Кад Завичај зовне…

На маргинама једног повратка у завичај својих пређа

Двадесет година послије рата, већина костура камених кућа у селу сртши у небо. Опомињу власт која ни најмање не брине о својим поданицима, али и власнике који су родно огњиште у запећак запретали. А ти костури пркосе времену и невремену. Свједоче, нажалост, о тоталној небризи државе да својим прогнаним грађанима помогнe у обнов и кућa и да се људи врате из избјеглиштва на своје огњиште . Свједоче стамени камени костури некадашњих кућа, које плачу кише и бију вјетрови (а они одољевају) о умјешности неимара који су их подизали . Ријетки који су имали среће да обнове кућу, ослањали су се на мајст орство некадашњих градитеља и тако су са мање средстава обнављали своје огњиште.

Никола и Марко, отац и син -обнављају кућу даровану од рођаке Ковиљке. Прилагођавајући стару кућу новом времену, на Маркову иницијативу, одлучено је да се не прекрива малтером стари зид од лијепо клесаног камена и рукодјело некадашњих мајстора. Тако ће бити видљивa умјешност у обради камена некадашњих зидара Поповаца али и како се развијала фамилија Ждракановића.

Ждракановићи су израсли на породичном стаблу пребиловачких Драгићевића, старих Драгића. Бијаше то, од нас, у много далеко вријеме. Tолико далеко да су се Ждракановићи женили и удавали са дјевојкама и момцима чије су пређе такође од старих Драгића.

Онај рат их је покосио.

Окаменио њихова имена као и стотине и стотине других грозоморно уморених њихових комшија. Носили су стара православна имена Максим, Душан, Васо, Огњен, Ковиљка, Гојко, Василија, Вукосава, Митар, Драгиња, Илинка, Анђа, Стоја, Јока, Спасоје, Даринка, Милосав, Славко, Лазар, Никола, Стана, Вукашин, Бошко, Ђуро…

Максиму Ђурином (1891.), чији је лик сачуван на једној пожутјелој фотографији, и његовој мајци Анђи (рођеној Стајчић) као и супрузи која је носила исто старо име као свекрва те кћеркама Стоји (17) и Василији (13) није имао ко, од ближе родбине, запалити свијећу крај утуљеног огњишта. А таквих је у Пребиловцима било десетине, чак 36 крај којих су расле и развијале се чак 52 фамилије. На крају оног рата претекли су чланови из само пет фамилије Ждракановића; Васо, Анђелко, браћа Душан и Радован, Гојко- Гојкан и браћа Милан и Љубомир. Oд њих 27 у селу. И Гојко Николин који бијаше жандарм у Босни.

Прстен Ждракануше која је осталa вјечно младa

Panorama1У централном дијелу насеља налазила се кућа Душана Ждракановића- Дуке у којој је, прије удаје, живјела његова кћерка Ковиљка. Кућу је или боље рећи њене остатке Ковиљка поклонила рођаку Марку који је заједно са оцем Николoм обновља

Испод Кулина, засека Пребиловаца- од језера Шкркe и Вељкa Ћирића Њиветине, почињу обрадиве површине. Невелике, укљештенe између два брда, мјештани су им надјенули одговарајуће име Мале Њиве. А, опет свака њива има своје име. Једна од њих зове се Орепак и припада Ждракановићима. Мила Петковица, која се међу првима вратила у Пребиловце, близу родне Лознице, гледајући испред своје куће, из засеокa Кулине, Мале Њиве које је добрано узимао коров, изустила је- a село запамтило, како неби жалила умријети, само да види барем једну њиву узорану у ували испод села.

Дочекала је да Мале Њиве види као некад, обрађене и уређене.

Повратници Миладин, Рајко, Максим и Небојша, Илија и Бранко са својим фамилијама обрађују сваки педаљ своје и земље комшија, лакше подносећи терет живота и кризе која се овдје, међу повратницима, који су се посветили земљорадњи, све мање примјећује.

Небојша Булут са тих Малих Њива, из Ждракановића Орепка, донијеће, након једног напорног радног дана, невјероватну причу. Припремајући земљу за нови насад, на сунчаном дану његову пажњу привукло је понављање бљеска са истог мјестa лијепо уређене земље. Сијало је злато. Златни прстен. На унутрашњој страни ћирилични монограм; МЖ. Знајући чија је њива, није било тешко одгонетнути ко је могао бити власник тог златног прстена; Мила Ждракановић (21), кћерка Николина, једна од пет дјевојака Ждракануша које су остале вјечно младе; Ковиљка (20) Спасојева, Јока (21) Илијина, Драгиња (18) Митрова, Стоја (17) и Василија (13) Максимовa што се јаком задјевојчила. Њихова рођака и Милина сестра, нешто старија Софија већ је била удата ту у село за Павла Екмечића. Радине а уз то и наочите дјевојке момци из села настојали су придобити за себе.

Остаће вјечита тајна колико је Мили прстен донио радости и среће и којим поводом га је добила? Колико ли је бреме туге носила кад се прстен зaгубио приликом садње или бербе дувана или неким другим послом на Ждракановића Орепку под Кулинама, уочи Другог свјетског рата?

Ждракановићи спортисти и кнезови

Ждракановићи из Пребиловаца, сви од реда, високи су, атлетски грађени и снажни. Увијек су држали дату ријеч. Из ове фамилије Пребиловчани су често бирали свог старјешину- кнеза. Бијаше то дуги низ година Огњен Николин. Соколско друштво из Пребиловаца увиjек jе на соколским такмичењима побjеђивало у атлетским дисциплинама захваљујући Ждракановићима. И Шарићима. Пред Други свjетски рат Соколско друштво Пребиловци било jе наjбоље у Херцеговини. Наjвише захваљуjући Ждракановићима.

01 Kuca Marka i Nikole ZdrakanovicaЈедна ратна рушевина мање у Пребиловцима. Кућа Марка и Николе Ждракановића у изградњи

Прича се и причаће се како jе Душан Шарић -Алага, враћаjући се из млива с коњем натовареним брашном одлучио да на Бунару у Брегави растовари брашно- да одмори и нахрани коња па да пред вече крене кући. На Бунару коjи jе био мjесто окупљања сеоске младости, биjаше доста момака коjи су бацали камена с рамена. "Има ли делиjе да изнесе оваj товар брашна под Гоjанов до- његов jе", рекао jе Душан. Jави се Jово Ждракановић, Васин отац. Повезао jе узицом два арара брашна. Jедан jе ставио на леђа а други на груди (заjедно било jе стотину килограма брашна, каже прича) и крену путем уз брдо. Измећу Бунара у Брегави и Гоjановог дола висинска разлика jе око 80 метара. Пут jе свакако био ближи хиљаду него пет стотина метара. Кад jе Алага видjео да jе враг однио шалу, да jе Jово превалио више од половине пута до Гоjановог дола, повика одоздо из Брегаве да остави jеднан арар брашна ту на путу а да други носи своjоj кући. И би тако. Увече власнику брашна Jово jе вратио празну врећу.

Jовин син Васо прву "враголиjу" извео jе приликом jављања на регрутациjу за воjску Аустро-Угарске. Пред регрутску комисиjу у Стоцу, тада су Пребиловци припадали Стоцу, изашао jе на рукама, савладавши при томе двадесетак степеница. Обрео се у морнарици у Пули а склоност ка спорту отворила му jе путеве у далеке свиjетове. На такмичењу армија свијета у Пекингу освојио је златне медање у скоку у даљ и скоку у вис.

Носио jе браду по Божиjоj вољи и носио jе, увиjек уредно његовану, до посљедњег дана живота. Био jе оличење смирености, трпљења и поштења. На личну увреду доживљену  у вриjеме комунизма због браде коjу jе носио, одговорио jе овако: "Ух, сотоно у људском бићу шта ми рече. Одох одавде да те не бих с црном земљом саставио".

Сијела код Ковиљке Душанове

Овај потоњи рат дочекало је само троје Ждркановића у Пребиловцима - Ковиљка Душанова, Јока Гојкановица и Госпава- Гоша . За Пребиловчане је била Гоша Васина. То је она старица, заостала приликом прогона мјештана у потоњем рату, што је, одговарајући на школској чатрњи на питање тек пристиглих хрватских војника; ”Знаш ли ти чија смо ми војска?”, одговорила; ” Чија сте да сте- нека сте, само да нисте усташе.” Одвели су је собом.

Госпава је умрла природном смрћу у Чапљини.

Гојкановица је постала младом удова. Од тада, раних педесетих минулог вијека, па све до своје смрти, у избјеглиштву, била је и отац и мајка кћеркама Драгињи, Мари и најмлађој Нади.

Трговкиња Ковиљка, Душанова и Даничина кћерка, која је понијела име Душанове сестре, бијаше васцијели живот десна рука комшијама а посебно старицама у селу. До удаје за Лазара- Лаку Мандрапу живјелa је, послије очеве а потом и мајчине смрт и , сама. Радила је као да је пуна кућа чељади. Тако је и храну припремала. Да има шта подијелити са комши јама . Увијек је неко код ње био на ручку или вечери . Тако је она хтјeла да буде.

Памтe се сијела код Ковиљке и о томе се не прича први пут. Београдска ”Борба” осамдесетих година минулог вијека објавила је репортажу Писмo Гоше Васине у којој је описано једно сијело и племенитост Ковиљкина.

Госпави Гоши Васиној, остарјелој и неписменој презимењакини писала је, по ко зна који пут, писмо сину Радовану у далеку Аустралију. Госпавине мисли а Ковиљкин рукопис. Други учесници посијела, по тишини која је говорила више од било каквих ријечи и уздасима, видјело се, пратили су рађање писма у далеки свијет. Јутром, које је освануло под снијегом, није стигао аутобус. Пјешке, међу ранораниоцима Ковиљка је пробијала пртину од села до Клепаца и ”Развиткове” продавнице са писмом за Радована. У торби, уз писмо, подугачак списак намирница које је требала обезбједти из продавнице у којој је радила за комшинице Дану Дукиницу, Стану Шарушу, Радојку Меданушу…

Повратак Николе у родно село његовог оца

Када је рођак Ковиљкин Никола изразио жељу до у селу у којем је рођен његов отац Гојко свије дом у који ће он и његови долазити на годишњи одмор, Ковиљка је била дережљива као и увијек и роду своме уступила дио ћаћевине. Без било какве накнаде. Изградњу куће спријечио је нови рат. Порушене су зидине на којима је треба ла нићи викендица, опљачкан је већ купљени грађевински материјал. Жеља да се у крају одакле вуку корјен његови није нестала. Опет је Ковиљкина дережљивост дошла до изражаја. Очеве куће, у рушевинама, уступила је рођаку Николи. Данас је у селу једна ратна рушевина мање.

Таква је била Ковиљка Душанова.

Ацо Драгићевић


Публиковано, почетком јануара 2013. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template