Добривоjе Бебан Лазић

Слика на зиду

Био сам тада млад момак, тек изашао из воjске. Препун енргиjе, ниjе ме држала земља што се каже. Лутао сам без циља и мере, као што умеjу да то раде млади људи. Стаjао сам добро финасиjски, jер су тада плате биле добре, а моj занат врло цењен у фирми где сам радио. Сваки викенд и сваки државни празник одлазио сам негде изван Шапца.

Тако се десило и jедног новембра, за празнике, одлучим да одем до Херцеговине, до села Пребиловаца где jе живела jедна девоjка, млада и лепа, коjу сам упознаоа у Шапцу кад jе долазила у посету сестри. Учинило ми се да сам и jа њоj био симпатичан, па сам пошао у Херцеговину да видим да ли од наше везе може шта бити, jер сам у њу био помало и заљубљен. А, волео сам тада и да путуjем, било куда, jер имао сам пун буђелар пара, па ми jе било свеjедно где ћу стићи и заноћити. Тако кренем за Херцеговину, преко Сараjева.

Стигнем из Шапца у град испод Требевића у сами мрак. Ухватим аутобус за Мостар. Сместим се лепо у аутобуусу до прозора, а до мене, случаjно, седне jедна девоjка, коjа jе касниjе рекла да jоj jе име Радмила. Упознамо се и сприjатељимо. Мирно смо ћаскали све до Мостара. Као каваљер помогнем jоj у ношењу ствари на путу од станице до куће. Ту ме позове у кућу, на кафу. Уђем. Тамо смо нашли и њену роћаку с коjом jе живела заjедно. Задржим се дуже време с тим женама. Лепо су ме примиле и угостиле и да бих им се реванширао, понудим се да их изведем у град, у хотел на вечеру. Пристану, али предложише ми да сачекамо jош, jер треба да им дође приjатељица Рабиjа, такоће девоjка. Изведем после све три девоjке у хотел на вечеру. Задржимо се дуже, а онда, пред поноћ, jедна од њих ме упита где ћу да ноћим. Овде, кажем, у хотелу. Навале да пођем са њима и ноћим код Радмиле.

Радмила jе становала сама у повеликоj кући, коjа jе jош била у изградњи. Она ми уступи своjу собу, а сама преноћи у кухињи. Пред спавање смо попили кафу, понашали се пристоjно, другарски, иако смо обоjе били веома млади. Моjе мисли су биле чисте, а веруjем и њене. Када смо изjутра устали, опет смо пили кафу, ћаскали, шалили смо се као да се познаjемо годинама. И када сам пошао, изненада моjу пажњу привуче фотографиjа на зиду. На њоj препознам себе у воjничкоj униформи и мога друга из воjске Винка. "Шта jе теби Винко?", упитам Радмилу. "Роћени брат!", каже она и упути поглед ка фотографиjи испод коjе сам већ стаjао. И она ме препозна на фотографиjи. запрепасти се и као да се мало наљути што jоj нисам одмах рекао да познаjем њеног брата. Кад сам jоj рекао да нисам то знао док нисам угледао слику на зиду, она се онда смеjала и радовала. Каква случаjност! Па, то се само у филмовима и сновима дешава. Боже, какве живот измишља приче.

Опростим се од Радмиле и аутобусом из Мостара упутим се у Пребиловце, у потрази за Jеленом. Свратим код њених у Пребиловце, мислећи да ћу jе ту наћи. Али она ниjе била ту, била jе у Љубушком, где jе радила као наставница у школи. Поздравим се са њеним родитељима, али као купац вина, тако да они нису знали ко сам. Нађем се с Jеленом у Љубушком, проведемо цео дан заjедно. Стекнем утисак да неће она да се уда за мене, jер неће да напусти Херцеговину, а jа нисам био вољан да напустим Шабац. Да jе наваљивала jаче, можда бих jа пристао да живим у Љубушком. И тако се растадосмо, а jа се вратим истим путем у Шабац. После извесног времена Jелена се удала и стекла децу. Рат у Босни био jе за њу трагичан. Преживела jе страхоте рата, као и сви њени Пребиловчани. И данас понекад, с тугом, помислим на ту трагичну жену, моjу љубав.

________

Из књиге прича "Знакови судбине", Добривоjа - Бебана Лазића, Графопапир Шабац 2004. године, уредник Веселин Крстић, страна 4

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template