U Prebilovcima

 

      Peti avgust 2016. godine. Rastući neprijatni zvuk alarma kraj uzglavlјa me prenu iz sna i naglo probudi. Kroz zelenkastu zavesu prozora već se pomalјala zora. Pogledah na sat – dvadeset do pet. Malo se protegnuh na dotrajalom krevetu i hitro ustah, da se umijem, operem zube i „na brzaka“ nešto pojedem. Ne smem da zakasnim, u 6 sati sa Novog Beograda krećemo za Hercegovinu. A treba stići do Novog Beograda iz Jajinaca, banjičkog naselјa u kom sam smešten, što nije nimalo jednostavno, s obzirom na neredovnost i čestu promenu linija gradskog prevoza. Imao sam sreće! Čim sam sa rancem izleteo iz kuće, na stajalištu me je čekala „sedamdeset osmica“, kojom se prebacih do železničke stanice, a odatle uhvatih „sedmicu“, kojom se prebacih do Novog Beograda. Pomalo nesigurno zakoračih ka našem ugovorenom prevozu, jer ne videh nijedno poznato lice među pedesetak lјudi koji su užurbano ubacivali stvari u gepek autobusa.

       Zažalih što sa mnom ne krenuše dva moja prijatelјa, koji u zadnji čas otkazaše svoje učešće u ovom svojevrsnom hodočašću. „Sve neki stariji lјudi... Neću imati s kim da progovorim ova dva dana“, pomislih u sebi i blago se pokajah što sam uopšte krenuo. Baš nekako u tom momentu ispred mene se stvori Sanja sa jednim mladim ruskim novinarom. „Tooo, idemo zajedno!“, radosno uskliknuh i poleteh joj u zagrlјaj. Sa žalom pominjući drugare koji nam fale na ovom putovanju, a koji su iz raznih razloga otkazali, nas troje se smestismo na zadnja sedišta autobusa, nadajući se da ćemo se vremenom uspavati. Ali, avaj. Teško je to postići u prisustvu jednog istoričara, jednog novinara i buduće profesorke srpskog jezika i književnosti. Naše društvance je neprekidno čavrlјalo o brojnim, za nas izgleda, beskonačnim i nepresušnim temama, trudeći se da ne uznemiravamo svoje saputnike, od kojih su mnogi već polako zakunjali. Posle više od 11 sati putovanja, konačno smo stigli na svoje odredište. Pod prozirnim vedrim nebom vrelog avgustovskog popodneva, u zagrlјaju oštrog hercegovačkog krša, sakriveni vrletnim brdima i visokim planinama dočekali su nas Prebilovci.

slika 2021 4

     

     Ovo lepo, mnogostradalno mesto, jedno je od najstarijih srpskih naseobina u ovom delu Donje Hercegovine. Prvi put se pominje u srednjovekovnim spisima 14. veka, a ime je dobilo po lokalnom vlastelinu Pribilu. Nalazi se na levoj obale reke Bregave, u neposrednoj blizini njenog ušća u Neretvu. Od Čaplјine je udalјeno 5, od Mostara 33, a od Jadranskog mora 20 kilometara. Do leta 1941. godine, to je bilo jedno od najrazvijenih, najbogatijih sela u Hercegovini, čiji su žitelјi bili ugledni, imućni i cenjeni lјudi. A onda je osvanuo 6. avgust... Crni dan koji je zauvek obeležio istoriju Prebilovaca i njegovih stanovnika. Nјihove komšije u crnim ustaškim uniformama, istog jezika, druge vere, zverski su ubile i u jame bacile preko 800 Prebilovčana, uglavnom žena, dece i staraca. Ubijeno je više od stotinu dece mlađe od 15 godina. Svi članovi porodice Tripka Ćirića su umoreni na strašan način. Supruga Stana i desetoro dece. Devet kćeri i sin. Majka je sa kćerkama živa bačena u Šurmanačku jamu, a otac zaklan u dolu, pod selom, sa trogodišnjim sinom u naručju. Sudbinu porodice Tripka Ćirića podelile su još 52 srpske familije, od kojih je 36 potpuno ugašeno. One koje su preživele bile su potpuno osakaćene, pred biološkim uništenjem. Samo iz porodice Bulut stradalo je 149, a iz porodice Ekmečić 78 članova. Od oko hilјadu stanovnika Prebilovaca, ustaški krvavi pir preživelo je svega 172. Prebilovce, naše Lidice, japanski dnevnik „The Asahi Shimbun“ uvrstio je među četiri najstradalnija sela u Drugom svetskom ratu, na nivou cele planete.

slika 2021 3

FOTOGRAFIJA JE NAPRAVLjENA 1939. A OD SVIH DJEVOJAKA NA FOTOGRAFIJI PREŽIVJELOO JE 5 (PET)

        Po završetku Drugog svetskog rata nove vlasti su jame sa kostima nevinih prebilovačkih mučenika zabetonirale. Zvanična državna fama o „bratstvu i jedinstvu“ nije dozvolјavala preživelima da iz ponora izvade posmrtne ostatke svojih najmilijih i dostojno ih sahrane. Preživeli Prebilovčani ženili su se u poznim godinama i svojim potomcima davali imena svoje poklane dece, imena svojih đedova, roditelјa, rođaka, kumova, komšija, prijatelјa... Nisu hteli da im se ugasi sveća... U jesen i zimu 1990/91. godine otvorili su 12 jama na području nekadašnjeg stolačkog sreza (Šurmanci, Bivolјe brdo, Hutovo – Gradina, Hutovo – Hadžibegov bunar, Vidonja, Kakauša Gornja, Kakauša Donja, Jasoč, Poplat, Prenj Rudine, Prenj Golubinka, Dubrava – Zvekalica), izvadili kosti svojih stradalnika, oprali ih, okadili i preneli u prebilovački seoski dom. Kako su džakovi kostiju izvađenih sa dna jama išle od ruku do ruku Prebilovčana, nekome se od prisutnih kroz suze otelo: „Evo rođače, primi, evo, đeca naša. Đeca naša! Pedeset godina u jami.“ Ova rečenica inspirisala je poznatog srpskog režisera Zdravka Šotru da snimi dokumentarni film o ovom potresnom događaju. Iz hercegovačkih bezdanica izvađene su kosti nevinih srpskih žrtava iz Klepaca, Loznice, Gnjilišta, Tasovčića, Opličića, Lokava, Kozica, Trijebnja, Dabrice, Šćepan Krsta, Ljublјenice, Čaplјine, Počitelјa, Pijesaka, Stoca... Na pedesetu godišnjicu stradanja, 4. avgusta 1991. godine, nakon opela i liturgije koje je služio patrijarh Pavle, položene su u kriptu spomen- crkve Sabora srpskih svetitelјa i prebilovačkih mučenika u Prebilovcima. Međutim, nije im bilo suđeno da počivaju u miru.

slika2021 2

PREBILOVCI, 4. AVGUST 1991. GODINE,+ PATRIJARH PAVLE, VLADIKA ATANASIJE I + O.SIMEON (BIBERDŽIĆ) PRELIVAJU VINOM MOŠTI MUČENIKA — U SVETI PREBILOVCI

     Samo godinu dana nakon njihove sahrane, potomci njihovih dželata su ih ponovo ubili. U operaciji „Lipanjske zore“ (7 - 26. jun 1992. godine), koju su izveli pripadnici Hrvatske vojske (HV), Hrvatskog vijeća obrane (HVO) i Hrvatskih obrambenih snaga (HOS), pored proterivanja preko 40.000 Srba iz doline Neretve, plјačkanja i spalјivanja njihovih kuća, miniran je i uništen nedovršeni spomen-hram u Prebilovcima. Na sarkofag i na same posmrtne ostatke mučenika postavlјen je plastični eksploziv, uz protivtenkovske mine i velike avionske bombe. U uslovima velikog pritiska i temperature uništeno je 95% moštiju, a jedan manji deo se sjedinio sa betonom. Posle trećeg miniranja crkve teren je poravnat građevinskim mašinama. Oskrnavlјeno je i pravoslavno seosko groblјe. Ustaški naslednici pucali su u srpske nadgrobne spomenike, a iz nekih grobnica vadili kosti i spalјivali ih. Istorija se ponovila u svom najstrašnijem obliku...

       Iako mi je sve ovo davno bilo poznato, koračajući prašnjavim prebilovačkim stazama, oivičenim kamenim zidovima i niskim, divlјim rastinjem, imao sam osećaj kao da prvi put saznajem za horor koji se ovde desio. Pitao sam se, šta je to u čoveku što ga navodi da nanese takvo, nezamislivo zlo, drugom lјudskom biću. Svom komšiji, sa kojim se svakodnevno sretao, kome je Boga nazivao, sa kojim je u školu išao, sa kojim se šalio, sa kojim se u kafani opijao, sa kojim je zemlјu, kamen, vodu, hleb delio... Ne, nije to mržnja. Ni pohlepa. Ni zavist. U pitanju je nešto mnogo gore. Nešto tamno. Nešto što nije od ovoga sveta. Nešto sotonsko... Nešto što nema ime. I mislim da zdrav razum bilo kog čoveka na zemalјskom šaru, ma odakle dolazio, ma vere ili nacije bio, ne može dokučiti, razumeti, ni objasniti ono što se ovde dvaput dogodilo.

slika20211

      Mučeći se svojim mislima, razlozima postojanja nečeg tako iskonski zlog i užasnog, dočekah veče sa svojim novim prijatelјima. Pored Sanje i Rusa Andreja, tu je i budući lekar Goran, mladi guslar Predrag i njegov drug iz detinjstva Radovan. Pričamo o svemu i svačemu. Odmah se vidi da se radi o dobrim, prostodušnim lјudima, sa kojima se brzo „skapiraš“ i opustiš. Zamolismo Predraga da uzme gusle i pokaže svoje umeće. Nije mu trebalo dvaput reći. Drevni srpski instrument još uvek je prisutan i popularan u ovim krajevima. Zateže se struna, zaječaše gusle. Dok se njihov mučenički zvuk odbijao o gluva hercegovačka brda, tišinu mrkle noći zapara snažan, muški, a opet nekako plačevni glas našeg druga Predraga. Pevao je o Prebilovcima, Klepcima, starcu Vukašinu Mandrapi, popu Milu Jovoviću, Karađorđu, kralјu Petru, svetim Nemanjićima, Kosovu... Delove pesama koje smo znali horski otpojasmo, a one koje nismo, pažlјivo, zamišlјeno, nekako svečano slušasmo, kao da smo na bogosluženju. Posle ponoći odosmo na počinak. Zanoćili smo na dušecima, ćebadima i vojničkim vrećama pod vedrim nebom, u dvorištu spalјene kuće našeg domaćina Milenka. Posmatrajući hilјade načičkanih zvezda kroz lišće vinove loze nada mnom, lagano utonuh u san... Nismo dugo spavali. Već oko 6 sati ujutru bili smo budni. Valјa se obući, protegnuti, umiti, doručkovati i spremati za polazak na svetu liturgiju.

hram20211

      Novi spomen-hram Hristovog Vaskrsenja, podignut ma mestu minirane crkve-kosturnice, zvanično je završen i osveštan prošle godine. Svojim spolјašnjim izgledom i arhitekturom podseća na crkvu Hristovog Groba u Jerusalimu. Za razliku od prošle godine, kada je liturgiji prisustvovalo na hilјade lјudi, ove godine nas ima mnogo manje, tek nekoliko stotina duša. Prekrstih se, celivah dovratak crkve i tiho zakoračih u njenu unutrašnjost. A tamo su me dočekali oni. Obični lјudi, u seoskim i hercegovačkim nošnjama, sa svojim ženama koje su brižno držale svoju odojčad na nedrima. Pored njih, osnovci, dečaci i devojčice u opančićima, pastiri, lugari, težaci, pravoslavni sveštenici... Svi su me oni blago gledali sa fresaka i ikona, kao da su hteli reći: „Dobro nam došao, prijatelјu, dobro došao u naš dom.“ A onda su počeli da se predstavlјaju. Govorili su sa zidova, na kojima su ispisana njihova imena. Gde god da pogledaš, pročitaš neko obično, svakodnevno ime. Koliko je samo Lazara, Marija, Vidaka, Milica, Milana, Jelena, Šćepana, Slavica, Jakova, Stana, Jovana, Draginja, Dušana, Ljubica... Koliko je njih uzidano u ovaj hram... Ljudi kao što smo ti i ja... Shvatio sam da nema mesta pomalo jezivom i sablasnom osećaju koji je do tada tinjao u meni. Bio sam među svojima.

freska

SVETI MUČENICI (FOTO: ŽELJKO MILIĆEVIĆ, PREBILOVCI.NET)

      Po završetku svete liturgije sa svojim prijatelјima otišao sam do seoskog doma u Prebilovcima, gde se održavala mala svečanost povodom današnjeg dana. Devojke odevene u belo, lepe kao gorske vile, izvodile su etno-duhovne pesme, između ostalih i „Crven cvete“, jednu od najlepših i najtužnijih pesama iz mog kraja. Srce mi je zadrhtalo, a oči navlažile... Valјda niko nije primetio… Smerne Hercegovke anđeoskih lica nežnim glasovima spajaju svoje Prebilovce sa mojim Kosovom... Svoje Kosovo sa našim Kosovom. Iste reči, iste sudbine, iste patnje, iste molitve. Iste svetinje. Svi smo mi sa Kosova, odakle god dolazili.

 stanaArnaut1

STANA ARNAUT

    Obiđosmo i prebilovačku biblioteku koja nosi ime po Stani Arnaut, seoskoj učitelјici koju su ustaše prvo grozno ponižavale i mučile, a onda zaklale i bacile u obližnju Ždrakanovića bašču. Unakaženo telo svoje učitelјice kasnije su pronašli preživeli meštani. Sahranili su je na lokalnom groblјu, u porodičnoj grobnici Milana Buluta - Karimana, gde i danas počiva. Nјena mala, ušuškana biblioteka, bogata je pregrštom dobrih naslova. Tu su Dostojevski, Dučić, Šantić, Jesenjin, Šekspir, Tolstoj, Nјegoš, Platon, Andrić... Samo da ima ko da ih čita... A imaće! Dvaput ubijeni, dvaput spalјeni, dvaput do temelјa uništeni Prebilovci polako vaskrsavaju. I pored svih nedaća, problema i rizika, u svoje opustelo selo vratilo se više od 60 lјudi. Kuće se čiste od gareži i korova, a iz nekih od njih dopire i dečiji plač. Ima nade... Život je, uprkos svemu, ponovo pobedio. I to je najveće čudo ovog svetog mesta.

      Dok smo se autobusom lagano klackali nazad ka Beogradu, pokušavao sam u svojoj glavi rezimirati utiske sa ovog putovanja. Ali, uzalud. Toliko je bilo toga upečatlјivog, iskrenog, tužnog, kamenog, biblijskog u jednom skrivenom selu u dolini Neretve... I sada, dok ovo pišem, pred očima mi stoje likovi nevinih žrtava iz prebilovačkog hrama Hristovog Vaskrsenja. Kao da me pogledima miluju i opominju da ih ne zaboravim, da im upalim voštanicu, da im ponovo dođem... I doći ću, siguran sam. Ne mogu da odbijem. Oni su me zavetovali.

P. S.

     Neka ova ispovest hartiji, vama i Bogu predstavlјa poziv za svakog od vas da barem jednom u životu odete do Prebilovaca. Da doživite lepotu tog sela od kamena i osetite blaženi mir njegovih stanovnika koji vas sa neba dočekuju. Da posetite mesto gde se ponovo rađa, žanje i proslavlјa. Da se uverite u živu istinitost one Nјegoševe poruke o borbi neprestanoj. Da te reči nastavite. Da počnete verovati da je i nemoguće moguće. Da odete do jedne sićušne tačke vaselјene u kojoj je nemoć zla sagorela u ludilu svome. Tamo, gde su obični, mali i nejaki svojim mučeništvom podigli neprelaznu granicu između lјudi i nelјudi. Onde, gde je lјubav pobedila mržnju, a život smrt. Onde, gde se ponovo živi. Danas i večno.

 --------

Biografija autora

Jaleksic   Jovan Aleksić je rođen 11. Oktobra 1988. godine u Kosovskoj Mitrovici. Osnovno i srednjoškolsko obrazovanje stekao je u svom rodnom gradu. Završio je Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini na kojem je okončao i master studije. Tokom studija obavlјao je dužnost predsednika Studentskog parlamenta. Bio je jedan od osnivača i urednika studentskog časopisa „Dr Filstud“. Dobitnik je više nagrada i priznanja. Učestvovao je na 15 naučnih konferencija i objavio 20 naučnih radova u domaćim i međunarodnim časopisima. Nјegovo polјe interesovanja najviše je fokusirano na socijalno-ekonomske i političke procese na Kosovu i Metohiji u savremenom dobu, istorija srpske istoriografije i raznovrsne teme iz prošlosti jugoslovenske države, društva i kulture. Od 1. marta 2018. godine angažovan je kao asistent na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Član je Nastavno-naučnog veća i Nadzornog odbora sindikata matičnog fakulteta. Živi i radi u rodnom mestu. Saputnici Jovana Aleksića koje spominje u zapisu bili su; Sanja Vuković, Andrej Kozlov, Goran Lučić, Predrag Janičić, Radovan Lečić. Nјihov domaćin na put od Beograda do Prebilovaca bio je Milenko Jahura, predsjednik SND Prebilovci iz Beograda. Izvorno zapis u Prebilovcima objavlјen je na portalu NoviPolis.rs 

joomla template gratuitjoomla free templates
2022  Prebilovci  globbers joomla template