Биљешка о члановима сликарске групе која је живописала храм у Пребиловцима:
Александар Живадиновић протомајстор (Београд, 1973.) дипломирао je 2003. на Академији СПЦ за умjетност, одсjек Фрескопис у класи професора Драгомира Јашовића. Од 2007. године члан је УЛУПУДС-а. Још као студент 1999. године почиње да живопише манастир Тврдош код Требиња. По завршетку Тврдоша са Пером Вујовићем и Дарком Милојевићем, колегама са академије оснива сликарску групу која почиње да ради на живописању херцеговачке Грачанице. Године 2004. у групу примају и Милоша Рончевића. Сликарска група остварује значајне пројекте живописања манастира Острог (Доњи манастир), црквe светог Јована Владимира у Београду, свете Марије Магдалине на Авали, Рођења светог Јована у Београду, Сабони храм у Невесињу, Саборни храм у Требињу, манастир Житомислић, цркве светог Саве и светог Николе у Фениксу (Аризона, САД) и храм Пребиловачких и доње херцеговачких мученика у Пебиловцима. Заједно су извели и неколико иконостаса као и мозаичких цjелина.
Перо Вујовић (Земун, 1975.), аутор прилога о живописању храма у Пребиловцима, дипломирао je на Академији СПЦ за умjетност, одсjек Фрескопис у класи професора Драгомира Јашовића 2003. године. Дарко Милојевић (Краљевo, 1975.) дипломирао je на Академији СПЦ за умjетност, одсjек Фрескопис у класи професора Драгомира Јашовића 2003. Милош Рончевић (Текијa, 1959.) дипломирао je 1985. на Вишој школи за ликовну и примjeњену умjетност у Београду, у класи Душана Гавеле.
** Стаматис Склирис је рођен у атинском пристаништу Пиреју 1946. године. На крштењу је добио име по Светом новомученику Стаматију са острва Идре. Од раног детињства пројављивао се уметнички дар и током основног и средњег образовања почео је, у родитељској кући, да слика и пише црквене песме на новогрчком, а такође је свирао на усној хармоници. Завршио је најпре медицину (1971), а затим и теологију (1976) на Атинском универзитету. Постдипломске студије наставио је у Београду; на Богословском и Философском факултету, слушајући предавања из теологије и историје уметности. Cтаматисова љубав према богословљу и уметности учинила га је данас једним од најбољих познавалаца православне иконологије и технотропије (израде и стила) иконе, као и античког, средњевековног и модерног сликарства.
Године 1979. рукоположен је за свештеника у Атинској Архиепископији и отада служи као парохијски свештеник и духовни руководитељ многих младих у парохијама Успенија и Покрова Пресвете Богородице у атинским предграђима Вула и Папагу. За свој пастирски рад унапређен је у чин протојереја-ставрофора. Организовао је семинаре за учење византијског сликарства у културној установи Гуландри-Хорн у Атини (1986-87), и у Паризу: у грчкој цркви Св. Стефана и у српској цркви Св. Саве (1993-1994), а такође и у универзитетској капели у Bangor у Велсу.
Ако бисмо покушали да укратко изречемо карактеристику оца Стаматиса Склириса као иконописца, онда бисмо то рекли речима блажене успомене Аве Јустина (коме је отац Стаматис недавно насликао једну дивну икону-портрет): да је брат Стаматис „већ одавно заузео место на иконостасу христолике иконографије и христоцентричне иконологије Православља“. Јер, сав свој сликарски, иконописни таленат и делатност свештеног сликања оваплоћеног Бога, човека, богостворене твари, отац Стаматис је засновао и развио на Тајни Христа – Сина Божјег, Који је Икона Бога Невидљивога (Кол.1,15), Који је оваплоћењем постао Син Човечији и тиме се јавио видљив, описив и изобразив цртама, бојама, и нарочито светлошћу (светлоструктурирањем, како каже сам о. Стаматис): на материји – папиру, платну, дрвету, зиду, камену, металу… Оваплоћење Христово је темељ и кључ Стаматисовог православног сликописа, живописа, иконописа.
По дубоковерном закључку оца Стаматиса, који је плод његовог дугогодишњег сликарско-иконописног и теолошко-иконолошког рада пером и кичицом, као основни елеменат православног црквеног сликарства јавља се светлост, она од које је Бог почео стварање света, Неба и Земље, Човека, све Творевине. Ево како то исказује и описује сâм отац Склирис, као православни светлописац, подражавалац великог Светлотворца Бога: „Светлост је та која у византијском (=православном) сликарству поистовећује онтологију са естетиком, и онтологију са гносеологијом. А та православна сликарска онтологија је онтологија светлости“. Ако бисмо парафразирали речи Светог Симеона Новог Богослова за православну гносеологију, преневши их на православну иконографију, како је схвата и сликарски изражава отац Стаматис, онда бисмо рекли: „Није слика светлост, него је светлост слика“, тј. Икону сачињава светлост јер је светло-структурисана, а не сенкоструктурисана. Ова посебна светлост византијске-православне иконе не функционише само чулно, као у другим сликарским традицијама, него „светлост иконе идентификује бића, делујући онтолошки, утичући и на сам цртеж (на слици), који је и портрет и есхатолошки лик. Отуда, икона је један портрет, али преображен у есхатолошки начин постојања“. По оцу Склирису, насупрот православном, византијском, црквеном иконопису, стоји западно сликарство, које неизбежно гради слику на сенци, има нужно сенко-структуру, док источно византијско сликарство гради слику светлошћу, има светло-структуру. То јест, како каже иконописац, „уместо нужног закона праволинијског простирања светлости, уводи слободну светлост, која изражава не детерминизам безличних закона, него личн(остн)и однос, то јест заједницу личности“. Фотагошко тумачење Иконе, као израза заједнице, љубавног односа личности битна је заслуга Стаматисовог објашњења православне иконографије.
Отац Стаматис смешта и сагледава православну икону и фреску у њеном правом контексту, унутар храма и унутар Свете Литургије, дакле унутар живе Цркве Христа Бога, „Бога на сабору богова“, сходно речима Псалма (Пс.81,1-2), што је есхатолошко звање и стање Цркве Божије. Зато, како је с правом говорио Милан Кашанин, иконе и фреске у храму „функционишу“ тек кад се у њему служи Света Литургија. Тиме јасно показују који су истински критеријуми православног Предања.
