Kuća
Kroz staru kuću prorasta trava, kupina, zova. Kada joj se bližimo, ona se smanjuje; kako se udaljujemo, stara kuća se povećava. Pogled, ispod Doma kulture, ka Ćirića čardaku, jednom od četiri čardaka u centralnom dijelu Prebilovaca. Fotografiju je snimio, u jesen 2007. godine Slaviša Samardžić
Eno je, visoko u brdima. Što smo dalje od nje, čini se da je viša, u oblacima. Kuća.
Nad njom šuma i planina, pod njom njiva, livada i reka.
Šuma osvaja staru kuđu. Kroz nju prorasta trava, kupina, zova Kada joj se bližimo, ona se smanjuje; kako se udaljujemo, ona se povećava.
Retko se tu dolazi, više u mislima, nego odista. U njoj je prostrano pauku - njegova deca su naši zamenici. Oni pletu, umesto razboja, tkanje savršeno, kakvom i mi težimo.
Zmija i škorpija privlače se našoj kući. Iz nekadašnjeg cveća mile - da se nastane u njenim temeljima.
Kažu da se kuća ne može napustiti.
Gde je bila kuća, najviše raste korov. Ustane šišljak, trn, kopriva. Kućištini se ne prilazi, da se usnule duše ne probude, da se ne poremeti mir onih koji su čeznuli za spokojem ispod njenog krova.
I kad više nema zidova, prozora, lastavice, u njoj ima ponuda za namernika. To se nikad nije potrošilo,
Kad ljudi odu, dođu osovi, kad odu ukućani, odu i laste.
I ptica mora nekome pevati.
Nova kuća gradi se na temelju stare kuće, Obnovljene stare i u ratu porušene kuće u Dragićevoj malahali. Početkom jula 2008. godine fotografiju je snimio Meho Trčalo.Jedna kuća nikad nije sama. U jednoj kući ima više kuća. Nova kuća gradi se na temelju stare kuće. U staroj kući zamišlja se nova kuća, one su povezane.
Ima stvari koje uzalud prenosimo iz stare kuće u novu. One se same u staru vraćaju, a mi uvek mislimo da smo ih tamo zaboravili - nikad se ne sećamo da smo ih uzimali odande i prenosili. To znači da im je tamo mesto.
Postoje stvari koje jednako, naporedo, žive u staroj kući i u novoj kući. To su ikone, knjige, duše.
I verige.
Verige su lanac nad ognjištem: crni kolutovi neraskidivo spojeni - kao ljudska kolena: otac, sin, unuk, praunuk. Verige su nasred kuće, od tavanske grede do ognjišta - kao da spajaju zemlju s nebom. Na njima visi kotao u kojem se čuva hrana. Čađave, crne, svetlucave, one se vide u staroj kući i pošto se iz nje iznesu; i u novoj, mada u njoj nema ognjišta.
Verige su nalik okovima kojima se čovek veže za kuću.(...)
U novoj kući miris stare kuće uzbudi i uznemiri: čovek se seti koliko je star i kako će i on uskoro biti predak, a sad je samo povremeni čuvar ključa stare kuće.
U novoj kući stara se često sanja.
Kad pređe u novu kuću, čovek misli na staru.
I kad stare kuće nestane - čovek se nasloni nad starom kućom, i ćuti, kao da gleda u prošlost i u vreme.
Valja čuvati nešto iz stare kuće: ekser, iskrivljen i zarđao, kao da tim ekserom zakivamo novu kuću za zemlju, da je planina sa sebe ne otrese i da se tako ne izgubimo.
Stara je kuća nalik crkvi. Uđemo u nju i prekrstimo se. Šapućemo. Pazimo šta govorimo.
I stara kuća ima oltar. To je istočni zid, gde je stajala ikona. Valja stati ispred njega, poljubiti ga, iako pada malter, kruni se kreč, odvaljuje čakma.
Na kućištini buja plodnost. Kao da se prekinuti život kuće nastavlja navalom bilja koje šikne iz utabane zemlje, usnule u temeljima i kućnim duvarima. Toliki život mora se zameniti još većim. Najveđu snagu ima korov. Na kućištini korov najbolje rađa. Ustane kiprovina, visoka: struk kao čovek. Na njoj ljubičasti cvet, vidi se izdaleka, da se lakše nađe bivša kuća, stanište duša i uspomena (Stoka ne jede kiprovinu).
Savardačište na planini poznaje se po kamenom krugu utonulom u travu. Kao na gumnu, okupe se ponekad, u letnje predvečerje, senke nekadašnjih ukućana, koji su tu spavali, decu gradili i vatru ložili. Ćute, u izmaglici, ne vide se, a zna se da su tu.
Kao da još dimi utuljeno ognjište.
-----
Dragan Lakićević, Dijaspora, godina V, dvobroj 23-24, decembar 2001. godine, strana 6.
