Чоло и Чолинца

Заједно су родили двоје , а одгојили и подигли на ноге четворо дјеце. Рат онај гурнуо их је једно другом у загрљај. Заједно су у васцијелом свом вијеку носили тешко животно бреме и вазда једно другом били утjеха у голему јаду искушаном у младости. Слазили су се лијепо са свима, а посебно са Мандрапама из Клепаца, Сухићима из Пребиловаца и Драшкама из Драчева као и онима из Тасовчића. Од Сухића је била Лазарева мајка. Први пут за Мандрапу је била удата Даница која је родом од Драшка из Драчева, а старином из Тасовчића. Били су као једна кућа. На славску свијећу једни другима одлазили, љубав продуживали, сјећање чували. Умјели су радости и туге живота дијелити и са својима и са комшијама. То су биле оне врсте туге које могу разумјети тек понеки који су код пуне куће чељади остали усамљени као сасјечен пањ у великој шуми. Заједно су Даница и Лазар проживјели највећи дио живота учинивши га узоритим у сваком погледу.

Кад кажемо Лазар и Даница, вјерујемо да ће мало који од Пребиловчана имати тачну представу о коме то заподјенусмо причу. Ако додамо Чоло и Чолинца, онда је све речено. Старији Пребиловчани ће имати не једну него десетине прича о њима, лично доживљених.

Ово је једна од тих прича. Прича о Чоли и Чолинци, Лазару и Даници Булут.

Даница

Danica Bulut Colinca 
Даница Булут Чолинца

Била је веома драга жена. Најмлађа кћерка Мирка и Јелене Драшко из Тасовчића. Миљеница свију, како у кући тако и међу осталим свијетом. Стрпљива и блага. Весела и разговорљива била је као богомдана да на послушност натјера дјецу. Своју и туђу. И да прими у госте. Онако пуначка и прсата, свукуд мека, пружала је сигурнот у широком загрљају.

Руке су јој мирисале на свјеже помужено млијеко, метвицу чијим је мирисом савијала пчеле ако би се ројиле или босиљак који је с осталим цвијећем његовала у великом дворишту. С прољећа њену просједу косу обавезно је украшавао цвијет руже, каранфила или стручак јоргована. Радо је уступала пелцере цвијећа комшиницама. Оплемељивала је тако и друга кaменита дворишта у Пребиловцима. Ако би ко из Пребиловаца стигао у болницу, Даница би се обавезно нашла у посјети с понудама. Биле су ту обавезно јабуке из подрума испод чардака чији мирис и дaрежљиву руку дародавца носимо из дјечачких дана као неизбрисиво сјећање. По унутрашњој измиреношћу и душевним складом онако насмијана и широкогрудна сијала је као звијезда даница.

 

 

 

Лазар

Lazar Bulut Colo
Лазар Булут Чоло

Лазар је био узузетно марљив. Али и препун доброте и рјешености да помогне другом, да се нађе ”при руци и у муци” кад је најпотребније. Шкртарио је на ријечима, јер н ије волио много да прича. Више је волио дjелом да се искаже. Радио је много. До подне је био мајстор, зидар и тесар, пословођа у предузећу до пензије. Послије подне чекали су га сељачки послови, орање, копање, резидба у винограду, рад у великом пчелињаку који се налазио одмах иза куће у двије степенасте башче… Радо се одазивао на позив сусjеда да помогне ако нешто градe. Видјело се на његовом иметку и стању да ради много. За појам Пребиловаца био је богат. И узорит по свему осталом. Људи су се угледали на њега. Прво би Чоло урадио нешто; дрвене летве на дворишту замјенио је жељезним, уредио двориште са гредицама земље за цвијеће, подигао ходрњу, сухозид замјенио, драчу са зида скинуо… а онда то прихватили и остали сељани. Никад се није чуло да је радио на причек неком од комшија. А јесте, помогао је и тако ближњима. Несебично. Одлазио би с времена на вријеме у обиласке својих и Даничиних у Руско Село , Зрењанин, Шабац… и редовно на тим пропутовањима одсједао у Новом Саду код Даничиног брата Данила. У кафани «Неретва», коју је држао Данило и у којој су се као на Ћабу окупљали тамо придошли Херцеговци, знао се мало опустити и међу људима, мимо свог обичаја, рећи покоју више, али увијек мудру и одмјерену ријеч.

Но, кратка су била та његова избивања ван куће. Већ за који дан, онако беспосленом, увлачио се у њ некакав немир још више подстакнут вечитом помишљу да домазетлук не може дуго без његових вриједних руку.

 

Лазарева дјеца

Милева се звала прва Лазарева супруга. Од Шакота је била, Имала је само 36 година када је са својих седам анђела полетјела у бездан јаме у Шурманцима. Oлга је била најстарија. Имала је свега 14 година. После Олге сваке друге године на свијет су долазила дјеца; Коса, Боса, Момчило, Радојка, Даница и Милован. Вјечно су остали дјеца 6. aвгуста 1941. године.

У браку са Даницом добио је двије кћерке. Поновили су име најстарије Лазареве кћерке Олгe, док је друга кћерка понијела име Даничине стар мајке Jелене.

Бранко и Василија

У браку са Пером Mандрапом, столаром из Клепаца, Даница је имала двоје дјеце - Бранка и Василију. Имали су кућу поред оног дугог пута што иде с краја на крај села од кафана па тамо до цркве и Раташнице. Некако баш у центру села. Испод куће, одмах преко пута велики је Mандрапин воћњак, протегао се од Клепашнице до пута за Гњилишта и Караоток. Кајсије и јабуке. Перин рукосад и радост дјеце кад узрије воће. Перо им није забрањивао него их је радо пуштао да беру и до миле воље се сладе воћем, само је захтевао да не сломе нити једну гранчицу . Кад није било воћа, да се дјеца засладе, онда је Перо спремао бомбоне и друге шећерлеме да обрадује своју и сеоску дјецу. Доживјео судбину већине одраслих мушкараца из Клепаца - убијен је 1941. године. Даница се сналазила на разне начине да сачува дјецу. Једаред од сигурне смрти Бранка су спасиле женске хаљине.

Ђорђо

Испред Данице био је Ђорђо – то је онај бркајлија и особењак, освjедочени пустолов. Као гимназијалац био је затваран у Мостару као припадник «Младе Босне» . Кроз живот је постао и медицински феномен, зато што је први познати случај излијечења менингитиса. Говорио је латински и грчки, њемачки, италијански, шпански и француски, као и руски. Пребјегао је са галицијског фронта, бивао саговорник Корошеца у Бечу, а крај Првог свјетског рата дочекао је у кажњеничком одреду у Италији. Потом пролетер, а онда инжењер - иноватор који се још крајем 50-е тих година минулог вијека залагао за увођење јапанских брзих пруга. Често је на свом мотор-бициклу – како га је сам назвао «ломиврату» - навраћао у Пребиловце и подуже боравио код сестре Данице која га је у својој благости једина умјела истрпити као непоправљивог, а несхваћеног маштара и матора момка-нежењу. Баш таквог су га упамтили Пребиловчани, док из Сарајева није стигла вест да је мотор обистинио свој назив и дошао му главе.

У кући Лазара и Данице Булут, као и у још једном броју кућа, али не великом, били су машина сингерица и стан. Ткало се или швело овдје се стварало. Одвајкада. Лазарева мајка Милица, родом од Сухића, била је чувена ткаља. Иза ње, и по њеној способности сличних жена из села, остао је топоним необичног али лијепог имена; ”Навијаљкe ”. Ено га горе, кад се крене иза Меданових кућа ка Јазбини. По ширини невелика башча ослонила се с једне стране на Грабак а са друге стране на Бијелу Влаку- као створена за навијање, сновање потке и основе за будуће ткало (мб-ад).

_______
Oбјављено у мају 2008. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template