Бабина дјеца
Никад је ни једно дијете није назвало мајком. А она је говорила; ”Моја дјеца”. Дјецa њених ближих и сеоскa дјецa. Сви су били њена, бабина, дјеца.
Дјеца бабе Гоше.
За њену унучад се говорило да су Гошина: «Милан бабе Гоше».
Mајку често дјеца спомињу. Бабу, ако је бдила над њиховим дјетињством, чешће. Кад би одрасли Пребиловчани говорили, а говорили су, ”Милан бабе Гоше” онда је то била прича о доброти и љубави. Обостраној. А тиме је била пребогата баба Госпава-Гоша Брњашић.
Рођена је 1892. године у Речицама, засеок Рамадовине- гдје живе Јањићи и Симићи. Гоша је од Симићa.
Њенa унучад је памте као вриједну кухарицу, увијек уредно обучену, отворену у разговорима (Кад би на сијелу задремао учитељ Ћетко, баба би рекла: Вријеме ти је горњашу да идеш на спавање).
Дјецу је дочекивала из школе и игре. А кад би дошли, мада су у кући и друга женскa чељад, говорили би: ”Баба шта има јести”.
Тако је било и кад су одрасли, чак и кад су се поженили.
У породици се знало шта ко ради: отац на послу, мајка брине о пословима изван куће а баба у кући. «Лако је Тодиним они имају бабу», говориле би комшије.
Гоша је дошла у породицу Брњашића 1945. године. Удала се за Душана који je са још шест од тридесет и седам Брњашића дочекао крај рата. А било је тако, тако је то било у Пребиловцима, да су синови женили очеве. Није била ни велика временска разлика између женидбе сина и оца.
То је већ историја поратних Пребиловаца из које би народ у којем хара бијела куга могао понешто научити. ”И стари се женили ради порода”, сажет ће читаву причу књижевник Бранко В. Радичевић у само једну једину реченицу.
Тодор је био проводаџија оцу Душану. Оженио га је Гошом која је већ била удата у Клепца. Рат је заувјек одвојио од њеног првог супруга- Николе Мандрапе, а зближио са Душаном Брњашићем.
Послије оца оженио се Тодор Љепосавом Пухало из Лознице која је у рату изгубила родитеље, два брата и двије сестре. Живјела је у Кулинама код ђеда Милана-Спасоја Булута одакле се и удала.
Други пут Гошa je постала удовица 1951. године, када је Душан (70) умро. Гоша је, међутим, доживјела дубоку старост у кући Брњашића. Умрла је 1978. године у 86. години живота.
Опште је познато да је код Срба веома снажна духовна вертикала према упокојеним. Исто тако уврежено је правило занављања имена. Посебно је то случај у Пребиловцима. Јово Ђурасовић, који је постао први послијератни војник Пребиловаца, први је, још за рата, понио име оца који је погинуо прије његовог рођења. Послије Другог свјетског рата, у новоформираним фамилијама новорођенчад су добивала имена своје у рату побијене полубраће и полусестара.
У Пребиловцима је, међутим, јако стар обичај занављања имена.
Код Надаждина из генерације у генерацију понавља се име Марко, код Булута Максим, Екмечића Ђуро, Сава и Марко, Драгићевића Аћим и Спасоје, Шушића Рајко и Ђоко, Ждракановића Огњен, код Брњашића Душан и Милан…
Милан (Душана) Брњашић,
Милан (Тодора) Брњашић,
Милан (Душана) Брњашић.
Прво дијете код Брњашића које је понијело име Милан рођенo је 1920. године. Израстао је у високог, наочитог момка. Има једна слика која је непосредно пред Други свјетски рат настала негдје у Клепцима код цркве. На тој слици сачуван је лик Милана, сина старог Душанa. То је онај момак први на слици, гледано с десна. Убијен je 1941. код гробља у селу.
Његово име, братово име, обновио је 1948. године Душанов син Тодор. Милан Тодоров школовао се у Чапљини и Мостару гдје је завршио трговачку школу. Радио је као трговац у ТП ”Брегава”. Оженио се са Десом Бошковић и са њом стекао два сина: Душана и Славишу. Умро је млад, 1986. године.
Његова фамилија данас живи у Требињу.
Миланов син Душан обновио је очево име 1999. године када се родило мушко дијете. Тај дјечак Милан дорастао је до првих правих копачака и данас игра у Леотару из Требиња. Био је са фудбалерима-пионирима Леотара и на првом гостовању у иностранству (б.б.- ал. д.).
Повезани текстови:
Заједничка фотографија Брњашића
