Мудрост свевишег у презимену Јахура

И за херцеговачке прилике, Јахура је једно од необичнијих српских презимена. Вуче корјене из персијског језика на коме означава име врховног божанства староперсијске религије, Ахура мазда што значи Господ премудри. Откуд овакво презиме једном српском братству у Херцеговини? Претпоставља се да је ова ријеч дошла на ове просторе преко Турака и њихових службеника, који су потицали из разних источних народа и говорили разне језике, па је можда неки од њих дао надимак Јахура њиховом родоначелнику, што је послије постало презиме- као у много других случајева. Али, исто тако, могуће и да је ријеч јахура на нашим просторима још старија и да је остала иза римских војника, међу којима је, и на Балкану, било поштовалаца старе иранске вјере. Постоје локалитети чије име води коријен од ријечи јахура, као што је Јахуровац (Дубравe у Херцеговини). Презиме Јахура, поред Босне и Херцеговине те Србије, Интернет претраживачи потврђују, распрострањено је у Пољској, Јужној Африци, Индији, Бангладешу и другим земаљама, па се може рећи да је Јахура интернационално презиме.

Обзир код Љубиња постојбина Јахура
Постојбина Јахура из Пребиловаца је село Обзир, удаљено 7 километара од Љубиња- поред пута за Попово поље и Требиње. Ту су се настанили вјероватно у XVI вијеку из Риђана (Црна Гора, Никшић). Некада је то био назив познатог српског сточарског племена и нахије, на граници Херцеговине према Црној Гори- на путу од Рисна према Грахову. Из овог племена потичу многе српске породице расељене у разне крајеве. Риђане су прије више вјекова, са њихове земље потисла сусједна црногорска племена. О томе пише Јован Цвијић. Тада су и преци данашњих Јахура прешли на Обзир, суров и безводан простор, гдје се живи искључиво од сточарства. На Обзиру Јахуре су се разгранале. Одатле су се, нарочито у XX вијеку, раселили на разне стране; у околину Лознице у Србији (гдје се презивају Јахурићи), Београд и Банат (највише), Требиње, Сарајево, Мостар...

У Мостару, Сарајеву и Коњицу има Јахура муслиманске вјере. Род су, међутим, са православним Јахурама и потичу са Обзира. Према породичном предању, у првој половини XIX вијека или нешто раније, десило се да је, у игри или свађи, дјечак Јахура погодио каменом у слијепоочницу и усмртио дјечака из муслиманске породице Лого, такође са Обзира. Нехатни «убица» одведен je у Столац гдје му je, на инсистирање хоџе, опроштен живот- али је морао да промјени вјеру. Од њега су Јахуре муслимани на нашим просторима. У Мостару су доста познати. Један од њих је био познати скакач са старог моста, а данас имају своје пансионе у близини лучког моста.


Jahura Djordjo
Jahura Marko
Ђорђо (лијево) и Марко Јахура, родоначелници Јахура у Пребиловцима.

Обзир и Пребиловце повезали су Ђорђо (Ристин) Јахура и Ристо (Трипков) Драгићевић, познаници из Аустро-угарске војске. Ристо је у 1941. години изгубио жену и четверо дјеце, па је потом, као и други Пребиловчани, настојао да поново формира породицу. Дошао је и до свог старог друга Ђорђе и тако се, на крају, оженио Ђорђином најмлађом сестром Анђом (1908.- 1990.) Са њом је добио ћерку Радојку. Рано јер умро па се касније Анђа преудала за Спасоја Трипковића, пребиловачког Тарабића, са којим је у Рјевцима родила ћерку Стоју. Анђа је допринјела женидби њеног млађег брата Марка, са Јоком (Лазаревом) Екмечић (1923.-). Свадба је била на Савиндан 1954.г., а запамћена је по томе што је  била изузетно јака зима, снијег висине око метра. То није спријечило сватове да са Обзира дојашу на коњима у Грлић, преваливши 50 километара, у једном правцу. 
Пред јесен 1954., доселила је осмочлана породица Јахура у Пребиловце. Чинили су је браћа Ђорђо (1897.-1986.) и Марко (1912.-1998.), њихова сестра Стана (1903.-1978.), Ђорђина супруга Сава, рођ. Круљ-Круљуша (1909.-1984.), са дјецом Ристом, Маром и Бранком и Маркова жена Јока. Претходно су већи дио кућа и имања на Обзиру продали и за добијени новац купили кућу и имање од Боре (Јовиног) Булута у Булутовој махали. 
Mарко и Јока добили су 1957. године Миленка. Идуће године, Мара се удала у Опличиће за Богдана Пешута. У исто вријеме Ристо (1931.-1991.) се оженио Милком Продан (1934.-2008.), такође из Опличића. Ристо и Милка 1959. године добили су сина Радивојa а 1962. Драгославa-Шекиja. Бранка (1946.-) се удала за Перу Лојпура из Габеле јулa 1965. Те године породица је бројала 11 чланова и била је риједак примјер породичне задруге, заједнице два брата, чија имовина није ни до данас развргнута.


Првих година Јахуре су се тешко навикавали на нови живот који је пратио тежак рад и оскудицa. Стицали су све више властите земље, радећи туђу коју су узимали у најам. Производили су све што је могло да роди у Пребиловцима, од ратарских култура, дувана, поврћа, воћа и грожђа. Куће су реновирали 1961., годинe. Приходи су расли, нарочито од брескви и поврћа које је почело да производи у пластеницима. Заједница Јахура, прихватајући савремена кретања у пољопривреди а уз то бавећи се и сточаарством, у новом крају релативно брзо је економски напредовала. Tако је без нарочитог оптерећења, купила куће у Клепцима, стан у Београду док је заједница најмлађем од Јухура, уз пут за Кулине, у Густим грмима помогла да подигне кућу од 250 квадратних метара.

Сеоски (Јахурин и Бегин) телевизор
Средином марта 1966., када је Партизан у купу шампиона побједио прашку Спарту са 5:1, Пребиловчани су гледали пренос утакмице код Јахура. Телевизијски програм а посебно преноси утакмица тада су привлачили велику пажњу. Код Јахура су се свакодневно окупљале ближе и даље комшије; старији да гледају ТВ дневник, млађи утакмице, а сви ратне филмове и руске војне параде. Знали су да остану и дуго у ноћ, а неки би и одспавали на поду или на столици. За вријеме свјетског фудбалског првенства, у Енглеској, 1966. године и европског у Италији, 1968., телевизор је изношен пред кућу, гје је ”цијело село” гледало преносе, уз гласне навијачке коментаре. Mлађима у кући, ово се допадало али je старијима сметало, јер се требало одморити пред сваки нови радни дан који доносио најтеже послове. Касније „бројни сеоски тв- гледаоци“ код комшије Милана Булута-Беге добили су још један прозор у свијет. Временом свака кућа у селу обезбједила је пети зид па је тако заједничко и масовно гледање ТВ-програма код Јаахура и Беге отишло је у причу. Између Јахурине и Бегине куће било je и треће, важно стјециште друштвеног живота Пребиловаца. То је продавница мјешовите робе, чији је пословођа био Ристо Јахура. Налазила се у кућама Стеве Булута. Пребиловчани су је звали задруга „без радног времена“, oтворена кад треба. Било је то састајалиште, центар села- гдје су се плеле разне сеоске приче, договарало се о свему и свачему- рецимо ко ће бити проводаџија кад се неко науми женити. Падале су ту и опкладе разноразне - све уз испијање никшићког пива, а највише уз картање; жандар, скамбил, прпa, аjнц…Често су играле и по три групе скамбила „у шестеро“, сједећи на пивским гајбама. Било је то весело и срећно вријеме села, обиљежено по многим догађајима који су се дуго препричавали.

Нијеми камени зидови
У минулом рату Јахурама је, као и свим Пребиловчанима, потпуно уништена имовина у Пребиловцима и Клепцима. Старе куће су запаљене док је нова кућа у Кулинама минирана и претворена у гомилу грађевинског шута. Страдала је и породична гробница којa je обновљена послије рата. Пребиловачке Јахуре данас живе у Београду, Требињу и Љубињу. На њихово огњиште и данас падају росе и слане, међу нијеме камене зидове, између којих је некад „ко поток текла срећа кротка“ (j. м).

Литература:
Протојереј др Лазар Милин, Научно оправдање Религије, књига 2 Историја религије, Православље, Београд, 1977.
Јован Цвијић, Сабрана дела, Књига 2 Балканско полустрво, САНУ Београд, 1987.


Публиковано на сајту Пребиловци- село на Интернету, септембра 2008. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template