Зов завичаја

pogled na Grlic
Панорамски снимак Пребиловаца, у позадини се назиру куће засеока Грлић, постојбине свих православних Екмечића

Време не може уништити снове, може само отварати бескрајне путеве ка завичају

Тамо доле на југу старом постоји једно мало место сунцем окупано. Некад давно било је бројно, најбогатије у том крају. Све је вриштало од дечије граје! Али рат однесе, децу и снове, путеве нове. Генерације се проредише, Млади остадоше вечно млади!

Пола века касније готово све се поновило. Село је спаљено . Као да му је уцртан код страдања. Постали смо избеглице. Било је суђено да одемо. Овај пут живи.

Из пепела настаде нова генерација, малобројна али отпорна. И, она је успела да се сачува, намучена, разбијена, истерана али јака и никад уједињенија.

Причати, говорити, осећати, то је мудрост а и уметност Пребиловчана и њихових сродника, пријатеља и родјака!

skrka1
Мост на ријеци Брегави, налази се уз асфалтни пут за Пребиловце

Обећали смо једном да ћемо подигнути цркву са спомен криптом, због њих уморених, због нас преживелих, због свих. Обећање би требали испунити! Треба да постоји место као вечно одредиште, траг да смо некад били доле на Неретви, да имамо где одлазити и увек се враћати у наше место, где сунце увек сија, где је вода најпиткија- наши Пребиловци, мило место на камену херцеговацком! Можемо обновити спомен костурницу као дуг према свим жртвама и мученицима пребиловачких и херцеговачких стратишта, али и према нама самим живим који смо протјерани са својих вековних огњишта без права на живот, без права на будућност са украденом прошлошћу, истргнутом садашњошћу и избрисаном будућношћу!

most na Bregavi
Шкрка, виђена оком камере аутора овог текста

Била сам летос доле. О Боже, дал има лепше место на свету!? Неретва се пружила, тако се раздужила, још је лепша, још зеленија, некако питомија, Брегава пресушила код старог моста, Шкрка ми све милија што ми је недостижнија, Буди се сећање на најлепше године које су се откотрљале као драго камење. Врбе посечене, али ја то не видим тако. Зарасло грање, поглед ми заклања. Али, срце види и оку невидљиве лепе слике заичаја. Еј лепото херцеговачка. Еј младости, лепа си као бехар бели, као ђердан девојачки на првој игранци, као шапат љубави!

Пролази време. Живот тече. Све се мења Сећање остаје. Требамо га освежавати одласком у роден крај сваког лета на пар дана. Време не може уништити снове, може само отварати путеве нове бескрајне, широке ка Пребиловцима, милом завичају.

Текст је написала Милада Екмечић из Новог Сада (Србија) а фотографије су смимили Весна и Вук Екмечић из Сан Дијега (САД), 24. октобра 2004 (мост на Брегави). односно 19. јула 2007. године (панорамски снимак села с погледом на Грлић). Објављено на www.prebilovci.net у јануару 2008. године

joomla template gratuitjoomla free templates
2019  Prebilovci  globbers joomla template