Пребиловци

Староставна (жива) књига

(Над панорамским снимком Пребиловаца коjи jе настао у прољеће 1978. године)

"Пребиловци", то jе прва књига коjу сам почео читати. Како сам растао, странице коjе сам упознавао, слушаjући стариjе- дакле кроз причање (а, "причање jе души посластица", вели Његош), повећавале су се и бивале све занимљивиjе. У товарима касниjе прочитаних књига нисам баш пронашао много оних коjе су се могле упоредити са овом живом књигом. Понекад, поготово када би читао публицистику требало се вратити староставноj живоj књизи и ономе што сам већ сазнао. Ради поређења и истине. Историчари би рекли унутрашње критике. Данас, на измаку 2006. године, када jе на моj радни сто, електронским путевима, стигао панорамски снимак Пребиловаца изнова су се отвориле странице староставне књиге. Прва мисао била jе: Боже, како jе то било лиjепо село. Друга: Ни мањег села ни веће трагедиjе. А трећа!? Могу ли се Пребиловци обновити?

Овдjе jе оног рата од десет људи, девет гинуло а jедан jе остаjао у животу. Овдjе jе за овог рата свака кућа запаљена, а становништво протjерано.

Jедна борба код Пребиловаца (1942) и jедан извjештаj италиjанског официра Лузиана о страданиjу Пребиловаца увешће ово село на странице свjетске историjе.

Жешће од Пребиловаца страдало jе само село Ладице у Чешкоj.

Радио- Лондон на српском jезику, у маjу 1942. године говорио jе о борбама код Пребиловаца коjе су почеле три дана пред Васкрс. У читавом селу коjе jе било у повлачењу за Горњу Херцеговину био jе само jедан радио-апарат. Људи су слушали како Радио-Лондон описуjе њихову борбу. Кад jе jедан од народних бораца чуо како радио велича борбу и побjеду, узео jе пушку и изрешетао радио-апарат. "Е, нећеш, маjци, више лагати", рекао jе. Истина jе била да су то биле жестоке борбе са италиjанским фашистима у коjима су им нанесени тешки губици ("Талиjани људи мали/ за Каjдрачу нису знали/ За Каjдрачу нису знали /па су зато настрадали", пjевало се оног рата у Пребиловцима. Или "Нема боjа нема рата/ Без Сухића сва три брата/Без Милана и Новице и малога Маноjлице"). Међутим, народни борци су били присиљени на повлачење уз минималне губитке.

Над отвореном староставном књигом "Пребиловци" почео сам откривати и упознавати свиjет онакав какав jе био и какав он заправо jесте.

Слика коjу сада гледам доприноси да се изнова jављаjу приче из давнине и даљине.

Брашном се плаћала фотографиjа


То је та фотографија коју је покојна мајка изњела из породичног албума. Тај албум је био једна лијепа кожом обложена кутија коју је из Америке послао стриц Рајко

Никада нећу заборавити моjу дjечачку упитаност како настаjе фотографиjа. Траjало jе то годинама, док Радован Ждракановић ниjе дошао у Пребиловце на годишњи одмор и ту направио слику наше фамилиjе. Мени дjечаку обjаснио jе како та, за мене, магична справица функционише- како се направи jедан снимак и како и гдjе настаjе фотографиjа. Слушаjући Радована како стрпљиво мени обjашњава пут рађања фотографиjе, моj покоjни ћаћа присjетио се како jе некако одмах послиjе рата у село долазио Хасо Махић са фото-апаратом. Тада jе испричао како jе он те поратне године (1948) направио нашу породичну фотографиjу: "Имао jе фото-апарат и jедно парче црног платна", започе причу моj ћаћа. "Дошао jе код Николе нашег, ево овдjе иза наше куће, ту jе тада било Николино стање. Ту jе направио мjесто за сликање. Jедна клупа пред кућом, црно платно преко прозора и то jе то. За слику сам дао 18 килограма кукурузног брашна." Радован додаде гледаjући слику, коjу jе у међувремену маjка дониjела, да jе фотографу црно платно требало ради контраста и jасноће ликова на слици. Касниjе сам jедаред подсjетио Хасу на оваj догађаj. "Фотографисање по Пребиловцима мене и моjу фамилиjу спасило од глади", рекао ми jе тада.

Први фото апарат

Већ сам био одрастао кад сам имао први властити апарат, Смена 6. Jедноставан али апарат коjи jе давао квалитетне фотографиjе. Послиjе jе дошао Ролефлекс. Свиjет фотографиjе почео сам откривати и све више гледати свиjет коjи ме окружуjе кроз око камере. Почело jе првим снимцима Пребиловаца. Први филм однио сам код фотографа Ахмета Кораћа и Станка Копривњака. Са великим нестрпљењем чекао сам дан да преузмем фотографиjе. Од 36 снимака ако би успjела половина био сам презадовољан. Учио сам се на властитим грешкама. Фотографи Ахмет и Станко, сваки пут кад би jа дошао по фотографиjе, прокоментарисали би то што сам снимао, указивали на грешке. Био сам, и данас сам им захвалан. У њиховоj невеликоj фотографскоj радњи ступио сам у контакт са фотографском литературом. Касниjе сам упознао и маjстора фотографиjе и носиоца свих међународних звања у области умjетничке фотографиjе- Николу Марушића. Фотографисање jе постало моj хоби. Скуп али драг хоби.

Панорама Пребиловаца

Тражећи наjбољи угао одакле ћу направити снимак Пребиловаца, а да се у кадру нађе комплетно насеље, помогло ми jе да запазим много што-шта занимљивог у Пребиловцима и да село почињем гледати пажљивиjе с изоштреним оком камере. Тада ми се први пут jавила мисао да jе моjе родно село плански подизано. Преко висоравни Краварице ишла jе траса далековода, са високим жељезним стубовима. Пео сам се на стуб иза Меданових кућа до границе гдjе jе била табла "Опасно по живот"- да одатле узмем снимак села. У кадру jе било циjело село али jе слика била неупотребљива - због велике удаљености обjекта коjи сам фотографисао. Онда сам отшао на другу страну села, изнад Шарића кућа на Биjелу влаку. Попео сам се високо изнад села коjе jе било испод мене, као на длану. Било jе рано прољеће 1978. године. Ту се поjавио проблем друге природе. Ниjе се разуђено село могло смjестити у кадар ролефлекса. Онда се одлучим за снимак из два диjела. Прво направим снимак Булутове махале али тако да буде видљив прилазни пут у село. Онда помjерим камеру десно тако да у кадар уђе друга половина села. Наравно потрошио сам више од jедног филма. Уз рад у фото-лабораториjи успио сам у моjим намjерама. Из два покушаjа направио сам први и jедини пут панорамски снимак Пребиловаца на коjем се види свака кућа у селу и положаj села у односу на висораван Краварица.

Како сам, ипак, добио успjешне негативе прво што сам пожелио било jе да се направи већи формат. И обезбjедио сам фотографиjу коjа jе била скоро 1000 x 500 mm. У то вриjеме у селу jе била кафана (Занимљиво, Пребиловци су увиjек имали, кафану и читаоницу са библиотеком- никад гостионицу). И, наравно, поклонио сам jе кафани коjа jе била у Дому културе. И ту jе стаjала фотографиjа. Наравно, Пребиловчани нису много пажње обраћали на фотографиjу. Међутим, кад би дошли људи коjи нису Пребиловчани а посебно Пребиловчани коjи живе у биjелом свиjету, фотографиjа jе подстицала приче о селу. Тада би се отварала та староставна жива књига "Пребиловци". Када jе, jедног љета, на одмор стигао из Шапца Милан Ждракановић интересовао се да добиjе ту фотографиjу. Показало се, међутим, да су филмови оштећени и да се више не може добити квалитетна фотографиjа из два диjела. Милану сам радо уступио фотографиjу из кафане. Ни кафеџиjа се ниjе противио. Срећа. Иначе и та jедна-jедина фотографиjа, панорамски снимак Пребиловаца доживиjела би исту судбину као и Дом културе, као и циjело село чиjе су куће у последњем рату запаљене. У писму коjе jе стигло уз фотографиjу jављаjу да jе Огњен Ждракановић, Миланов син, из Шапца стигао у Београд на основачку скупштину Српског националног друштва "Пребиловци" са том фотографиjом. Веле да су људи доживљавали фотографиjу као икону.

Пребиловци су плански подизани!?

Посматраjући слику данас уочава се jедан ред и дисциплина у подизању кућа и економског дворишта коjе припада кућама. Тешко се отети утиску да насље ниjе плански подизано. Са висоравни Краварица, од мjесог гробља, пут виjуга ка селу, заобилазећи ограде и риjетке башчице земље. И тамо гдjе престаjе оскудна равница, пут улази међу ограде а потом на Дубцу почиње се успињати падином jедног од два брда изнад села. Потом се спушта у увалу коjу су образовали Грабак и Биjела влака и онда наставља падином Биjеле влаке. Постављен тако како jе постављен пут ће одлучуjуће утицати на подизање кућа у насељу. Куће су подизане са обе стране пута. Сеоске уличице слиjеваjу се на главни пут. На улазу у село, на Дубцу, одваjа се jедан крак пута за Булутову а коjи метар наприjед и за Драгићевића махалу. Све сеоске уличице, осим оне коjа између Трипковића и Медића кућа води ка Кућиштима и засеоку Грлић и диjелом улице кроз Сjекавице имале су довољну ширину да се прилагоде и биле су прилагођене за саобраћаj аута. Риjетко jе требало нешто рушити или помjерати зидове. И данас jе уочљив резултат некадашњег планирања. Свака кућа има прилаз на главни сеоски пут или сеоске улице. Како су фамилиjе расле и диjелиле се опет jе новоформирана фамилиjа имала простор за себе. Само у jедном случаjу требало jе користити комшиjско двориште да би се изашло на пут. Ипак то ниjе случаjно и зато сам склон вjеровању да су се Пребиловци подизали плански. Временом Пребиловци су израсли, за прилике Херцеговине, у релативно велико насеље збиjеног типа. Овдjе jе и у зесеоцима Пребиловаца, пред Други свjетски рат живjело хиљаду чељади.

Риjетко су, бар да jа знам, вршена испитивања у Пребиловцима. Памтим да би се с времена на вриjеме показало интересовање за jедан стећак у Виноградима. А има потребе истражити Пребиловце као насеље збиjеног типа. И околина Пребиловаца, приjе свега Сухића и Екмечића градина и десетине гомила око села чека истраживаче.

Ове и друге мисли jављаjу се данас гледаjући панорамски снимак Пребиловаца, родног села коjе jе пресудно утицало на моj животни пут и занимање.

Ацо Драгићевић

На www.prebilovci.net публиковано у децембру 2006. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template