, "ne bi deca primila novac od dobročinitelja". Ovaj citat mi prolazi kroz glavu kada me umalo ne pregazi Ivan Dragičević, vidovnjak koji žuri da napusti parkiralište crkve u poslednjem modelu sivog BMW-a. Franjevci još uvek mogu da mrze mesnog biskupa, ali su se životi vidovnjaka sigurno dramatično promenili od sredine 80-tih kada je Ivan stajao na hrpi kamenja i obraćao se hodočasnicima nedaleko od njegove kuće na kraju Bijakovaca, zaseoka gde su rođena sva deca i mesta prvog prikazanja. Ivan je mnogo teži nego što je bio 1986, što ukazuje na to da ili ne poštuje post koji se drži tri puta nedeljno a sastoji se od hleba i vode koji je prepisivao ostatku sveta (navodno po zahtevu Blažene Marije) ili da su mu hitno potrebni diuretici da se oslobodi viška vode.
Osim što je ponositi vlasnik BMW-a, Ivan ima i veliku kuću građenu u nemačkom stilu preko puta one u kojoj je živeo i na istom mestu gde je nekada govorio lakovernim hodočasnicima da Blažena Marija želi da dva sata provedu u molitvi. A sada je i oženjen Lorin Marfi, nekadašnjom mis Masačusetsa. Sve u svemu, ovo seljače iz najsiromašnijeg dela siromašne zemlje dobro se snašlo. Njegova bi priča o uspehu mogla biti inspirativna da nije činjenice da se njegov razmetljiv način života tako stramotno kosi sa asketizmom koji odlikuje vidovnjake ili ih je nekada odlikovao. Sestra Lucija, vidovnjakinja iz Fatime, postaje kaluđerica i nestaje sa svetske scene da bi samo objavila nemoare o susretu sa Devicom na molbu svog nadređenog. Njene posestrime - vidovnjakinje umiru užasno bolnom smrću u detinjstvu.
Popodne 25. juna 1997. Ivan je u masi sveta ispred crkve Sv. Jakova. Kosa mu se proredila, stomak mu visi preko pojasa skupocenog odela, ali još ima iste veštačke zube i isti rezervisan stav ako vas ne poznaje i isti dodvoravalački ako vas poznaje i misli da mu možete biti od koristi.
I crkva Sv. Jakova je prošla kroz dramatičnu transformaciju. Nekadašnji blatnjavi prostor oko nje sada je asfaltiran i ukrašen kipovima. Umesto pašnjaka i njiva sada je tu parkiralište a iza crkve se uzdiže grozan paviljon nalik na šator koji umanjuje značaj same crkve, baš kao što prikazanja i ono što ona predstavljaju umanjuju značaj katoličke parohije koja je odgovorna za njihovu pojavu. Kao i prikazanja, i paviljon je doneo franjevcima nevolje sa biskupom jer su ga izgradili bez dozvole.
Dok posmatram kako se Ivan probija kroz gomilu, sećam se kako su ljudi govorili o vidovnjacima i njihovom životu. Meri Kreig je pisala 1986. da bi "apsurdno bilo govoriti da lažu preko pet godina, da prave budalama čitav svet. Previše su jednostavni, prostodušni, naivni za to. A i zašto bi? Zbog novca? Ne, vređa ih da im se nudi novac. Slave? Ne, gnušaju se publiciteta. Boljeg života? Ah, bio bi to bedan život ako bi živeli u laži. Ljudi ih uznemiravaju, opsedaju im kuće, nemaju mira već pet godina."
Nemaju mira, reče li ona? Ove reči s vremenom poprimaju sve veći prizvuk ironije. Ispostavilo se da Međugorje nije donelo mir, da je bilo interludij između dva rata. Bio je to, zapravo, događaj koji je potekao iz jednog rata i vodio u drugi. To je jedna od stvari koja postaje očita već drugi put dok Fil i ja silazimo kolima klimatajući se prašnjavim putem koji vodi do jame gde je 600 Srba ubijeno skoro na isti dan pre 40 godina pre nego što su prikazanja otpočela. Pre 10 godina su se čule glasine o zločinu, ali je sve to izgledalo kao deo daleke prošlosti. Jedna od lekcija koja se uči u ovom delu sveta je da prošlost nikad nije daleko. Uvek je ispod same površine spremna da se pojavi kao leš iz plitkog groba posle jake kiše.
Leševi Šurmanaca su se, u stvari, pojavili iz zemlje 1989. kada je delegacija Srba stigla pred jamu i razbila betonsku ploču, koju su komunisti postavili preko posmrtnih ostataka Srba, da bi ih odveli u ceremonijalnoj povorci, u malim sanducima obavijenim srpskim zastavama, preko reke da ih ponovo sahrane u Prebilovcima. Ekshumacija se desila u junu, kao i skoro sve značajno na Balkanu.
Politika nije izgledala važna 1988. kada sam ovde bio poslednji put. Politika nikada nije izgledala bitna Filu ni na jednom od nekoliko putovanja na kojima je bio. Ali kada je izbio rat i kada je izgubio ženu, odjednom smo obojica osetili da smo nešto propustili prvi put, nešto što bi pažljivim traganjem sada moglo da se otkrije.
Veza između jame i Šurmanaca je na neki način varljiva. Šurmanci je selo na železničkoj liniji koja ide duže Neretve od Metkovića do Mostara. Nalaze se u močvarnoj ravnici ali je okruženo liticama koje obeležavaju početak visoravni Brotnjo. Sa ovih litica su Srbi bačeni u smrt. Selo Međugorje se nalazi na visoravni koja se naglo završava liticama preko Neretve. Put iz Međugorja je varljiv u ovom pogledu takođe zbog toga što nije prav. Put od mesta prikazanja u Bijakovicima do jame iznad Šurmanaca je u stvari velika krivina oblika slova «U» oko brda zvanog Crnica, sada poznatog kao brdo prikazanja. Put zapravo vodi oko podnožja Crnice. Počinje na mestu prikazanja na brdu Crnica a završava na mestu zločina istog brda kada stignete do jame, što navodi na pomisao: da li su zločin i prikazanje samo dve strane iste medalje?
Ono što vam još više pada u oči od prostorne bliskosti zločina i prikazanja je čudna koincidencija datuma. Skoro sve značajno u istoriji Balkana izgleda da se desilo u junu. Odlučujući trenutak u srpskoj istoriji, Kosovski boj, odigrao se 28. juna 1389. Atentat na nadvojvodu Ferdinanda u Sarajevu, koji je doveo do izbijanja Prvog svetskog rata, desio se 28. juna 1914, kao neka vrsta čudne simbolične komemoracije Kosovskog boja. Hrvati su objavili nezavisnost 25. juna 1991, što odgovara danu desetogodišnjice prikazanja u Međugorju, koje se desilo na 14-ogodišnjicu masakra u Šurmancima.
Ova koincidencija je zapanjila i Meri Kreig:
Rodžer i ja smo videli u pravoslavnom manastiru Žitomislić spomen-ploču koja nam je sledila krv u žilama. Postavljena je u spomen na dan 21. jun 1941. kada su ustaše sedam sveštenika, od najvišeg ranga do najmlađih iskušenika, žive sahranili u jamu kod Šurmanaca. Tri dana pošto je ta ploča podignuta, započela su prikazanja nekoliko milja od Međugorja. Ta uplakana žena, ima li ona neke veze? Da li je zato izabrano Međugorje? Da li je to šestoro dece prigušilo nade, želje, strahove i krivice nesrećnih ljudi?
Veza između Šurmanaca i Međugorja, sa tačke gledišta i mesta i vremena, čini si previše očiglednom da bi se zanemarila, mada Kreig baš to čini u knjizi «Spark from Heaven», koja se završava kao još jedan slučaj promotivne književnosti—pomalo ambivalentna, možda bolje napisana, ali, na kraju krajeva, još jedna reklama za avio prevoznike, turističke agencije, franjevce i "vidovnjake".
Otkad je katolička crkva saopštila da se ništa natprirodno ne dešava u Međugorju, pitanje šta to "vidovnjaci" vide postaje problematičnije. Biskup Žanić, koji je imao priliku da sa vidovnjacima razgovara na zajedničkom maternjem jeziku, smatrao je da su prikaze u Međugorju šala koja je izmakla kontroli. Dve devojke koje su sve započele su mu rekle da su otišle na brdo da čuvaju ovce. Kada je Žanić upozorio jednu od njih, Ivanku Ivanković, da je greh lagati, ona se skoro odmah predomislila i rekla da su otišle da puše. Šta su to pušile, ostalo je otvoreno pitanje. Mirjana Dragičević, druga vidovnjakinja, bila je poznata kao pankerica iz velikog grada, a njena reputacija je bila vezana za Sarajevo i droge. Optužbe nisu nikada rešene. Deca nisu nikada podvrgnuta ispitivanju da se utvrdi da li uzimaju drogu da bi na kraju optužba zbog korišćenja droge bila odbačena kao teška komunistička propaganda neke vrste koju bi ova vrsta osobe povela protiv svetaca.
Ali "vidovnjaci" daleko od toga da su proglašeni svecima od strane one iste crkve koja ih je proglasila lažovima. Tako pitanje ostaje otvoreno. Šta su tačno videle tog dana u junu 1981? Ili da li su uopšte išta videle?
Krajem oktobra 1989, Ivan Dragičević, «vidovnjak» iz Međugorja, bio je daleko od kuće, u San Francisku. Pošto je preživeo najveći zemljotres do tada zapamćen a na sam dan njegovog dolaska, stajao je i pušio u dvorištu emigranta iz Hrvatske, Džoa Toliča. Džo Tolić je pripadao hrvatskoj dijaspori i živeo u zalivskoj oblasti. Odrastao je u Metkoviću, nekoliko kilometara niz Neretvu od Međugorja i bio, zapravo, jedan od prvih koji je došao u Međugorje kao hodočasnik u leto 1981. Džoov stav prema Blaženoj Mariji imao je praktičnu svrhu. Pošto je imao vidovnjaka koji je svakodnevno bio u kontaktu sa Božjom Majkom kod kuće, pitao je Ivana da li Devica Marija može da otkrije svojih šest omiljenih brojeva, tako da može da ih upotrebi u lutriji. Možda je Džo postao skeptičan zbog Ivanovog načina života. Kako bilo da bilo, nikada nije dobio odgovor na pitanje, što ga je navelo da ga pita da li stvarno vidi Blaženu Mariju. Ivanov odgovor je bio: "Džo, vidim nešto."
Dokazi iz drugih izvora bliskim vidovnjakovima potkrepljuje Ivanovo svedočenje. Mirjana je jednom opisala viziju u kojoj je videla Devicu Mariju, koju je zamenila druga devica, koja joj je rekla drugačijim glasom: "Vidiš, čak i đavo može da dođe obučen kao ja". U drugom susretu, Mirjana je ugledala lepog mladića na dovratku koji joj je rekao da čak i đavo može da se pojavi kao lepo biće. Mogućnost da su vidovnjaci videli spiritualnu pojavu koja nije Blažena Majka pomenuo je dan pre našeg puta za Šurmance sveštenik koji je imao veze sa prikazanjima preko 10 godina i koji se od strasnog vernika i organizatora preobratio u overenog skeptika. Nakon niza godina slušanja ispovesti i formiranja biblioteke materijala novog doba nastalog na osnovu izjava pokajnika, postalo mu je jasno da je Međugorje glavna stanica na kružnom toku novog doba. U skoro je Blažena Devica čak počela da govori kao guru novoga doba. Prva poruka koja je potekla sa usana "Gospe iz Međugorja» nakon osude biskupa bila je da će njeni posvećenici preobratiti "negativno u pozitivno", izraz koji je ovog sveštenika u to vreme zaprepastio kao potpuno nebiblijski, a što se dramatično potvrdilo kada je utvrdio da potpuno iste reči izgovara guru novog doba, Sanaja Roman . "Channel for Orin". "Or", seća se sveštenik, je hebrejska reč za svetlost. Latinska je lux, njen genitiv je lucis, što je koren imena Lucifer. Pasus o promeni negativnog u pozitivno, koje Marija Pavlović doslovce citira kao prvu poruku Gospe posle proglašenja biskupa, aprila 1991, naslov je petog poglavlja knjige Sanaja Romana, Živeti radosno: Put do lične moći i duhovne transformacije (Tiburon, CA: H. J. Kramer, 1986).
Negde između pretpostavke da je Međugorje šala koja je izmakla kontroli i teorije da deca razgovaraju sa đavolima, počeo sam da razmišljam o trećoj mogućnosti, zasnovanoj na geografskom i istorijskom kontekstu i njegovoj vezi sa masakrima počinjenim u Šurmancima, upravo na drugoj strani brda utvara. "Vidovnjaci" su videli duha. Duhovi su psihološka a đavoli ontološka pojava. Đavoli su stvarna bića; čisti duhovi ili anđeli koji se bune protiv Boga i žive zauvek odvojeni od njega. Jedina im je uteha u tome što čine da druga racionalna bića, koja su stvorena da dele sreću sa Bogom, umesto toga, dele svoju patnju. Duhovi su u funkciji uma koji ih posmatra. Oni se tradicionalno smatraju dušama ljudi koji nisu otišli u raj već u čistilište, odakle povremeno beže da bi ukorili žive zbog nekih nesvršenih poslova.
Kao čudovišta u filmovima strave i užasa, duhovi predstavljaju povratak potisnutih. I duh Banka i Hamletovog oca predstavljaju neispravljenu grešku. Oni ukazuju na to da neki događaj iz prošlosti nije završen. Kao rezultat potiskivanja, obično uzrokovanog krivicom, duh se često prikazuje u trenucima koji su obično povezani na neki način sa godišnjicom događaja koji valja potisnuti.
Tipičan primer toga je to da žene koje su izvršile abortus obično oživljavaju krivicu i patnju vezanu za smrt svog deteta na godišnjicu bilo samog abortusa bilo dana kada su proračunale da bi dete moglo da se rodi. Pobačeno dete se uzdiže poput duha na godišnjicu svoje smrti i optužuje majku slično kao što duh Banka optužuje Magbet a duh Hamletovog oca prekoreva Hamleta.
Najprostije rečeno, u Međugorju se desilo ovo: dve devojke su videle nešto na brdu blizu mesta gde su počinjeni masakri u Šurmancima, na njihovu pedesetogodišnjicu, u vreme kada je Tito bio mrtav nešto više od godinu dana i kada je cela istočna Evropa buktala od nacionalizma koji je podstakao poljski sindikat Solidarnost ulivajući nadu kod naroda sovjetske imperije. Otac Zovko je pokušao da odvrati pažnju od Šurmanaca, tvrdeći da je apsurdno «svaliti sav teret ratnih zločina na Međugorje, svu krivicu za ratne zločine za koje ni mi najstariji nismo čuli, a što se tiče dece, ona tada nisu ni bila rođena", ali to nije ubedilo Srbe. Beogradske novine su podvrgle satiri ustaškog teroristu Madonu stavljajući mu ogroman nož među zube i naslov "Pravo lice Blažene Majke".
U Međugorju je "reakcija na godišnjicu" bila i kolektivna i lična, a kolektivna u smislu da je uključivala Srbe. Otud koincidencija datuma. Naša Gospa iz Međugorja se pojavila praktično u isto vreme kada su Srbi postavili spomen-ploču u znak sećanja na zločin u Šurmancima u pravoslavnom manastiru Žitomislić, a oba ova događaja su se desila 50 godina posle samog masakra. Duhovi uvek predstavljaju neispravljenu nepravdu. Do priznanja krivice dovodi neki događaj koji je s njom u vezi, kao što je godišnjica ili remećenje utvrđenog reda. Godine 1980. je bio prisutan osećaj da dolazi kraj utvrđenom redu u istočnoj Evropi. Da bi održali red u etnički mešovitoj zemlji rascepanoj zločinima tokom Drugog svetskog rata, komunisti su bukvalno napravili betonski poklopac i postavili ga iznad otvora gde je počinjen genocid nad Srbima u Šurmancima. Ako se represija može predstaviti poklopcem stavljenim na nepoželjna sećanja i osećanja koja ona bude, onda je smrt Tita, izbor poljskog pape i dizanje pokreta Solidarnost značilo da će se komunistički poklopac skinuti sa Jugoslavije, a prva stvar koja je probudila savest u Hercegovini, pošto je komunistička represija uklonjena, bila je krivica zbog onoga što su Hercegovci počinili tokom rata.
Godine 1989, kao naznaka nacionalizma koji će uslediti, Srbi su bukvalno uklonili poklopac i odveli svoje mrtve kući. Ali kako to biva u filmovima strave i užasa, tako se desilo i u stvarnom životu. Krivica je predstavljena u manje pretećem obliku. Umesto sa čudovištem koje predstavlja Prosvetljenje koje je skrenulo s pravog puta, Hercegovci su bili suočeni sa Majkom koja upozorava, likom radikalne ambivalencije u kojoj je uteha uvek tanka glazura nad katastrofom do koje će doći ako se ne sprovedu nalozi.
Ono što su deca videla postaje, naravno, nevažno do trećeg dana prikazanja kada su se u njih umešali franjevci, posebno Jozo Zovko, i od vidovnjaka napravili pešadiju u ratu protiv biskupa Žanića. Ljudi su ti koji izmišljaju lažne prikaze, a ne Bog ili Blažena Devica. Oni od nje prave lažnog idola svojih želja, pa nije čudno što bi Međugorje trebalo da preuzme nacionalističku ulogu na ovom mestu i u ovo vreme. Devica je istovremeno bila i duh hrvatskog greha i znak hrvatskih nacionalističkih nada da je došao kraj starom poretku zbog pada komunizma u leto 1981. Devica je prizvana od strane ugnjetenog hrvatskog naroda. Vreme je bilo pogodno. Tito umire 1980; celom istočnom Evropom vladaju nemiri zbog slike radnika Solidarnosti koji kleče pred brodogradilištem u Gdanjsku moleći se Crnoj Bogorodici. Ako je Bogorodica mogla da izbavi Poljake, zašto ne bi Gospa spasla Hrvate koji su joj se molili u Međugorju. Nagodba sa decom je prekinuta u zamenu za to što nisu osuđena zbog podvale i time izložena ljutnji mesnog stanovništva koje je želelo da veruje da ih oslobođenje čeka iza samog ugla. Vox populi, vox dei se ovde primenjuje na neobjašnjiv način.
Mada je to bilo brižljivo podešeno po uzoru na Lurde, uz malo Garibaldija (opomena, kazna, stalni natprirodni znak) dodatog taman koliko treba, Međugorje je bilo sličnije lažnim prikazanjima u Marpingenu u Nemačkoj, koja su nakratko 70-tih godina 19. veka privukle čak i Lurde, na kojima se takođe zasnivalo. Do početka 19. veka, prikazanja su poprimila oblik koji će zadržati do danas. Desila su se deci ugnjetene manjine ili nemarnih roditelja na graničnim pojasevima ili u vreme značajnih socijalnih promena. Međugorje i Marpingen zadovoljavaju oba kriterijuma. Marpingen se desio u delu Nemačke gde je došlo do promene iz jedne u drugu državu i koji je u vreme tobožnjih prikazanja stradao zbog Bizmarkovog pokušaja da slomi katoličku crkvu, poznatu kao Kulturkampf. U svojoj klasičnoj studiji "prikazanja" u Marpingenu, Dejvid Blekborn slika sliku koja ima izuzetne sličnosti sa Međugorjem:
Borba u Prusiji između države i crkve, poznata kao Kulturkampf, dovela je već do povećanja verskih tenzija i unela strah među veliki deo katoličke manjine, a do 1876. ekonomska recesija koja je započela tri godine ranije dovodi do ozbiljnih nevolja i potrebe za merama ozdravljenja.
...Da bi se okupili bilberi, valen na lokalnom dijalektu, vrelog ponedeljka 3. jula, veliki broj devojaka se našao u Hartlvaldu, brdovitoj i šumovitoj oblasti punoj stenovitih jaruga na nekoliko minuta od Marpingena prema jugoistoku....Za samo manje od nedelju dana na hiljade hodočasnika su hitali prema Marpingenu. Pričalo se da ih je bilo 20.000 u selu i oko 4.000 na mestu prikazanja koji su pevali, molili se i kidali zelenilo ili uzimali pregršti zemlje sa tog mesta....civilne vlasti su ogradile oblast, tri vizionara su počela da tvrde da se prikazanja dešavaju u školi, na groblju i u crkvi....Marpingen postaje slavan. Novinari, sveštenici i prodavci religioznih memorabilija su silazili u selo, kao i hodočasnici iz Nemačke i inostranstva. Pristalice i protivnici događaja nazivaju Marpingen ‘namačkim Lurdima', pa čak i ‘nemačkim Vitlejemom'... Nema sumnje da su moderna prikazanja izazvana velikim događajima: doba rata ili posleratne pometnje, politički sukobi, društveno-ekonomska kriza. Jasno je i da su mnoga prikazanja izvršila uticaj na savremene političke sukobe, iznad svega u pomaganju gajenja katoličkog entiteta nasuprot zahtevima države ili izazova protivnika sveštenstva.
Blekborn smatra da "postoji porazan dokaz... veze između prikazanja i kombinacije političkog progona, nemaštine i socijalnih promena. To se odnosi ne samo na prvobitne događaje u Marpingenu, već i na obnovljeni pokret prikazanja 20. veka" (pp. xxi-xxvii).
Trebalo bi imati na umu da je Bosna i Hercegovina za Evropu krajnji granični pojas. Obeležavala je granicu između Istoka i Zapada za vreme rimskog carstva, između katoličkih i pravoslavnih zemalja u srednjem veku, između austrijskog i otomanskog carstva, a sve do skora bila na krajnjem zapadu graničnik sukoba komunista sa Zapadom, u verziji šizme 20. veka između Istoka i Zapada.
Deca koja su započela i Marpingen i Međugorje bila su pod uticajem Lurda, a Mirjana tako što je čitala knjigu o njima između 6. juna i 21. jula 1981. Deca su predstavljala ugnjeteno katoličko stanovništvo koje je težilo oslobođenju od pruskih protestanata, odnosno komunizma. Kako nije moglo da se oslobodi ni političkim ni intelektualnim sredstvima, pa ni oružanom silom, ugnjeteno stanovništvo se okrenulo pobožnosti kao izrazu protesta. U oba slučaja, bilo je to očekivanje i potisnuta težnja ugnjetenog katoličkog naroda, pod vođstvom mesnih sveštenika, koji su okupili narod i postali pokretačka snaga prikazanja.
Sveštenici su postali i posrednici snažnog psihološkog pritiska koji je vršen na decu dok su se mase povećavale u broju i očekivanju. U zamenu za zaštitu od javnosti deca su postala pioni sveštenika, koju su, posebno u slučaju Međugorja, koristili za svoje lične političke ciljeve, najpre kao oruđe protiv mesnog biskupa, a zatim i sve više protiv komunista dok se talas nacionalizma širio sve više da ispuni prazninu stvorenu ideologijom u koju više niko nije verovao.
Desetog januara 1983. otac Tomislav Vlašić snima razgovor sa Mirjanom koji je kasnije objavljen u veoma izmenjenom obliku u knjizi Svetozara Kraljevića i Roberta Farisija/Lusija Runija. Šivrić sažima profil vidovnjakinje koji proizilazi iz razgovora:
Očito je da ona čuje glasove. Mirjana je potpuno iskrena u ponašanju i izražavanju emocija; trpela je povremeno od "nepodnošljive depresije", u školi u Sarajevu se ponašala tako čudno da su je ostala deca smatrali ludom. Dobija iznenadne napade plača i "neočekivanog smeha"; "plače bez razloga", "preosetljiva je" itd. Kada su počele da joj se pojavljuju vizije, otac Zovko ju je upitao da li je iscrpljena. Odgovorila je: "Samo mi se spava". Poput Vicka, samo se jednom žalila da ima "napad plača". Ali te napade je imala od samog početka vizija. Čini se da ona voli da plače. Imam utisak da je ranjiva.
Jedan deo razgovora koji je isečen, verovatno zato da ne bi doveo u sumnju njenu duševnu stabilnost, je Mirjanin opis čistilišta. "U čistilištu postoje duše koje se puno mole Bogu ali se niko ovde na zemlji ne moli za njih. Ima i duša koje se uopšte ne mole, ali se neki ljudi na zemlji mole za njih. Ove molitve se ne odnose na one duše za koje se ljudi mole već na one koje se mole. Onima koje se puno mole, Bog dozvoljava da stupaju u kontakt sa njihovim ljudima na zemlji. Jednoj ženi su ubijene dve ćerke i one su joj se javljale u snu i molile je da se moli za njih... upitala sam Gospu šta to znači i ona mi je rekla da su one u čistilištu i da im je potrebno malo nade da ih uznese u nebo: one su molile majku da se moli za njih dok su se one molile za sebe. Jedna druga žena je živela u kući gde joj je neko stalno kucao na prozor. Ona se kasnije seli na šesti sprat i opet neko kuca na prozor. Pitala sam Gospu šta je to. Rekla je da to čine duše u čistilištu jer je žena zaboravila da se moli za njih i da to od nje traže.
Nema jednostavnog Šerlok Holmsovog objašnjenja ovih prikaza koje su dolazile i kucale na Mirjanin prozor. Ovu misteriju neće rešiti detektivi prosvećenosti ni njihovi naučnici već samo onaj ko može da shvati psihološke i verske potrebe ljudi koji su sarađivali na davanju značaja događaju.
Vrlo je moguće da je Mirjana proricala u nekom spiritualanom stanju pod uticajem psihološke sile koja upravlja ovom oblašću, a onda, kao šokirana onim što je otkrila, pokušala da se oslobodi tereta uključujući sve veći broj ljudi kao saradnike. Najpre su to bila deca, onda Marinko, pa Zovko i franjevci a potom Hrvati i katolici van zemlje i najzad sile koje su pokušavale da destabilizuju komunizam. Nije ovde bilo zavere—bar ne na početku, ne sve dok je franjevci nisu preuzeli, pa i posle toga to je uvek bilo pitanje velike ribe koja guta malu. Čim bi neko mogao da okupi priličan broj ljudi na jednom mestu koji su bili voljni da bace x količinu D-znakova u rupu, ta je osoba bila kandidat da bude pojedena od strane nekog moćnijeg od nje. Čim se okupio dovoljan broj ljudi, Zovko je imao motiv da ih preuzme od Marinka, i tako se to od tada ponavljalo. Velika riba guta malu; otvori usta i proguta je, mala riba guta manju i tako u nedogled.
Za Mirjanu se uvek govorilo da je «najsenzitivnija» od svih vidovnjaka. Puno plače. Deca iz sela je zovu "pankerica" iz velikog grada za koju se sumnja da diluje droge. Mirjana je čitala knjigu o Lurdima negde rano u junu a onda, razmišljajući o svom položaju kao delu proganjane katoličke manjine u graničnoj oblasti koju je režim zanemarivao zbog toga što su bili katolici, koji je u umu režima bio neumitno povezan sa zverstvima počinjena nad Srbima, Mirjani se javljaju vizije a njeni ljudi su osnaženi dešavanjima koja izgleda da pokreću čitav svet. Mesec dana nakon što je izvršen pokušaj ubistva pape, Devica dolazi da pruži utehu i da upozorenje. Kao što je to rekla jedna žena koja je čula za prikazanje nakon nekoliko dana dok je gledala TV u Splitu: "To mora da je tačno".
Čak i uz ovlašćenje, utehu i zaštitu koju su im pružali sveštenici, psihološki pritisak na vidovnjake je bio ogroman, a budući da je ona rukovodila njime na početku, možda nije čudno što je Mirjana Dragičević prva popustila pod pritiskom. Na Božić 1982, 18 meseci od dana prvog prikazanja, Mirjana je objavila da su prikazanja prestala. Pre nego što je otišla, Blažena Devica je odala Mirjani deset tajni, koje će biti otkrivene svetu posle tri opomene, u vidu tri kobna događaja, koja će se desiti upravo pre nego što se vidan znak pojavi na nebu. Ako se tada svet ne okrene Bogu, teško će stradati od Božje kazne.
"Što se tiče desete tajne", Mirjana je upozorila svet: "užasna je i ništa ne može da je promeni. Desiće se".
Februara 1997, 15 godina nakon što je Blažena Majka izjavila da su njena prikazanja prestala, ona očigledno menja mišljenje i odlučuje da se ponovo svakoga meseca javlja Mirjani. Sada pošto Mirjana ima tu veliku kuću, može da u nju dovodi hodočasnike, osiguravajući sebi stalan prihod i skidajući kajmak sa sve većeg broja lakovernih i prosvećenih turista. Misteriozno ponovno javljanje Blažene Device najbolje objašnjava jedan turistički vodič koji je lično upoznao Mirjanu:
"Marko [Soldo], objašnjava on, je oterao Mirjaninog dečka i oženio se njom. Onda je napravio kuću, upao u finansijske teškoće, pa mu je bio potreban gotov novac, tako da je njoj ponovo javljaju prikazanja. Sada on prodaje vozila na dizel gorivo iz Italije".
Od juna 1997, izgleda kao da Mirjana planira da izdrži kaznu, sada malo dugačku po načinu dolaženja, po stilu. Mirjana sada živi u ogromnoj kući preko puta Ivanove velike kuće.
Obe građevine bi se dobro uklopile u bogataškom predgrađu Karlsruha ili Štutgarta, koji su počeli da simbolizuju obećanu zemlju Mirjanine generacije čiji očevi su često bili odsutni od kuće jer su radili kao gastarbajteri u Bundesrepublici. Ispred kuća imaju travnjake, koji zahtevaju često zalivanje, a vode je malo u Međugorju.
Fil Kronzer verovatno nije ništa od ovoga primetio dok smo išli prema ulaznim vratima Mirjanine kuće. Imao je nekada lepu kuću u Los Gatosu, koju je izgubio u brakorazvodnoj parnici. Imao je još lepšu kuću u Karmelu, predivnom gradu na obali Kalifornije južno od Montreja, ali će i nju izgubiti pre kraja godine. Mirjana i njen muž Marko Soldo su boravili u toj kući kada su bili na jednoj od mnogobrojnih konferencija, pa su čak i rekli Filu da su tu začeli dete. Fil je imao prost plan. Želeo je da vrati ženu a u tome mu je mogla pomoći Mirjana. Razmišljao je prilično logično. Ako ga je Ardi ostavila zbog Međugorja, šta bi bilo bolje rešenje nego da je jedna od proročnica vrati. Mirjana bi mogla da kaže da je o tome porazgovarala sa Gospom, što ne bi bilo manje logično od deset tajni u koje prosečan međugorski fanatista nije imao problema da poveruje.
Na vratima Mirjanine kuće nas pozdravlja – mada pomalo zabrinuto - grupa sredovečnih žena hodočasnika iz Kalifornije i kažu nam da Mirjana nije kod kuće. Ima neka posla oko proslave povodom šesnaestogodišnjice. «Dođite kasnije», kaže mu jedna od žena a tek kada smo se udaljili od Mirjanine kuće, Fil pominje da je ona turistički vodič iz Kalifornije. Ako je on nju prepoznao, i ona je njega.
Dok odlazimo od Mirjanine kuće, prvi put shvatam za vreme boravka u Međugorju da će oni koji imaju najveći finansijski interes da očuvaju prikazanja znati gde se ja tačno krećem. Ta me misao nije baš obradovala. Sećam se izraza lica Slavka Babića kada smo se mimoišli u podnožju Križevca. Da pogled može da ubije, bio bih mrtav.
E. Majkl Džons je publicista iz SAD, trenutno urednik časopisa «Ratovi kultura». Objavio je dvije knjige o Medjugorju. Ovo je odlomak iz njegove nove knjige «Duhovi Šurmanaca- Kraljica mira, entičko čišćenje, uništeni životi» koji je objavljen u časopisu «Vernost» (Fidelit y ), koji je takođe izdavao i uređivao Majkl Džons. Intervju sa Majklom Džonsom objavljen je na našem sajtu na srpskom i engleskom jeziku i nalaze se na ovim adresama: (srpski) (engleski)
